"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"

Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih  i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.

Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.

Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke.  I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.

Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.

Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji.  Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović

"Tamo daleko" uz Mininu organizaciju, Jeleninu maštovitost i Dorjaninu gibanicu

Iako već tri godine živim van Srbije, priznajem, nisam nostalgična.

Odluku da tamo živim donela sam sama. Sa svim „za“ i „protiv“ elementima. Hvala Bogu, tu su savremeni načini komunikacije, pa mogu kad god poželim da se čujem ili vidim sa svima koji mi tog trenutka nedostaju. Naša muzika, filmovi, serije, emisije, novine – sve postoji i online. Na Facebook-u mogu da saznam sve novosti o onima koji mi nisu toliko bliski.

 

Ono što mi možda ponekad nedostaje je hrana, ali i tu se snađem i snabdem većim količinama kad neko dolazi. Ili, pokušavam da budem kreativna i sama napravim ako već ne mogu da pronađem i kupim.

Poznajem nekolicinu naših ljudi. Višegodišnja putovanja na relaciji Beograd-Atina-Beograd učinila su svoje, pa sam sebi sličnim devojkama često bila vodič kroz aerodromske i avionske peripetije. Na studijama sam takođe upoznala jednu našu devojku, a preko bivše koleginice s posla njenu drugaricu, koja mi je bila od velike pomoći na početku. U zbiru, recimo da poznajem 6 devojaka/žena koje govore srpski i sa kojima sam manje-više često u kontaktu.

 

 

Nisam se lažno nadala da ću ovde pronaći najbolju prijateljicu, mada se ni s tim nikad ne zna. Provoditi vreme sa onima koji večno kukaju nad sudbinom i ogovaraju državu iz koje su ili u kojoj sada žive nije mi padalo na pamet. Često čujem da je to omiljena delatnost naših ljudi koji žive tamo negde.

Nisam ni od onih zadrtih koji ni posle xyz godina života u inostranstvu ne znaju jezik zemlje u kojoj su odlučili da žive. Takozvane „srpske večeri“ i slična okupljanja, gde bi svi od Silvane do Nirvane skakali uz hitove Mitra Mirića i sličnih bih verovatno propustila. Ipak, ukoliko bi neko organizovao nešto što bi me interesovalo i uklapalo se u moj raspored, možda bih i otišla.

 

Baš tako nešto desilo se jedne septembarske nedelje. Mina, koju sam upoznala preko Tijane i sa kojom sam razmenila nekoliko poruka, predložila je da se mame iz Srbije i nihova deca sastanu jedno popodne. Lepa ideja i inicijativa, na lepom mestu. Malo je falilo da se oblaci koji su se baš to popodne navili nad Atinom sve pokvare. Ipak, Beba i ja se nismo dale pokolebati. Htele smo da upoznamo naše drugarice po jeziku i njihove mame.

Sa nama je pošao i tata, iako je znao da će se verovatno ubiti od dosade. Mislim da ga je ipak malo interesovala ta srpska dijaspora, a pomislila sam da, ukoliko se baš zapričam sa nekom mamom, ne bi bilo na odmet da malo pričuva Bebu.

 

 

Stigli smo maltene poslednji. U prelepom parku, našu grupicu preopoznali smo po jeziku. Smeh i žamor čuli su se daleko, kako to obično bude kada se mi naši okupimo. Nisam znala nikoga, ali sam, na sreću, Minu prepoznala sa slike. Srdačno se nasmejala ali nismo mogle baš da se ispričamo. Naši mališani videli su ogroman travnjak, lopte, igračke koje su druge mame ponele sa sobom, pa je trčanje svake za svojim detetom moglo da počne.

Bilo mi je baš drago što ću upoznati naše mame, ali sa druge strane većina njih se već poznavala. Malo sam se i postidela, priznajem.  Ipak, Beba je učinila prvi korak za mene. Trčeći za decom, jer je bila najmlađa, redom sam upoznavala prvo decu, a kasnije i njihove mame. Nije bilo važno što su bili različitog uzrasta – dečaci i mahom devojčice zajedno su se igrali, pravili, bojili, pričali.

