Kako joj reći ne?

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i  za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

 

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

 

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

 

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami! 

 

 

 

4 razloga za romantičan vikend s mužem

Poznajem jednu mamu dva predivna dečaka. Živi u stranoj zemlji, muž je često na putu, pa decu maltene od početka čuva sama. Imam utisak da svakom od nas ponekad neko i pomogne, a ona je nekako osuđena da ne može nigde, jer decu nema ko da pričuva. Ne vozi, živi u delu grada iz koga bi morala da promeni nekoliko prevoza do mesta sastajanja, a sa dvoje male dece i svega što zahtevaju to je neizvodljivo.

Sama sa mužem nije izašla od kada su postali roditelji. Tome ima 4 godine. I nije jedina. Nedavno sam se razočarala čitajući odgovore mama na forumu strankinja koje žive u Grčkoj, na pitanja vezana za njihove aktivnosti . Na pitanje koliko su puta same sa mužem izašle ili otišle negde od kada su dobile dete/decu, mahom su odgovarale – ni jednom!

Muž i ja smo prvi put izašli sami posle mesec dana od Bebinog rođenja. U to ne računam šetnju po naselju, već pravi pravcati izlazak – ja se sredila, našminkala, obula štikle. Ni nama ovde niko ne pomaže, ali iskoristimo moju mamu dok je tu. Jednom je pričuvala svekrva dok smo bili u bioskopu, ali to nije baš najbolje prošlo, pa ih više ne ostavljamo J.

Beba je imala 5 meseci kada smo prvi put otputovali sami na nekoliko dana. Ne, drage mame, to nije zabranjeno. I nije ništa pogrešno. Čak je i poželjno.

Prijaće vam!

Želim da me poslušate i ovog trenutka krenete da razmišljate da bar jedan vikend provedete sa mužem, same. Vaša deca neće plakati, neće im se desiti ništa neplanirano, neće morati u bolnicu jer ih taj neko ko ih čuva nije dobro pazio. Za ta 3 dana sve će biti u najboljem redu, a vi ćete se vratiti-preporođene!

Prokletstvo prvog dana

Samo odvajanje od deteta s kojim (najčešće baš vi) provodite 24h nije lako. U prvim satima je najteže. Nedostaje vam dete, a (verovali ili ne) i ona svakodnevna rutina. Jer, to radite već neki duži vremenski period, pa ste na drugačije zaboravili. U mom slučaju, do mesta odredišta, u kolima smo pričali samo o Bebi :). Dok nismo ugledali predivno tirkizno more Elafonisosa na Peloponezu. Onda smo prešli na malo drugačije teme :).

Prelepi trenuci u muževljevom zagrljaju

Sigurna sam da ste zaslužili da se opet vratite u vreme kada ste se zabavljali. Da šetate, pričate, uživate u nekoj romantičnoj večeri ili kafi na terasi s pogledom. Vaš muž je, sigurna sam, jednako zaslužio da se malo odmori od svega i bude samo vaš. Bez uznemiravanja, umora, cike bebe, spremanja, kuvanja, pranja...Mir, tišina, odmor! Baš ono što vam je nedostajalo!

Telefon

Ne, neće zazviniti zato što se vašem detetu nešto desilo, već ćete najčešće vi zvati da vidite kako je. Potpuno je normalno da vam nedostaje i da želite da čujete da li je sve u redu. Ali, ne preterujte! Na zasluženom ste odmoru. Dakle, ne svakih 15 minuta:„Da li je jelo, da li je piškilo“...

Glas s druge strane žice će vam reći da je sve u redu. Zabavljaju se oni tamo odlično i bez vas!

Plaža Simos, mala uvala

Mi smo se, hvala na pitanju, predivno proveli na malom ostrvu Elafonisos. Jes' da nas je 5 sati vožnje od Atine delilo od ovog raja, ali vredelo je. Malo ostrvo, na nekih 10-ak minuta trajektom od kopna, poznato kao „grčki Karibi“ zaista nas je oduševilo u svakom smislu. Odličan smeštaj u apartmanima Maniati, prelepe plaže (plaža Simos je proglašena za najlepšu u Evropi, po mom skromnom mišljenju zasluženo), predivno za večernju šetnju, uživanju u piću ili večeri pored mora.

Uostalom, slike govore više od reči.

Pogled iz dvorišta apartmana

Prilaz Simos plaži

Plaža Simos

Plaža Simos

Plaža Kato Nissi

Ako već niste počele da se pakujete, bar razmislite da to u skorije vreme uradite. A ako ste već negde bile, rado bih da čujeem vasa iskustva!

Krivo je more...

Sve, sve, ali more obožavam! A o radosti odlaska na plažu da i ne govorim. Mogla bih satima i satima da sedim, pijem kafu i gledam u more. Negde od 16h pa dok se ne smrkne.

Doselivši se u zemlju koja ima more, moj san o čestim odlascima na plažu se ostvario. Sad kad god želim, mogu da skoknem do tog malog raja. Ipak, prošlog vikenda desilo se nešto potpuno neočekivano. Rekla sam mužu: „Danas nećemo na plažu“. Nije mogao da veruje da ću ja to ikada reći. Ne, nisam je zamrzela. Htela sam samo da je malo...zaobiđem...

