Zašto volim što sam starija prvorotka

Majka sam postala u kasnim 30-im. Kažu, te koje su se porodile kasnije, zovu se starije prvorotke. I da mi je neko predložio da to uradim ranije, verovatno bih pomislila da nije normalan. Osim, naravno, majke, kojoj je valjda dužnost da po završenom fakultetu to pitanje počne da postavlja po nekoliko puta dnevno, zajedno sa udajom i konstatovanjem da će posle biti kasno.

Kasno? Nikad nije kasno :). Kod mene je važila (i još uvek važi) deviza – sve u svoje vreme.

Zašto mislim da je bolje kasnije?

Mladost – ludost

Imala sam vremena da izlazim, upoznajem ljude, odlazim na mesta koja mi se dopadaju. Ekipa i ja bile smo dobre devojke koje ne piju, ne puše, ne drogiraju se, ali vole da „cirkulišu“. Odlično smo se provodile! Nema bara, kafića, kluba, modne revije, koncerta, predstave, izložbe na kojoj nismo bile (a želele smo). Nekad do malo posle ponoći, a nekad do zore. U 22-oj znale smo pola metropole, sve organizatore koncerata, vratare u klubovima i repertoare bendova.

Provod kakav treba doživeti (i preživeti) u 20-im jer mnogo toga naučiš o životu, ljudima, prioritetima, mogućnostima...  

Putovanja

Prizor koga se uvek setim kada čujem kako naši mladi kukaju da nemaju novca za putovanja – mladi Evropljani, sa ogromnim rančevima na leđima, spavaju na železničkoj stanici. Pored njih kese iz obližnjeg fast food kioska.

Tako smo i mi putovale. Želele smo da vidimo nešto novo, da upoznamo nove kulture, običaje, način na koji ljudi žive. Kad si mlađi, ne treba ti skoro ništa, osim malo snalažljivosti i dobre volje. Najobičniji smeštaj (nekad smo čak spavale i u stanovima prijatelja od prijatelja), jeftina karta (poznata putovanja autobusom 36 sati) ili čak stopiranje (druga su to vremena bila J). U vreme kada smo bile punoletne i obilasci Srbije su bili interesantni, jer drugde nismo mogle. Sećam se '99-e posle bombardovanja, ekipa i ja krenule busom na more u Crnu Goru. Bila je to tada egzotična destinacija – putovanje bez mostova, kozjim stazama, kroz kukuruze i drvorede.

Onda su usledile nove destinacije, na različitim kontinentima. Ništa preko agencija – same smo sve nalazile i prolazile bar upola jeftinije od agencijskih cena. Drugu polovinu imale smo za trošak.

Putovanje je avantura. Kada možeš da vidiš sve što želiš onda kada želiš i gde želiš. I ne zavisiš ni od koga. Neponovljivo iskustvo i najbolja škola.

Posao

Svi znamo koliko je teško pronaći posao kada poslodavac čuje da si majka. Ništa lakše nije ni zadržati ga nakon trudnoće, ali ipak ima svoje predosti.

Kada se kasnije ostvariš kao majka, imaš više radnog iskustva. Imala si vremena da dosta toga naučiš, upoznaš ljude, način na koji funkcionišu firme. Imaš zanat u rukama i preporuke, ako zatrebaju. Kada u firmi već radiš nekoliko godina, imaš neku sigurnost da će te sačekati da se vratiš s odsustva.

Ukoliko sve to treba da radiš i stekneš onda kada dete dođe, popreko će te gledati za svaki dan bolovanja, izlaske pre vremena, razgovore sa bakom oko jelovnika za bebin ručak i „da li je piškilo“ tema o kojima ćeš pokušati da šapatom razgovaraš preko telefona. Ako, naravno, imaš sreće da te zaposle.

Lakše je s detetom kad si mlađa

Oko ovoga nekako uvek dođem u polemiku sa ostalima.

Beba trenutno ima 12 kilograma. Da li je lako nositi 12 kilograma u rukama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako ne spavati celu noć, jer se beba budi, bolesna je, treba da je nahraniš? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako voditi računa gde je, šta radi, da li će uspeti sama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Odluka o tome kada je najbolje vreme za rađanje treba da bude individualna. Nemam ništa protiv majki koje se odluče da u 20-im imaju decu. Kao što podržavam moje prijateljice da se u ulozi majke ostvare kada im bude 40. Samo, smeta mi to osuđivanje – šta si čekala do sad, što tako kasno?

Zato što sam želela da uživam u životu onda kada je vreme.

Sada živim drugačiji život u kome uživam, na drugačiji način.

Sada, kada mislim da je vreme to!

Krivo je more...

Sve, sve, ali more obožavam! A o radosti odlaska na plažu da i ne govorim. Mogla bih satima i satima da sedim, pijem kafu i gledam u more. Negde od 16h pa dok se ne smrkne.