Zaista sam bila oduševljena nivoom znanja srpskog jezika kod starije dece. Dve devojčice oko 10 godina starosti, srpski su pričale perfektno, bez ikakve mogućnosti da neko ko ne zna da su se rodile i žive u Grčkoj pomisli tako nešto. Njihova mama mi je rekla da to zahteva određeni rad, jer nije to baš tako lako kao što drugi misle. Zaista sam joj se divila na uloženom trudu, jer je bilo lepo čuti koliko su bile ponosne što razumeju sve prisutne koji govore maminim jezikom.

Različite godne, različita interesovanja, pogledi na život...Ipak, bilo je lepo čuti iskustva drugih mama. Pale su razmene recepata, razmena telefona za buduću saradnju, a Beba je zapala za oko jednom Borisu... O teškim temama se nije govorilo. Nije bilo ni mesto ni vreme.

Dok se polako smrkavalo, počela je i mala gozba, jer su vredne ruke mama po nešto i umesile. Deca su se tome najviše radovala, pa su aktivnosti na travi i vožnju trootineta zamenili plastični tanjirići sa pitama i mafinima. Za Borjankinu pitu sa sirom ubrzo je nastala prava pomama - tražilo se parče više. Što reče jedna Jelena, prava naša srpska gibanica!

Priznajem, možda sam mogla da upoznam i neku mamu više. Vreme je ipak brzo prošlo. Verujem da će se okupljanje ponoviti, a ja imati osnovu – nekoliko mama ću već poznavati sledeći put, pa će biti lakše. Mina je obećala da će pokušati da nas okupi ponovo. Ali, ovaj put na piću, bez dece, da se i mi mame malo ispričamo.

Ponosna

Došao je kod nas oko 19h. Po podočnjacima se vidi da ga još nije prošao jet-leg. Iz Amerike je doputovao u petak uveče, u subotu je rano išao na svadbu na Krit. Ostao je do ranih jutarnjih sati i probudio se taman da ne zakasni na avion za Atinu. Pokušao je u ponedeljak da malo odspava, ali porodica je želela da ga vidi. Veče je bilo rezervisano za nas, jer u sredu ujutro ide nazad za Ameriku. Obaveze na fakultetu ne mogu da čekaju.

 

 

Spiros ima 34 godine i jedan je od najboljih drugova mog muža. Visok, mršav, smireni nepušač – na prvi pogled rekli biste sve, samo ne Grk. Pažljivo sluša dok drugi govore, ne upada u reč i gotovo tihim glasom odgovara kratkim rečenicama. Nema teme o kojoj sa Spirosom ne može da se razgovara. Vidi se da je pametan, načitan, ali i društven, sa puno hobija.

Od njih šestorice, samo je moj muž posle završenog fakulteta ostao u Grčkoj. Bili su među najboljim studentima Ekonomskog fakulteta, pa su ostali rešili da sreću potraže negde drugde. Današnji skor – trojica u Americi, jedan u Engleskoj, jedan u Finskoj. Kažem današnji, jer pre nekoliko godina nije bilo isto. Engleska je bila popularnija, ali sa odlaskom u Ameriku, iako su rekli da im se isprva nije dopalo, uvideli su da greše i ostali. Što ne znači da za nekoliko godina skor neće da se promeni.

Spiros je iz skromne porodice. Mama mu je umrla dok je studirao, brat se bavi malim privatnim poslom, a otac je pasionirani pčelar. Nakon završetka fakulteta, u Englesku je otišao na master studije. Za pokazano znanje dobio je stipendiju. Nikad se ni na šta nije žalio. Ni na kišu, koja ponekad ume da nervira nas koji nismo navikli da skoro svaki dan pada.

 

 

Kada je na red došlo traženje posla, Spiros je konkurente pobedio – znanjem. Ni prepisivanjem, ni nameštanjem, ni poznavanjem stranačkog kolege, ni podmićivanjem profesora. Nema Spiros tatu da ga gura, ali očigledno ima znanje. Ono što je tamo tada jedino prolazilo.

Zaposlio se u poznatoj finansijskoj instituciji za koju je radio 8 godina. Bio je zadužen za region Jugoistočne Evrope i često se sastajao sa ljudima na visokim državnim pozicijama. Ipak, rešio je da, u 32-oj godini, kaže zbogom dobrom poslu. Želeo je da – studira.

