Zašto volim što sam starija prvorotka

Majka sam postala u kasnim 30-im. Kažu, te koje su se porodile kasnije, zovu se starije prvorotke. I da mi je neko predložio da to uradim ranije, verovatno bih pomislila da nije normalan. Osim, naravno, majke, kojoj je valjda dužnost da po završenom fakultetu to pitanje počne da postavlja po nekoliko puta dnevno, zajedno sa udajom i konstatovanjem da će posle biti kasno.

Kasno? Nikad nije kasno :). Kod mene je važila (i još uvek važi) deviza – sve u svoje vreme.

Zašto mislim da je bolje kasnije?

Mladost – ludost

Imala sam vremena da izlazim, upoznajem ljude, odlazim na mesta koja mi se dopadaju. Ekipa i ja bile smo dobre devojke koje ne piju, ne puše, ne drogiraju se, ali vole da „cirkulišu“. Odlično smo se provodile! Nema bara, kafića, kluba, modne revije, koncerta, predstave, izložbe na kojoj nismo bile (a želele smo). Nekad do malo posle ponoći, a nekad do zore. U 22-oj znale smo pola metropole, sve organizatore koncerata, vratare u klubovima i repertoare bendova.

Provod kakav treba doživeti (i preživeti) u 20-im jer mnogo toga naučiš o životu, ljudima, prioritetima, mogućnostima...  

Putovanja

Prizor koga se uvek setim kada čujem kako naši mladi kukaju da nemaju novca za putovanja – mladi Evropljani, sa ogromnim rančevima na leđima, spavaju na železničkoj stanici. Pored njih kese iz obližnjeg fast food kioska.

Tako smo i mi putovale. Želele smo da vidimo nešto novo, da upoznamo nove kulture, običaje, način na koji ljudi žive. Kad si mlađi, ne treba ti skoro ništa, osim malo snalažljivosti i dobre volje. Najobičniji smeštaj (nekad smo čak spavale i u stanovima prijatelja od prijatelja), jeftina karta (poznata putovanja autobusom 36 sati) ili čak stopiranje (druga su to vremena bila J). U vreme kada smo bile punoletne i obilasci Srbije su bili interesantni, jer drugde nismo mogle. Sećam se '99-e posle bombardovanja, ekipa i ja krenule busom na more u Crnu Goru. Bila je to tada egzotična destinacija – putovanje bez mostova, kozjim stazama, kroz kukuruze i drvorede.

Onda su usledile nove destinacije, na različitim kontinentima. Ništa preko agencija – same smo sve nalazile i prolazile bar upola jeftinije od agencijskih cena. Drugu polovinu imale smo za trošak.

Putovanje je avantura. Kada možeš da vidiš sve što želiš onda kada želiš i gde želiš. I ne zavisiš ni od koga. Neponovljivo iskustvo i najbolja škola.

Posao

Svi znamo koliko je teško pronaći posao kada poslodavac čuje da si majka. Ništa lakše nije ni zadržati ga nakon trudnoće, ali ipak ima svoje predosti.

Kada se kasnije ostvariš kao majka, imaš više radnog iskustva. Imala si vremena da dosta toga naučiš, upoznaš ljude, način na koji funkcionišu firme. Imaš zanat u rukama i preporuke, ako zatrebaju. Kada u firmi već radiš nekoliko godina, imaš neku sigurnost da će te sačekati da se vratiš s odsustva.

Ukoliko sve to treba da radiš i stekneš onda kada dete dođe, popreko će te gledati za svaki dan bolovanja, izlaske pre vremena, razgovore sa bakom oko jelovnika za bebin ručak i „da li je piškilo“ tema o kojima ćeš pokušati da šapatom razgovaraš preko telefona. Ako, naravno, imaš sreće da te zaposle.

Lakše je s detetom kad si mlađa

Oko ovoga nekako uvek dođem u polemiku sa ostalima.

