O meni

Ivana.

37 godina.

Vesela, pozitivna, omiljena u društvu.

36 godina sam obožavala da izlazim, putujem, ispijam kafe i uživam u beskonačnim razgovorima sa drugaricama. Da uživam u dobroj knjizi, dvosatnom čitanju Politike od prve do poslednje strane, opuštajućem vikendu i gledanju TV-a. Odlazak na posao za mene uvek predstavljao zadovoljstvo, valjda zato što sam uvek mislila da je srećan čovek onaj koji radi ono što voli. I za to sam se večito borila.

U tu moju lepo ušuškanu priču, za kratko vreme desile su se dve velike promene. U 35-oj sam se preselila u Grčku, da nakon 7 godina zabavljanja na daljinu živim sa čovekom koga obožavam. U Srbiji sam ostavila sve ostalo - ono na čemu sam godinama radila, mukotrpno gradila, za šta sam se borila i ono što sam beskrajno volela. I znala da sve to moram opet, u novoj sredini, iz početka.

U 36-oj sam postala sam Bebina mama. Beba je, došavši u moj život, sve promenila. Priznajem, nisam baš bila neki ljubitelj „sitne dece“, kako sam uvek zvala sve mladje od 18, pa je 15 minuta igranja bilo sve što me je o toj temi interesovalo. Zato mi je dolazak bebe prilično teško pao. Sve što sam do tada radila je potpuno suprotno od onoga što radim sada. Kada sam, u momentima kada mi je bilo teško, pokušala da pronađem neka iskustva mama na Internetu, sve se uglavnom svodilo na rečenice tipa „da, zna a bude teško, ali to je najlepša stvar koja mi se desila u životu“. Ni reči o postporođajnoj depresiji i svakodnevnom plakanju, o rani koja boli, o nespavanju, o nemogućnosti da izađeš ili imaš samo svojih 5 minuta, o mužu za koga više nemaš vremena koliko bi želela...

Ovaj blog biće upravo to – pokušaću da iskreno napišem ono sa čime se realno susreće jedna mama kada beba dođe na svet i kojoj sve te promene ipak nisu lake. O malim radostima, ali i tihim patnjama i žalom za onim trenucima koje sam imala pre 36-e, u kojima sam mogla sve.