Doselivši se u zemlju koja ima more, moj san o čestim odlascima na plažu se ostvario. Sad kad god želim, mogu da skoknem do tog malog raja. Ipak, prošlog vikenda desilo se nešto potpuno neočekivano. Rekla sam mužu: „Danas nećemo na plažu“. Nije mogao da veruje da ću ja to ikada reći. Ne, nisam je zamrzela. Htela sam samo da je malo...zaobiđem...

U životu novopečene mame sve se menja, pa i taj famozni odlazak na plažu. Kada mi je pre jedno dve godine koleginica, na pitanje zašto ne vodi svog osmomesečnog sina na plažu, jednostavno odgovorila da joj je ipak lakše da ostane kod kuće, pomislila sam da je luda. Ma daj, more je tako blizu, šta može da bude toliko komplikovano da umesto u moru ostaneš kući u lavoru?

 

Dok nisam značenje njenih reči osetila na svojoj koži.

Nakon priličnog broja pročitanih blogova iskusnih majki na temu beba/dete i plaža, saveta onoga ko svako leto pomaže roditeljima da izaberu što bolju destinaciju i iskustvima mama koje sam i sama prenela, nije mi trebalo mnogo da shvatim kako to sve realno izgleda. A gde ćete bolje, nego iz sopstvenog iskustva.

Jedina gora stvar od pakovanja za plažu je pakovanje bebe za put. Od onoga što ste već spakovali i jedva je stalo u gepek, za plažu treba iznova da kopate po torbi i gomili kesa i uzmete ono što vam zaista treba. Ako je vrućina, onda to iziskuje zaštitu koja počinje od automobila. Krema za sunčanje, kapica, pelena za prozor ako nemate ono čudo koje štiti od sunca, pa onda pelena za sedište da se beba ne oznoji preterano. Pošto naša baš i ne voli da je u sedištu, onda su svi vidovi zabave poželjni jer će nam u suprotnom kratka vožnja presesti. Lopta, prazne plastišne flašice svih veličina (fascinacija mućkanjem,  šuškanjem i grickanjem poklopca), pa kada sve to za nekoliko minuta dosadi nekoliko knjižica, moje naočare (samo moje hoće!), omoti od CD-a i sve drugo što se nađe pri ruci, a još nije opipala ili stavila u usta.

A onda - izlazak iz kola. U svom devojačkom životu, pod obavezno sam se smejala kada na plaži vidim ogromne Jumbo kese pune rekvizita za plažu (sigurna sam da je svako ko je bar jednom bio u Grčkoj, bar čuo za prodavnice Jumbo). Priznajem, žalila sam te jadne roditelje koji dovuku pola kuće sa sobom, a dete nakon 5 minuta ipak plače, jer hoće ono što nema, a kod nekog je videlo. E, sada je to postala moja realnost. U dve kese i jednoj torbi vukla sam peškire (sa kapunjačom, bez kapuljače, pončo, mantilić), kreme za sunčanje i ujede, pelene, hranu i sve što uz nju ide, maramice, garderobu, kupaće kostime svih vrsta (bikini, jednodelni, skafander) i naravno nezaobilazne kofice, grabuljice, lopatice, činijice...Uz sve to, dobismo na poklon i bazenče koje se ne naduvava (hvala Bogu, inače bih nosila i pumpu i još koješta), ali i tu nije sve potaman jer lako se rasklapa ali se teško sklapa. Što reče moja drugarica strankinja, kada sam je pitala da li su tende za plažu dobra stvar: „Sedela sam jedan dan sa mamom na plaži i posmatrala roditelje koji su ih imali. Ultimativna zabava! Imaš dve opcije: one jeftine koje na dašak vetra padnu i one skuplje koji se, kao, lako montiraju i sklope na ambalaži, ali u realnosti je to ipak malo teže izvodljivo.“

 

Iako sam se do poslednjeg momenta opirala, na kraju smo kupili suncobran. Za mene je nekako odlazak na plažu trenutak relaksacije, a ako treba još i da montiram suncobran, vadim ležaljke i vučem stolice na 40C, onda se to polako pretvara u mučenje. Ali, sve za bebu, kako drugačije?

Pošto smo prestali da vučemo kolica, pored svih gore navedenih stvari, u naručju nosimo i - bebu!

Možda bi neka agencija za iznajmljivanje nosača stvari za bebu u letnjem periodu bila dobra start-up investicija?

Sreća u nesreći – beba je na plaži super divna! Bar za sad. Sa vodom se odmah zagotivila jer je već nekoliko meseci vodim na bebi plivanje. Sa peskom na početku nije bila baš u dobrim odnosima, jer je nekako ostajao na njoj, a ona je pošto-poto želela da ga se reši. Sad joj to ne smeta, ali ga po dolasku na plažu obavezno proba. Sa kamenčićima se desila  ljubav na prvi pogled, pardon zalogaj, jer ih (naravno) neprestano stavlja u usta pa zato ne idemo na šljunkovite i kamenite plaže. Osim šljapkanja u plićaku, voli da prepuzi plažu, pa biramo one malo šire i duže. Sve u svemu, stignem i kafu da popijem.

