18. јун 2015.

Šorc


Svako od nas ima neki deo tela za koji misli da izgleda najbolje. U mom slučaju to su - noge. Kako dođe leto, tako one zasijaju punim sjajem. Jer, to je vreme da se, što bi rekli, pokažu.

Dok sam bila trudna najviše sam brinula kako će one to da podnesu. Inače me ne drži mesto i volim da šetam, ali poslednjih meseci trudnoće to nije moglo da bude u onom obimu u kome sam navikla. Terala sam muža da ih masira, mazala neke kreme, nadajući se da neće baš potpuno da me izdaju. I nisu previše, ali ipak se posledice po malo poznaju.

Kad se pogledam u ogledalo, nisam baš najzadovoljnija, ali i dalje se drže.
 
 
Kako to vreme nalaže, nedavno sam premestila letnju garderobu i ponovo se pristetila nekih lepih komada koje prošle godine nisam mogla da obučem. Čudna je stvar taj ženski ormar,  i kad misliš da sve u njemu znaš, iznenadi te, pa i stvari nikad ne znaš  šta se tačno tamo krije.

Na jednoj gomili stoji nekoliko šorceva. Moj omiljeni letnji odevni komad! Em je udoban, kratak pa nije vrućina, em mogu lepo da sednem, a da ne mislim kako to izgleda okolini. Probala sam ih sve i samo jedan koji mi je, priznajem, i pre trudnoće bio mali, nisam mogla da obučem. Ah, eto radosti i za moje noge, a i za mene!

I taman se ja nameračih da ga obučem, kad jednog dana, u priči uz kafu, podeli moja prijateljica sa mnom kako joj je verenik na poklon kupio šorc. Kaže: „Pa jer on normalan, zar ja, majka, pa da nosim šorc? Sramota me.“

Uh, pomislih, i ja sam postala majka. I kad nisam bila, oduvek sam nosila šorceve pristojne dužine i kroja. Nisam ni baš u cvetu mladosti, ali kakve to veze ima sa šorcem?

Zagledam malo juče majke na plaži, ko za inat, ni jedna ne nosi šorc. Provlače se suknje i haljine, ali ni jednog šorca nema. Na trgu na kome se uveče šetamo-isto. Možda ne vole šorceve? Možda ih ni pre nisu nosile? Možda misle da u njima ne izgledaju ženstveno?
 
 
Priznajem, nisam nešto povodljiva, a kad je garderoba u pitanju ogledalo mi je svedok šta mogu, a šta ne mogu da obučem. Ipak, zapitala sam se, da li se i stil menja kada postaneš mama? Da li je sramota isticati neke delove tela, jer, zaboga, šta će drugi da kažu? Tipa „Vidi ovu, majka, a ponaša se kao tinejdžerka?“ ili „Kako je nije sramota, šeta dete u kolicima, a ovamo se razgolitila?“

Nisam pitala prijateljicu, ali shvatila sam da je ipak presudno ono što će da kažu drugi.

Ja, majka desetomesečne bebe, svečano izjavljujem da od šorca ne odustajem. Pa makar ih ne nosila ni jedna mama, koji god da je razlog. To šta će drugi da kažu me nikad nije interesovalo, pa neće ni sad. I poneka strijica koja je sada novi „stanovnik“ mojih nogu ostaje sakrivena ispod. A i da se vidi, ne verujem da bi to nešto promenilo. U šorcu se dobro osećam i mislim da je to najvažnije. Nosiću ga dokle god procenim da je pristojno. A ne dokle to kažu drugi.

Foto: www.luulla.com, www.imgfave.com

12. јун 2015.

Sama u (punoj) kući

Sa bebom sam uglavnom sama preko dana. Kao i na sve, i na to se čovek (čitaj mama) navikne. Prvo mi je bilo malo neobično - navikla sam na ljude, volim društvo, galamu. Ako ništa drugo, TV mi je uključen, pa neko uvek priča.