Ostaviti veoma dobar posao i ponovo se vratiti u školsku klupu, u nekim zrelijim godinama, za većinu njegovih prijatelja i ljudi koji su ga poznavali bilo je čudno. Ali ne i za Spirosa – on je imao plan. Želeo je da upiše dobru školu, završi MBA studije i proba da pronađe nešto još bolje. Nije ni važno što ga niko nije razumeo. Spiros je verovao u sebe. Iako, kada govori, ne izgleda kao neko ko je previše samouveren, taj neki sjaj u očima dok objašnjava kako mu je fakultet omogućio da upozna neke značajne ljude, druži se sa studentima iz celog sveta i nauči nešto novo, govorio je više od reči.

 

 

Neki bi to nazvali izazovom, neki rizikom, neki bi pomislili da mu se može. Reći ću samo da je školarinu od 150.000 dolara platio maltene sam i to ne u kešu (jer ga nije imao) – za 30% dobio je stipendiju, a za preostali iznos uzeo kredit.

Na kraju prve godine MBA studija (studije traju 2 godine) pozvali su ga u Vašington, u Svetsku Banku na praksu. U 33-oj godini, nakon višegodišnjeg iskustva u značajnoj finansijskoj instituciji, Sripos je 2 meseca bio – stažista!

 

Kao da je počinjao sve iz početka... Za mnoge bi to bilo ispod časti. Ipak, Spiros se na podsmešljive komentare nije obazirao.

Druga godina studija donela mu je priliku da upozna poslodavca za koga bi baš želeo da radi. Ipak, trebalo je proći selekciju od 20 isto toliko zainteresovanih studenata sa njegovog fakulteta. Spiros ih je sve pobedio – znanjem. Ni prepisivanjem, ni nameštanjem, ni poznavanjem stranačkog kolege, ni podmićivanjem profesora da o njemu kaže nešto lepo. Nema Spiros tatu da ga gura niti para za tako nešto. Ali, očigledno ima znanje, ono što je tamo tada jedino prolazilo.

Ipak, ni to nije bio kraj. Sada su mu konkurencija bile kolege sa drugih, najpoznatijih američkih Univerziteta. I tu bitku je dobio Spiros. Opet – znanjem.

 

Finalna borba – u prostorijama kompanije. Zbog prirode posla, budio se Spiros svako jutro u 4.30h i u kancelariji ostajao do kasno uveče. I tako dva meseca. Ukoliko se pokaže kao dobar, zadržaće ga. Ukoliko ne, moraće da čeka neku novu priliku.

 Spiros je i iz te bitke izašao kao pobednik. Jedan pametan i vredan momak pokazao je da su te dve osobine koje ga krase bile presudne za uspeh. Ni pol, ni zemlja iz koje dolazi, ni prethodno iskustvo, ni status u društvu. Obezbedile su mu mesto u poslovnoj eliti, među najboljima, tamo gde je verovao i želeo da bude.

Muž i ja smo ga nemo slušali. Nije to ono:“ Čuo sam da je neko tamo postigao to i to“. Bio je to naš Spiros. Kako da se ne osećaš ponosno na nekoga ko je tako skroman, a postigao je tako mnogo?

Nekoliko dana kasnije sa Bebom sam bila kod drugarice na rođendanu. Meni mahom  nepoznate mame i njihova dečica. Kada sam rekla odakle sam, jedna Grkinja je počela da oduševljeno priča o Beogradu i Srbiji. U sklopu istraživanja na fakultetu na kome radi, posetili su Beograd.

 

 

„Vi Srbi ste slični nama“, rekla je. „Gostoljubivi ste, veseli, ponosni. I očigledno imate dosta znanja i iskustva iz oblasti kojom se bavim. Kada god pozovem neku evropsku instituciju u Evropi, Srbi su uvek na najvišim pozicijama“.

Ma, bila sam ponosna do neba!  

 

 

 

Fotografije:

www.danichols.com

http://alumni.harvard.edu

www.ic-cuni.cz

www.investopedia.com

www.pinterest.com    

4 razloga za romantičan vikend s mužem

Poznajem jednu mamu dva predivna dečaka. Živi u stranoj zemlji, muž je često na putu, pa decu maltene od početka čuva sama. Imam utisak da svakom od nas ponekad neko i pomogne, a ona je nekako osuđena da ne može nigde, jer decu nema ko da pričuva. Ne vozi, živi u delu grada iz koga bi morala da promeni nekoliko prevoza do mesta sastajanja, a sa dvoje male dece i svega što zahtevaju to je neizvodljivo.

