Sama u (punoj) kući

Sa bebom sam uglavnom sama preko dana. Kao i na sve, i na to se čovek (čitaj mama) navikne. Prvo mi je bilo malo neobično - navikla sam na ljude, volim društvo, galamu. Ako ništa drugo, TV mi je uključen, pa neko uvek priča.

Od kada je došla beba, navikla sam na tišinu. Ok, koliko može da bude dok beba ne zaplače. Nema TV-a, ko god dođe kratko ostane i više to nije kao pre...

Dakle, sama. Prelomiš nekako u glavi da je to to. I pokušavaš da funkcionišeš u zadatoj situaciji.

Uvek sam bila organizovana, pa je to i sada slučaj. To mi dosta pomaže. Sve što mi treba ujutro pripremim uveče. Znam sebe - poznati sam spavač, pa kad god da me neko probudi, rano mi je ili mi nešto nije po volji. Zato je bolje da me sve sačeka spremno.

Sve teže mi pada i presvlačenje, naročito prvo jutarnje. Beba je otežala, ne drži je mesto, ruši sve pred sobom. I još neki detalji mogu tu da se uglave, ali verujem da se „mamama to be jednog dana“ neće svideti, pa neka bude iznenađenje :).

 

Posle toga, sledi jutarnje mleko i igranje i tako u krug, ceo dan. Svaki dan.

Pošto volim da sam napolju, šetam što više mogu. Spremim bebi hranu i idemo do parka, prodavnica, banke, pošte...Ona i odspava, a ja sam tada malo sa svojim mislima i kafom za poneti u rukama. Dobra je to i gimnastika, a svež vazduh zlata vredan. Dakle, zdravo telo i zdrav duh, bar na sat vremena maksimum, koliko može da traje bebina dremka.

Vraćamo se kući na ponavljanje istih radnji, sve dok se s posla ne vrati tata. Onda imam i društvo da malo razmenimo informacije, da me neko odmeni i zagrli onako umornu pred spavanje.

Iz te tihe svakodnevice nedavno sam nekoliko nedelja boravila kd mame. A tamo-skroz suprotno! Kod moje mame večito je puna kuća. Nismo se još ni izuli, a u stanu su već uveliko bili klinci koji žive preko puta. Vrata su maltene stalno otvorena, pa je njihov prelazak iz stana u stan radnja koja se dešava neprestano, tokom celog dana. Vikendom je tu i moja sestra, a došle su na nekoliko dana i praba(j)ka i moja tetka. Mamina najbolja prijateljica sa ćerkom i unučetom svrati bar jednom dnevno, kao i mamina druga prijateljica koja živi u istoj zgradi. Komšije preko puta (roditelji gore pomenutih klinaca) takođe su kod nas svako malo. Onda svrate i moje drugarice sa svojom decom i vuala – žurka svaki dan!

 

 

Na ovu, iz moje perspektive, potpuno drugu krajnost, bilo mi je teško da se naviknem. Svako hoće da kaže, da pita, da pipne da poljubi. Da podeli iskustvo, da savet, sugestiju. Da traži, uzme, da, skloni. Svi bi da paze bebu, a kad padne niko nije kriv. Tu više nema mira, privatnosti, rasporeda...

Priznajem, bilo je trenutaka kada sam se zatvorila svoju u sobu, jedini mirni kutak, što sama, što sa bebom, da malo predahnem od svega. Prijalo mi je što neko bar malo može da me odmeni, ali kad treba 100 puta da kažem „pazi“, „nemoj to“, „nemoj tamo“, „nemoj tako“ onda mi to nekako sve presedne. To je ono, naučila sam da smo same i da sve ima svoje zašto i svoje zato.

Jedno popodne došla je da nas vidi moja sestra od strica, koja će za 2 meseca da postane mama. Nedavno se preselila kod svog supruga, koji živi u drugom gradu, u istoj kući sa svojom porodicom – bratom i sestrom, mamom i tatom, babom i dedom. Tihu po prirodi, malo ju je to novo okruženje uplašilo. Drugačije su im navike, ima ih puno...Samo je konstatovala da ne bi volela da joj se iko meša u odluke koje donosi vezane za bebu, ali shvatila je da neće biti lako. Kaže, puna ih je kuća, kako će da izađe na kraj sa svima kad će svako imati da nešto prigovori oko bebe?

Shvatam je u potpunosti, ali možda je lakše kad je tako od početka. Ne znam ni sama. Znam samo da je rekla da će na svako njihovo „treba ovako“ reći „Mora ovako kako ja kažem, jer mi je tako rekao doktor“.

Baš me zanima da li će uspeti.

Fotografije:
www.cardchronicle.com/2013/8/13/4617988/the-saga-of-kevin
www.thefw.com