Od kada je došla beba, navikla sam na tišinu. Ok, koliko može da bude dok beba ne zaplače. Nema TV-a, ko god dođe kratko ostane i više to nije kao pre...

Dakle, sama. Prelomiš nekako u glavi da je to to. I pokušavaš da funkcionišeš u zadatoj situaciji.

Uvek sam bila organizovana, pa je to i sada slučaj. To mi dosta pomaže. Sve što mi treba ujutro pripremim uveče. Znam sebe - poznati sam spavač, pa kad god da me neko probudi, rano mi je ili mi nešto nije po volji. Zato je bolje da me sve sačeka spremno.
Sve teže mi pada i presvlačenje, naročito prvo jutarnje. Beba je otežala, ne drži je mesto, ruši sve pred sobom. I još neki detalji mogu tu da se uglave, ali verujem da se „mamama to be jednog dana“ neće svideti, pa neka bude iznenađenje :).
 

Posle toga, sledi jutarnje mleko i igranje i tako u krug, ceo dan. Svaki dan.

Pošto volim da sam napolju, šetam što više mogu. Spremim bebi hranu i idemo do parka, prodavnica, banke, pošte...Ona i odspava, a ja sam tada malo sa svojim mislima i kafom za poneti u rukama. Dobra je to i gimnastika, a svež vazduh zlata vredan. Dakle, zdravo telo i zdrav duh, bar na sat vremena maksimum, koliko može da traje bebina dremka.

Vraćamo se kući na ponavljanje istih radnji, sve dok se s posla ne vrati tata. Onda imam i društvo da malo razmenimo informacije, da me neko odmeni i zagrli onako umornu pred spavanje.

Iz te tihe svakodnevice nedavno sam nekoliko nedelja boravila kd mame. A tamo-skroz suprotno! Kod moje mame večito je puna kuća. Nismo se još ni izuli, a u stanu su već uveliko bili klinci koji žive preko puta. Vrata su maltene stalno otvorena, pa je njihov prelazak iz stana u stan radnja koja se dešava neprestano, tokom celog dana. Vikendom je tu i moja sestra, a došle su na nekoliko dana i praba(j)ka i moja tetka. Mamina najbolja prijateljica sa ćerkom i unučetom svrati bar jednom dnevno, kao i mamina druga prijateljica koja živi u istoj zgradi. Komšije preko puta (roditelji gore pomenutih klinaca) takođe su kod nas svako malo. Onda svrate i moje drugarice sa svojom decom i vuala – žurka svaki dan!
 
 
Na ovu, iz moje perspektive, potpuno drugu krajnost, bilo mi je teško da se naviknem. Svako hoće da kaže, da pita, da pipne da poljubi. Da podeli iskustvo, da savet, sugestiju. Da traži, uzme, da, skloni. Svi bi da paze bebu, a kad padne niko nije kriv. Tu više nema mira, privatnosti, rasporeda...

Priznajem, bilo je trenutaka kada sam se zatvorila svoju u sobu, jedini mirni kutak, što sama, što sa bebom, da malo predahnem od svega. Prijalo mi je što neko bar malo može da me odmeni, ali kad treba 100 puta da kažem „pazi“, „nemoj to“, „nemoj tamo“, „nemoj tako“ onda mi to nekako sve presedne. To je ono, naučila sam da smo same i da sve ima svoje zašto i svoje zato.

Jedno popodne došla je da nas vidi moja sestra od strica, koja će za 2 meseca da postane mama. Nedavno se preselila kod svog supruga, koji živi u drugom gradu, u istoj kući sa svojom porodicom – bratom i sestrom, mamom i tatom, babom i dedom. Tihu po prirodi, malo ju je to novo okruženje uplašilo. Drugačije su im navike, ima ih puno...Samo je konstatovala da ne bi volela da joj se iko meša u odluke koje donosi vezane za bebu, ali shvatila je da neće biti lako. Kaže, puna ih je kuća, kako će da izađe na kraj sa svima kad će svako imati da nešto prigovori oko bebe?