Beba trenutno ima 12 kilograma. Da li je lako nositi 12 kilograma u rukama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako ne spavati celu noć, jer se beba budi, bolesna je, treba da je nahraniš? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako voditi računa gde je, šta radi, da li će uspeti sama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Odluka o tome kada je najbolje vreme za rađanje treba da bude individualna. Nemam ništa protiv majki koje se odluče da u 20-im imaju decu. Kao što podržavam moje prijateljice da se u ulozi majke ostvare kada im bude 40. Samo, smeta mi to osuđivanje – šta si čekala do sad, što tako kasno?

Zato što sam želela da uživam u životu onda kada je vreme.

Sada živim drugačiji život u kome uživam, na drugačiji način.

Sada, kada mislim da je vreme to!

Novogodišnja kupovina - mission impossible!

Prošli vikend...Rado ću ga se sećati. Porodica mog muža tradicionalno se za Božić (koji Grci slave po novom kalendaru, dakle 25.decembra) sastaje na ručku, gde se razmenjuju novogodišnji pokloni. Broj osoba je 11, dakle treba kupiti 8 poklona (izuzimam našu malu porodicu).

U subotu smo Bebu ostavili babi na čuvanje. Otišli u tržni centar, čekali 45 minuta da uđemo u garažu, 10 minuta da se popnemo pokretim stepenicama, ali ipak smo nešto uspeli da uradimo. Naravno, 3 sata nije bilo dovoljno (oni koji me poznaju znaju da i hleb u supermarketu kupujem pola sata-nisam ponosna na svoju neodlučnost, ali to mi je...), pa smo odlučili da sa kupovinom nastavimo i u nedelju i da povedemo Bebu.

 

Greška u koracima!

 

www.unsplash.com

Kako je vreme bilo pravo prolećno, otišli smo u otvoreni tržni centar. Naravno, i ostali su slično razmišljali, pa se gužva nazirala još od obližnje raskrsnice. Na sreću, nismo dugo čekali za parking, pa smo radosni krenuli da Bebi pokažemo čari novogodišnjih praznika.

 

Predstave, Deda Mraza i dečji hor je zaobišla jer je videla ogromni zabavni park. A tamo – nema šta nema. To je sadržaj tržnog centra koji je tu cele godine i zaista je izbor ogroman. Naravno, dok Beba nije došla, nismo ni obraćali pažnju šta sve tamo ima, ali Beba se ludo zabavljala. Iako je još mala za većinu sadržaja, pronašla je ona svoje favorite. Z

 

Zabava se nastavila i u prodavnicama. Moj muž i ja smo bili naročito „sećni“. A Beba – ona je uživala!

 

Nedelja viđena bebinim očima

Mama, jao, vidi štoo je ovo suuuper! Sve je nekako šareno, veliko i peva! Jao, vidi ovaj buldožer sa lopticama. Da stavim glavu između rešetaka? Wooow!

Ček, ček, a vidi one svetleće mašine sa puuuno dugmića. Ih da sam malo viša, da mogu da ih sve dohvatim. Bam, bam bam! Kad jako udarim, one stvarno ispuštaju super zvuk! Ah, hoću joooš!

Tataaaaa, vidi ove autiće! Hoću da se voziiiim! (Tata staje u red. Čini se da i Beba strpljivo čeka s njim). Joj, vidi ove gume (graničnik za automobilsku stazu). Hoću da se popnem (tata juri okolo i drži je da ne padne). Uiiiii što je ovo dobro! Boing, boing,boing! Kako super odskače!

Ipak mi se automobili više ne sviđaju (trči ka bazenu s vodom, tata trči za njom). Joj vidi brodićeee. Buć, buć,buć! (Tata pokušava da je zadrži da ne pipa vodu. Teta koja obezbeđuje prostor nas gleda čudno. Tata uzima Bebu koja počinje da urla).

 

www.unsplash.com

 

(Krećemo ka prodavnicama. Prva ulazim ja. U prodavnici, jasno, gužva, a Beba neće u kolica).