Sama sa mužem nije izašla od kada su postali roditelji. Tome ima 4 godine. I nije jedina. Nedavno sam se razočarala čitajući odgovore mama na forumu strankinja koje žive u Grčkoj, na pitanja vezana za njihove aktivnosti . Na pitanje koliko su puta same sa mužem izašle ili otišle negde od kada su dobile dete/decu, mahom su odgovarale – ni jednom!

Muž i ja smo prvi put izašli sami posle mesec dana od Bebinog rođenja. U to ne računam šetnju po naselju, već pravi pravcati izlazak – ja se sredila, našminkala, obula štikle. Ni nama ovde niko ne pomaže, ali iskoristimo moju mamu dok je tu. Jednom je pričuvala svekrva dok smo bili u bioskopu, ali to nije baš najbolje prošlo, pa ih više ne ostavljamo J.

Beba je imala 5 meseci kada smo prvi put otputovali sami na nekoliko dana. Ne, drage mame, to nije zabranjeno. I nije ništa pogrešno. Čak je i poželjno.

Prijaće vam!

Želim da me poslušate i ovog trenutka krenete da razmišljate da bar jedan vikend provedete sa mužem, same. Vaša deca neće plakati, neće im se desiti ništa neplanirano, neće morati u bolnicu jer ih taj neko ko ih čuva nije dobro pazio. Za ta 3 dana sve će biti u najboljem redu, a vi ćete se vratiti-preporođene!

Prokletstvo prvog dana

Samo odvajanje od deteta s kojim (najčešće baš vi) provodite 24h nije lako. U prvim satima je najteže. Nedostaje vam dete, a (verovali ili ne) i ona svakodnevna rutina. Jer, to radite već neki duži vremenski period, pa ste na drugačije zaboravili. U mom slučaju, do mesta odredišta, u kolima smo pričali samo o Bebi :). Dok nismo ugledali predivno tirkizno more Elafonisosa na Peloponezu. Onda smo prešli na malo drugačije teme :).

Prelepi trenuci u muževljevom zagrljaju

Sigurna sam da ste zaslužili da se opet vratite u vreme kada ste se zabavljali. Da šetate, pričate, uživate u nekoj romantičnoj večeri ili kafi na terasi s pogledom. Vaš muž je, sigurna sam, jednako zaslužio da se malo odmori od svega i bude samo vaš. Bez uznemiravanja, umora, cike bebe, spremanja, kuvanja, pranja...Mir, tišina, odmor! Baš ono što vam je nedostajalo!

Telefon

Ne, neće zazviniti zato što se vašem detetu nešto desilo, već ćete najčešće vi zvati da vidite kako je. Potpuno je normalno da vam nedostaje i da želite da čujete da li je sve u redu. Ali, ne preterujte! Na zasluženom ste odmoru. Dakle, ne svakih 15 minuta:„Da li je jelo, da li je piškilo“...

Glas s druge strane žice će vam reći da je sve u redu. Zabavljaju se oni tamo odlično i bez vas!

Plaža Simos, mala uvala

Mi smo se, hvala na pitanju, predivno proveli na malom ostrvu Elafonisos. Jes' da nas je 5 sati vožnje od Atine delilo od ovog raja, ali vredelo je. Malo ostrvo, na nekih 10-ak minuta trajektom od kopna, poznato kao „grčki Karibi“ zaista nas je oduševilo u svakom smislu. Odličan smeštaj u apartmanima Maniati, prelepe plaže (plaža Simos je proglašena za najlepšu u Evropi, po mom skromnom mišljenju zasluženo), predivno za večernju šetnju, uživanju u piću ili večeri pored mora.

Uostalom, slike govore više od reči.

Pogled iz dvorišta apartmana

Prilaz Simos plaži

Plaža Simos

Plaža Simos

Plaža Kato Nissi

Ako već niste počele da se pakujete, bar razmislite da to u skorije vreme uradite. A ako ste već negde bile, rado bih da čujeem vasa iskustva!