Shvatam je u potpunosti, ali možda je lakše kad je tako od početka. Ne znam ni sama. Znam samo da je rekla da će na svako njihovo „treba ovako“ reći „Mora ovako kako ja kažem, jer mi je tako rekao doktor“.

Baš me zanima da li će uspeti.

Fotografije:
www.cardchronicle.com/2013/8/13/4617988/the-saga-of-kevin
www.thefw.com

01. јун 2015.

Praba(j)ka

Moja baba, bajka kako je od milošte zovemo, danas puni 89. Hoda sa štapom, nosi naočare sa debelim staklima i ne čuje baš dobro. Naročito ono što neće da čuje. Na glavi nosi maramu, ispod koje se nazire njena duga, seda kosa. Bajka vodi računa o svom izgledu, voli da je uredna, čista i da miriše, da obuče lepu garderobu, a svako jutro i veče očešlja svoju dugu kosu. Često zna da podvikne ćerkama, mojoj mami i tetki, kada im je majca uflekana, a izrastak podrastao. Smatra da svaka žena treba da lepo izgleda i da ima vremena za sebe.

Poslednjih meseci nije baš najbolje. Iako se mama i tetka lepo staraju o njoj, starost čini svoje. I taj njen strah od smrti. Želja joj je bila da, kada dođemo u Srbiju, dovedemo bebu u selo. Pošto će, kaže, još malo da umre, želi da tu, gde se ona rodila, vidi svoju praunuku.
 
 
Bajkina želja – naša zapovest. Jednog sunčanog dana zaputili smo se u selo. Bajka je bila srećna što nas vidi, ali se videlo da nije najbolje. Samo je ležala i spavala. Odlučili smo da je povedemo, da nekoliko dana provede kod nas, sa nama i bebom.

Beba je još mala, pa obično plače kada vidi nekog novog. Čak je i moju mamu zaboravila. Bajku je samo gledala, sa nekim upitnim stavom u njenim malim očima. Nije mogla da kaže, ali mislim da joj je najinteresantnija bila bajkina marama na glavi. Na nama to nije videla, pa joj je osoba sa novim elementom bila više nego interesantna.

Gde god da je bajka krenula, pratila je pogledom. U štapu je videla novu igračku, a bajkina šarena suknja konstantno joj je skretla pažnju. Pošto se bajka svako malo nakašlje, kada je pitamo kako kašlje baka, razume i nakašlje se i ona. Sa osmehom joj dodaje njene igračke i veselo maše rukicama kada joj bajka peva neke stare pesmice kojih se čak ni moja mama,ekspert za sve što se dece tiče, ne seća. Uveče, kada bajka krene da spava, otpuzi sa njom do kreveta, nasloni rukice i tako naslonjena stoji dok joj pabaka nešto priča.

Dani su prolazili, a bajka se preporodila. Razmišljam, šta uradi jedno malo stvorenje za samo nekoliko dana? Od starice kojoj nije bilo ni do čega, pretvorila je bajku u zadovoljnu prabaku koja se samo smeje. Koja ima volje i da je pomazi, da joj priča, da sedi napolju na klupi i čeka nas da okrenemo krug i ponovo prošetamo pored nje.
 
Praba(j)kino dvorište

Iako bez štapa ne može, a o savijanju ni ne pomišlja, svaki put je sa lakoćom pokupila bebine igračke sa poda i složila ih na mesto. Uramila je i nekoliko bebinih fotografija, koje prvo pogleda ujutro kad se probudi.

Kada je poslednju noć pre našeg odlaska krenula na spavanje, svojim drhtavim rukama dala mi je novac koji je skupila od svoje male penzije. Rekla mi je sa suzama u očima da neće moći da dođe na krštenje, ali da želi da njenoj „parajci“ kupim najlepšu haljinu. I da je, kada najukusniji paradajz bude rodio, obavezno dovedem ponovo u selo. Da sama, svojim prvim koracima, dođe da ga ubere.