Hmmmm, kuda da krenem, desno ili levo? (Ja krećem desno, tata ostaje s njom). Mamaaaaaaa mamaaaaaaa! (Čujem tatu kako viče - evo je mama. Hvatam Bebu za ruku). Ovde nekako sve-visi. Ček da pipnem ovo. I ovo. Vučem i vučem i vučem, ali neće da padne. Kakve su ovo stvari? (Iznervirala se).

Daj da sednem ovde. Idealno mesto da se sakrijem. Mamaaaaa, nađi meeee (pokušavam da se podvučem pod štand sa vešalicama. Zaklanjam ceo prolaz. Ljudi me preskaču). Ne, ne, neeee mama, neću da idem odavde (valja se po podu i smeje se). Juhuuu, ovde je baš super. Ima i ovu šipku, pa mogu da virim i gore  i dole. Ne znam zašto me mama tera da izađem. (Tata ostaje s njom, ja nastavljam potragu, ali sada već znam da  moram da požurim).

Mamaaaaaa (trči ka meni). Vidi ove svetleće stvarčice koje zveckaju (uzima sa rafa ogrlice i minđuše. Vičem ne, ali ona je nekoliko već uzela i bacila. Vraćam se da složim).

Pakitice, pakitice! (Bebin naziv za patike i cipele). Sad ću ja da ih složim! Uzmem jednu, bacim na pod, jer mi se ne sviđa da tu stoji. Uzmem drugu, treću, petu....(Kažem joj da ih vrati na mesto. Igri se pridružuju još dve devojčice. Sve cipele su na zemlji. Nas tri mame pokušavamo da ih sredimo. Ljudi ne mogu da prođu. Konačno donosim odluku a izađemo iz prodavnice. Tata je nosi).

 

www.pexels.com

 

(Napolju je bilo još veselije.)

Opet ograda. Da opet provučem glavu! Ova ima i neko zelenilo okolo (novogodišnja dekoracija). Vučem, vučem vučeeeeem (dekoracija polako počinje da gubi svoj oblik, otpadaju delovi).

 

Kuca vu vu vuuu! (Trči ka psu. Okušavam da namestim dekoraciju. Tata trči za njom. Čovek koji vodi psa nije baš naročito raspoložen za komunikaciju). Vu, vu, vu! (Beba se ne pomera. Kažem joj da krenemo, ali ona stoji i gleda u psa). Uuuuuu lep, lep! (I dalje stojimo pored čoveka sa psom. Iz prodavnice izlazi njegova žena i izima psa. Kažem Bebi da vu, vu sada mora da ide. Ne pomera se. Žena je vidno nadrndana: Beba i dalje nepomično stoji. Žena odlazi). Ćao vuvuuuu! (Maše).

Mraza, Mrazaaaa! (U izlogu poslastičarnice, na drugoj strani staze, stoji Deda Mraz. Trči ka njemu. Ulazi u poslastičarnicu. Pokušavam da je pronađem između bezbroj nogu). Mraza, Mrazaaaa! Vučem, vučem, vučeeeem! (Zadržavam Deda Mraza da ne padne. Ljubazna prodavačica mi kaže da je Deda Mraz opasan za Bebu, jer može da padne i da je povredi. Kao da ja to ne znam).

Uuuuuu (ugledala je roll-up reklamu). Drm drm drrrrm! (Pokušava da je sruši. Nekako uspevam da je nagovorim da izađemo. Staje pored jednog stola, gde porodica sa dvoje dece jede kolače. Porodica nas ne konstatuje.) Mmmmm, am am am! (Beba je fiksirala kolač koji jede glava porodice. Ne pomera se.. I tako nekoliko minuta. Ljudi nas već zagledaju. Pokušavam da je nagovorim da idemo kod tate, koji je u prodavnici. Neće. Stoji pored stola i dalje. Uzimam je u naručje i odlazimo u prodavnicu. A u prodavnici se ponavlja sve gore navedeno. I tako u krug).  