U životu novopečene mame sve se menja, pa i taj famozni odlazak na plažu. Kada mi je pre jedno dve godine koleginica, na pitanje zašto ne vodi svog osmomesečnog sina na plažu, jednostavno odgovorila da joj je ipak lakše da ostane kod kuće, pomislila sam da je luda. Ma daj, more je tako blizu, šta može da bude toliko komplikovano da umesto u moru ostaneš kući u lavoru?

 

Dok nisam značenje njenih reči osetila na svojoj koži.

Nakon priličnog broja pročitanih blogova iskusnih majki na temu beba/dete i plaža, saveta onoga ko svako leto pomaže roditeljima da izaberu što bolju destinaciju i iskustvima mama koje sam i sama prenela, nije mi trebalo mnogo da shvatim kako to sve realno izgleda. A gde ćete bolje, nego iz sopstvenog iskustva.

Jedina gora stvar od pakovanja za plažu je pakovanje bebe za put. Od onoga što ste već spakovali i jedva je stalo u gepek, za plažu treba iznova da kopate po torbi i gomili kesa i uzmete ono što vam zaista treba. Ako je vrućina, onda to iziskuje zaštitu koja počinje od automobila. Krema za sunčanje, kapica, pelena za prozor ako nemate ono čudo koje štiti od sunca, pa onda pelena za sedište da se beba ne oznoji preterano. Pošto naša baš i ne voli da je u sedištu, onda su svi vidovi zabave poželjni jer će nam u suprotnom kratka vožnja presesti. Lopta, prazne plastišne flašice svih veličina (fascinacija mućkanjem,  šuškanjem i grickanjem poklopca), pa kada sve to za nekoliko minuta dosadi nekoliko knjižica, moje naočare (samo moje hoće!), omoti od CD-a i sve drugo što se nađe pri ruci, a još nije opipala ili stavila u usta.

A onda - izlazak iz kola. U svom devojačkom životu, pod obavezno sam se smejala kada na plaži vidim ogromne Jumbo kese pune rekvizita za plažu (sigurna sam da je svako ko je bar jednom bio u Grčkoj, bar čuo za prodavnice Jumbo). Priznajem, žalila sam te jadne roditelje koji dovuku pola kuće sa sobom, a dete nakon 5 minuta ipak plače, jer hoće ono što nema, a kod nekog je videlo. E, sada je to postala moja realnost. U dve kese i jednoj torbi vukla sam peškire (sa kapunjačom, bez kapuljače, pončo, mantilić), kreme za sunčanje i ujede, pelene, hranu i sve što uz nju ide, maramice, garderobu, kupaće kostime svih vrsta (bikini, jednodelni, skafander) i naravno nezaobilazne kofice, grabuljice, lopatice, činijice...Uz sve to, dobismo na poklon i bazenče koje se ne naduvava (hvala Bogu, inače bih nosila i pumpu i još koješta), ali i tu nije sve potaman jer lako se rasklapa ali se teško sklapa. Što reče moja drugarica strankinja, kada sam je pitala da li su tende za plažu dobra stvar: „Sedela sam jedan dan sa mamom na plaži i posmatrala roditelje koji su ih imali. Ultimativna zabava! Imaš dve opcije: one jeftine koje na dašak vetra padnu i one skuplje koji se, kao, lako montiraju i sklope na ambalaži, ali u realnosti je to ipak malo teže izvodljivo.“

 

Iako sam se do poslednjeg momenta opirala, na kraju smo kupili suncobran. Za mene je nekako odlazak na plažu trenutak relaksacije, a ako treba još i da montiram suncobran, vadim ležaljke i vučem stolice na 40C, onda se to polako pretvara u mučenje. Ali, sve za bebu, kako drugačije?

Pošto smo prestali da vučemo kolica, pored svih gore navedenih stvari, u naručju nosimo i - bebu!

Možda bi neka agencija za iznajmljivanje nosača stvari za bebu u letnjem periodu bila dobra start-up investicija?

Sreća u nesreći – beba je na plaži super divna! Bar za sad. Sa vodom se odmah zagotivila jer je već nekoliko meseci vodim na bebi plivanje. Sa peskom na početku nije bila baš u dobrim odnosima, jer je nekako ostajao na njoj, a ona je pošto-poto želela da ga se reši. Sad joj to ne smeta, ali ga po dolasku na plažu obavezno proba. Sa kamenčićima se desila  ljubav na prvi pogled, pardon zalogaj, jer ih (naravno) neprestano stavlja u usta pa zato ne idemo na šljunkovite i kamenite plaže. Osim šljapkanja u plićaku, voli da prepuzi plažu, pa biramo one malo šire i duže. Sve u svemu, stignem i kafu da popijem.

Sve dok ne dođe vreme za odlazak.Onda ide sve isto, ali u obrnutom smeru.

Kada onako izmorena dođem kući, čeka me vađenje stvari, pranje kostima, kačenje peškira i ono što mi najteže pada– kupanje bebe. Kad se sve to završi, dođe red i na mene da sperem so i pesak. Hvala Bogu na vodi koja me malo povrati u život.