Sve dok ne dođe vreme za odlazak.Onda ide sve isto, ali u obrnutom smeru.

Kada onako izmorena dođem kući, čeka me vađenje stvari, pranje kostima, kačenje peškira i ono što mi najteže pada– kupanje bebe. Kad se sve to završi, dođe red i na mene da sperem so i pesak. Hvala Bogu na vodi koja me malo povrati u život.

 

Ne znam koliko će vremana proći da se opet sa onim istim žarom plaži vratim, ali već sam naučila da se čovek na sve navikne. Verovatno se za kratko vreme neću ni sećati višečasovnog uživanja koje sam godinama praktikovala. Odlazak na plažu sada ima jednu sasvim drugu dimenziju.

Da li od devojke polako postajem majka?

Posetu Srbiji obavezno iskoristim da vidim svoje drugarice. Tome se unapred radujem i redovno odbrojavam dane do viđanja sa njima. Pošto ih ima dosta, a i beba diktira tempo ne mogu uvek sve da ih vidim. One to razumeju, pa i telefonski razgovor puno znači.

Iako sam skoro polovinu života u Srbiji provela u Beogradu, od kad sam dobila bebu najviše vremena provodim u gradu u kome sam rođena. Tu je moja mama, imamo više prostora, sve nam je blizu.

Dok ja šetam moju devetomesečnu bebu, moje drugarice mahom su već mame sa poodmaklim stažom. Viđamo se skoro svaki dan i svaki put pomislim koliko sam srećna što ih imam. I posle toliko godina ostale su iste, a naš odnos nije se nikada menjao. Zajedno smo prošle prve šetnje naseljem posle škole, krišom gledanje dečaka koji nam se sviđju, laganje roditelja da spavamo jedna kod druge, dok stopom idemo na koncert Goblina, igranje badmintona dok su oko nas padale bombe... Život nas je razdvajao i spajao, ali naše prijteljstvo opstajalo je i godinama postajalo sve čvršće.

 

Iako su mame, uglavnom ne pričaju o tome. Njihove devojčice Milica i Una su skoro tinejdžerke, idu u našu osnovnu školu, zajedno su u odeljenju i najbolje su drugarice. Kao i sve mame, ponekad mi ispričaju neku anegdotu iz škole, o prvim ljubavima njihovih devojčica, nestašlucima.

Iako mame, one vode sasvim običan život koji se ne vrti baš samo oko dece. Negde sam čula da vlada mišljenje da su mame dosadne, ali za nas ne važi. Recepte ne razmenjujemo, idemo na kafu, izađemo često vikendom u grad. Dok kao nekad šetamo stazom kroz naselje (doduše sad nam se pridružila i beba) pričamo o destinacijama za letovanje, o koncertima. Hvalimo muževe jer to i zaslužuju i srećne smo što smo se, kako smo se nadale, dobro udale :).

Iskrala sam se jedan dan i otišla u Beograd. Videla moje 4 i još nekoliko bliskih prijateljica. Prijalo mi je to što sam se ponovo, na jedan dan, vratila devojačkom“ životu, jer one nisu udate.  Pošto sam prošli put, kada sam dolazila, ja mahom vodila monolog i pričala kako je meni, ovaj put sam želela da mi one ispričaju sve ono što sam od pethodnog puta propustila. Iako smo u kontaktu i znam maltene sve, živa reč je živa reč.
 

Kod devojaka, sve se vrtelo oko posla. Sve su mhom uspešne u tome što rade, sebi mogu da obezbede lep život, ali kriza čini svoje. Nesigurnost i strah prisutni su u svakoj izgovorenoj rečenici. Ako se nešto desi sa firmom u kojoj rade, svesne su da novi posao nije lako naći, a kredit za stan ili kirija neće same da se otplate. Dok neke već opipavaju puls i šalju svoje biografije, drugima je svega dosta i razmišljaju da počnu nešto svoje.

 Izlaske su smanjile na minimum i zaključuju da je naći pravog sve teže. Na moje pitanje da li se nešto dešava na tom planu, u glas odgovaraju – ništa. Čak nema ni  onoga da vreme leti, žele porodicu, nema više vremena...Jednostavno, digle su ruke, pa ako se desi, desi se. I ne ispitujem ih puno, jasno mi je da su sve lepe i uspešne i da različito očekuju od svog budućeg partnera. Neke još uvek smatraju da je najvažnije da je lep, visok i zgodan, iako na primerima nas koje smo se udale lako mogu da zaključe da su te osobine one koje dođu i prođu, kada se suočite saa realnim životom udvoje. Ali, svi smo mi različiti i ne želimo svi isto.

Vraćala sam se autobusom i razmišljala koliko su prijateljstva važna. Koliko me ispunjava  što sam ih sve videla bar na dva sata, iako smo samo načeli one naše teme o kojima možemo da razgovaramo satima, danima... Ipak, neočekivno, misli su mi skrenule ka mojoj bebi. Nekako sam, kako je put odmicao, polako shvatala da sam je se uželela. 

Da li od devojke polako postajem majka?