 

Volim ja da pustim Bebu da istražuje, ali da je naporno – naporno je! Naročito u periodu kada ima dosta ljudi i kada je njeno praćenje otežano. I kada iz svakog ćoška vreba nešto što svetli, pomera se, ispušta zvuke...

Po povratku kući, muž i ja bili smo mrtvi umorni. U kolima reč nismo progovorili! Sa setom smo gledali u krevet, maštali o toplom ćebetu, vodoravnom položaju, sklopljenim očima...

Ali, pretpostavljate, to se nije dogodilo. Zabava se nastavila i u našem domu.

 

 Bar je prostor manji i nema ljudi. Ako je za utehu.

 

"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"

Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih  i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.

Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.

Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke.  I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.

Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.

Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji.  Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović

Nikada nećete pogoditi gde na miru ručam dok beba uživa!

Kada postanete majka, svi obično počinju da vas teše da su sve stvari koje vas iscrpljuju normalne i  da je sa drugim detetom lakše, zato što vam je sa prvim sve novo, svega se plašite i sve biste da uradite kako treba - najbolje za svoju bebu (btw o drugom i ne pomišljam, a majkama sa 2+ dece se divim!).

Tako su se od prilike stvari odvijale i sa našim najmlađim članom. Ajd što uveče nema spavanja, jer je morala na svaka 3 sata da jede, nego ni preko dana nisam imala mira! Tata je radio, a ja sam mahom bila prepuštena samoj sebi. Ako beba odspava 10 minuta u kontinuitetu preko dana bila sam presrećna, a pauza od isto toliko u plakanju je razvlačila moje usne u nešto što se zove osmeh (za pravi nisam imala ni snage ni želje).

Posmatrajući je, činilo mi se da se njeno raspoloženje promeni na bolje kada je odnesem u kupatilo. Tamo sam je presvlačila, na jednom veoma zgodnom ormaru u kome se nalazila veš mašina. Idealne je visine, sa dosta prostora, na kome sam mogla da stavim  sto za presvlačenje, a okolo pelene, kreme, gaze, maramice i ostala pomagala. Iznad, na plafonu, nalazilo se nekoliko malih sijalica, a sa strane lavabo i česma.

Ovaj ambijent beba je prosto obožavala. Kako je tu unesem, ona se smiri, smeje, počinje da mlati rukicama i nogicama. U početku sam mislila da ta njena radost možda nema veze sa kupatilom, već da je u tom trenutku bila raspoložena, iz nekog drugog razloga (koji bih vrlo rado da saznam, jer su ti momenti bili retki J). Međutim, kada sam je u trenucima očaja jer nije prestajala da plače unela tu, njeno raspoloženje se naglo menjalo na bolje. Kako je spustim na sto za presvlačenje, tako počinje da se raduje. Da li zbog svetla u koje je direktno gledala ili nečeg drugog, tek plakanje je momentalno prestajalo. Još kad zašuška kesa sa Pampers pelenama, sreći nema kraja.

Shvatila sam da je to čarobno mesto kao stvoreno da možda na miru popijem kafu. Kad je tu, znam da će bar 20-ak minuta da se lepo zabavlja. Da, ali kako ću stojeći? Dijagonalno od ormara je wc šolja, a nekim super čvrstim keramičkim poklopcem. Juhu, eto i stolice! I to smo rešili! Međutim, jedna stvar je neko smetala - ipak je to kupatilo. Ali, i pored toga rešila sam da probam. Skuvala kafu, donela bebu, sela na keramički poklopac od wc šolje i...kafu sam konačno popila bez vriske, cike, plakanja, džangrizanja.

Narednih dana nastavila sam sa svojim malim ritualom. Kada bih shvatila da beba ni tih 10 uobičajenih minuta spavanja neće spojiti i da neću moći ni da ručam - sa tanjirom pravac kupatilo.
U retkim trenucima kada me je neko pozvao, tu sam na miru mogla i da razgovaram. Sve u svemu-pravi mali raj.

Da se razumemo, više bih volela da je beba izabrala neko drugo mesto u stanu, ali i ovo jedno bilo je ipak vredno!