„Blago tebi, tebi će ćerka doneti čašu vode na kraju“

Jedan od načina informisanja nas, majki koje živimo u inostranstvu, su i različite Facebook stranice. Moram da priznam da je jedna od boljih, koju skoro svakodnevno pratim, ona namenjena mamama strankinjama koje žive u Atini. Nema reklamnih postova, promovisanja svakakvih čuda, već mame jedna drugoj pokušavaju da pomognu, daju savet, pronađu rešenje.

Pitanja zaista ima svakakvih – od toga gde nabaviti balone za bebino krštenje, kako i gde provesti vreme sa decom , do preporuka advokata za razvod braka. Do sada nisam naišla na pitanje na koje onaj ko ga je postavio nije dobio smislen i pravi odgovor.

 

 

Ovakva interakcija više je nego korisna, naročito za one kao ja, koji nisu baš vični bebi i dečjim temama, pa tu uvek nađem nešto zanimljivo, a često i sama pitam. Međutim, danas mi je nešto drugo zapalo za oko. Jedna mama, koja neverovatno slično misli kao ja, postavila je pitanje drugim mamama šta misle, kako bi njihov život izgledao da nemaju dece? Dala je primer svojih školskih drugarica koje su još uvek slobodne i koje, kako to ona vidi, uživaju u životu. Odgovori, njih oko 60-ak, su različiti, mahom tipa „deca su naša radost, šta bismo bez njih“. Međutim, jedan, postavljen pri kraju, naveo me je na razmišljanje - tata, Grk, rekao je da ima troje dece, prva je ćerka (druga dva sinovi) i da je srećan što je ima, jer je ona ta koja će mu doneti čašu vode na kraju.

Često slično razmišljenje čujem i od svog muža, a neretko i rečenicu: „On živi u inostranstvu, ali vratiće se jednog dana da pomogne roditeljima. Pa neće valjda same da ih ostavi?“.

Da li je to generalno povezano sa Grcima ili ne, tek mišljenje je da će deca na kraju, kada ostarimo, biti tu da nam pomognu, saslušaju nas, prave nam društvo, kupuju namernice i lekove i daju nam tu čašu vode, kada sami ne budemo mogli.

Meni to nekako zvuči previše sebično!  Ja svoju ćerku nisam rodila vodeći se mišlju da će neko biti sutra tu, da mi pomogne. Tako nešto mi nije ni palo na pamet! Ipak, kada čujem slična razmišljanja, zapitam se da li roditelji zaista žele da imaju decu samo zato da bi, kada im zatreba, neko bio tu, da im se nađe? U svetu u kome živimo, i ne znamo ni šta će sutra da se desi, treba li da ograničavamo svoju decu, sebično ih vezujući za sebe, jer ako negde odu, ko će ostati sa nama? Tešimo se da, ako odu, tamo negde niko neće kao mi da se stara o njima, a podsvesno se sebično pitamo: „Kada ćemo mi da ih viđamo? Mi, koji smo godine života uložili u njihovo odrastanje? Zar nije bolje da ostanu kod kuće, u gradu ili državi u kojoj su se i rodili? Ok, možda neće videti svet i zaraditi za lep život, ali biće blizu kad im zatrebamo, a onda i kada oni nama zatrebaju“.

 

 

Ja tako nisam odgajana. I sestra i ja imale smo svu slobodu i mogućnost da same izaberemo svoj put. Roditelji nas nikada na tom putu nisu sputavali. Na kraju, ni ja ne živim blizu svoje mame, tako da ko zna gde će jednog dana moja ćerka živeti. Nije li suludo očekivati da će večno biti uz mene, i da će se, kada mi bude trebalo, ona pojaviti i rešiti sve moje probleme?

Ne, ja ne želim da je sputavam, kao što ni mene niko nije sputavao. Šta god da odabere i gde god da je ona srećna, ja ću biti još srećnija. Ako je to blizu nas, njenih roditelja, ok, ali ako odabere da ode, ja ću je svestrano podržati. Kao što su moji roditelji podržali mene.

E sad, videćemo kako ćemo tata Grka ubediti za tu čašu vode. Nadam se da ćemo on i ja ostariti zajedno i moći jedno drugom da je poslužimo. Pa makar u ćerkinoj sreći i unučićima i praunučićima uživali preko Skype-a. Mada će do tada i nešto pametnije izmisliti, sigurna sam!