Praba(j)ka

Moja baba, bajka kako je od milošte zovemo, danas puni 89. Hoda sa štapom, nosi naočare sa debelim staklima i ne čuje baš dobro. Naročito ono što neće da čuje. Na glavi nosi maramu, ispod koje se nazire njena duga, seda kosa. Bajka vodi računa o svom izgledu, voli da je uredna, čista i da miriše, da obuče lepu garderobu, a svako jutro i veče očešlja svoju dugu kosu. Često zna da podvikne ćerkama, mojoj mami i tetki, kada im je majca uflekana, a izrastak podrastao. Smatra da svaka žena treba da lepo izgleda i da ima vremena za sebe.

Poslednjih meseci nije baš najbolje. Iako se mama i tetka lepo staraju o njoj, starost čini svoje. I taj njen strah od smrti. Želja joj je bila da, kada dođemo u Srbiju, dovedemo bebu u selo. Pošto će, kaže, još malo da umre, želi da tu, gde se ona rodila, vidi svoju praunuku.

 

 

Bajkina želja – naša zapovest. Jednog sunčanog dana zaputili smo se u selo. Bajka je bila srećna što nas vidi, ali se videlo da nije najbolje. Samo je ležala i spavala. Odlučili smo da je povedemo, da nekoliko dana provede kod nas, sa nama i bebom.

Beba je još mala, pa obično plače kada vidi nekog novog. Čak je i moju mamu zaboravila. Bajku je samo gledala, sa nekim upitnim stavom u njenim malim očima. Nije mogla da kaže, ali mislim da joj je najinteresantnija bila bajkina marama na glavi. Na nama to nije videla, pa joj je osoba sa novim elementom bila više nego interesantna.

Gde god da je bajka krenula, pratila je pogledom. U štapu je videla novu igračku, a bajkina šarena suknja konstantno joj je skretla pažnju. Pošto se bajka svako malo nakašlje, kada je pitamo kako kašlje baka, razume i nakašlje se i ona. Sa osmehom joj dodaje njene igračke i veselo maše rukicama kada joj bajka peva neke stare pesmice kojih se čak ni moja mama,ekspert za sve što se dece tiče, ne seća. Uveče, kada bajka krene da spava, otpuzi sa njom do kreveta, nasloni rukice i tako naslonjena stoji dok joj pabaka nešto priča.

Dani su prolazili, a bajka se preporodila. Razmišljam, šta uradi jedno malo stvorenje za samo nekoliko dana? Od starice kojoj nije bilo ni do čega, pretvorila je bajku u zadovoljnu prabaku koja se samo smeje. Koja ima volje i da je pomazi, da joj priča, da sedi napolju na klupi i čeka nas da okrenemo krug i ponovo prošetamo pored nje.

 

Praba(j)kino dvorište

Iako bez štapa ne može, a o savijanju ni ne pomišlja, svaki put je sa lakoćom pokupila bebine igračke sa poda i složila ih na mesto. Uramila je i nekoliko bebinih fotografija, koje prvo pogleda ujutro kad se probudi.

Kada je poslednju noć pre našeg odlaska krenula na spavanje, svojim drhtavim rukama dala mi je novac koji je skupila od svoje male penzije. Rekla mi je sa suzama u očima da neće moći da dođe na krštenje, ali da želi da njenoj „parajci“ kupim najlepšu haljinu. I da je, kada najukusniji paradajz bude rodio, obavezno dovedem ponovo u selo. Da sama, svojim prvim koracima, dođe da ga ubere.