 

Ne znam koliko će vremana proći da se opet sa onim istim žarom plaži vratim, ali već sam naučila da se čovek na sve navikne. Verovatno se za kratko vreme neću ni sećati višečasovnog uživanja koje sam godinama praktikovala. Odlazak na plažu sada ima jednu sasvim drugu dimenziju.

Sad hoćete i drugo?

Nekako mi se čini da nas od rođenja prate nekakva očekivanja. Od kad se rodimo, jedno po jedno ređaju se navikavanje na jelo, prohodavanje, učenje slova, dobar uspeh u školi. A onda slede: „Sve je to super, ali samo još da završiš fakultet“. Pa zatim: „Kad ćeš da se zaposliš?“ i: „Vreme ti je da se udaš“. I naravno, poslednje očekivanje u ovom nizu – deca!

Nedavno, na jednom dečijem rođendanu, mama slavljenika Laze punila je 40 godina, a on 2. Pored nas, na strunjači, sedela je mala Mila stara 1,5 godinu, sa mamom kojoj je 27. U jednom trenutku, kroz šalu, pitam ih ono što mene pitaju bar 20 puta dnevno: „Kad će drugo?“ Odgovor znam - neće.

Sve tri imamo sestre koje obožavamo i život nam ne bi bio isti bez njih. Nije ni novac problem - za drugo se obično „pozajmljuje“ od prvog, pa sve mnogo manje košta. Takođe, kažu, s drugim je lakše, sve se manje-više ponavlja i nekako znaš šta te očekuje. Dok sam tražila ilustracije za tekt, kada ukucam porodica, obavezno se pojavi slika roditelja sa dvoje dece.

Ipak, naš odgovor je – ne. Nismo mi ni sebične, ni stare, ni mlade, ni loše majke. Mi jednostavno, za sada, ne želimo više dece. Nikad ne reci nikad, ali 99,9% to je to - jedno dete. 
 

 

Kada sam ih pitala zašto ne, ovo su, od prilike, odgovori koje sam dobila. Ubacila sam ih u prvo lice, jer se potpuno slažem sa njima, nešto dodala, nešto oduzela i evo zključaka do kojih sam došla.

Volim svoje navike 

Volim sebe.Volim svog muža, svoj posao, svoje prijatelje, svoje slobodno vreme. Volim  da putujem,, da duže odspavam, da satima šetam gradom, da uživam u „samo našem vremenu“. Uželela sam se toga, iako od dolaska bebe nije prošlo mnogo vremena. Da li me to, što sebe i neke meni važne stvari stavljam na prvo mesto, čini lošom osobom? Sebičnom? Sigurna sam da ne. To je moj život i to sam ja.

Ne želim da ponovo prolazim kroz sve to

Baš to što znam šta me čeka opredelilo me je da ne želim da ponovo kroz sve to prolazim. Da ponovo budem  trudna bi mi još bio i najmanji problem, ali sve posle ipak ne bih da ponovim. Da ne mogu da se pomerim, idem u WC, normalno sedim, šetam duže od 10 minuta? Da ne spavam 9 meseci, 2 godine? Zaista ne mogu! Priznajem, ponekad mi padne na pamet da sad, dok sam još u elementu, prebrinem i drugo, ali kada vratim film unazad - ipak ne, hvala!

 

Mala deca-mala briga, velika deca-velika briga

Sećam se, čitala sam tekst Mame iz magareće klupe, blogerke koja ima troje dece i to me je tako vratilo u realnost. Podsetio me na vreme kada smo sestra i ja išle u osnovnu školu. Naravno, roditelji su radili, a nas dve smo se konstantno svađale i svako malo zivkale mamu na posao. Po nekoliko puta na dan, naizmenično, sa onim: „Mamaaaa, ona mi je rekla...ona me udarila...ona nije htela...ona mi ne da...“

Ovde, naravno spadaju i svi ostali primeri sličnog tipa, koji dupliraju radnje koje ne želim. Od preležavanja malih boginja i temperature, do svađe oko izlaska u grad...I sve to puta dva.  Ipak mislim da je puta jedan lakše.

 

Znam i jedinice koje su sasvim srećne u životu

Pomenula sam da imam sestru i to je jedan od glvnih razloga za dva deteta. Ipak, poznajem jedinice koj nisu razmažene, društvene su, najbolje drugarice su im kao sestre. Jednom rečju-nisu same na svetu. Poznajem i sestre koje ne govore, stide se jedna druge i same su na svetu.

 

Od kad sam dobila dete, na žene gledam drugim očima. Divim im se. Onima sa dvoje i više dece orden bih dala! Divim se i sebi što na neki način umem da procenim, balansiram i znam koliko mogu. Jedno dete je, za sada, ipak moj maksimum i zato ću se posvetiti mojoj devojčici onako kako najbolje znam i umem.

PS. Unapred znam da će ovaj tekst imati veliku čitanost jer ću ga proslediti svakom ko me pita čuveno gore pomenuto „kad će drugo“ pitanje :). 

Fotografije:www.pixabay.com