Zašto volim što sam starija prvorotka

Majka sam postala u kasnim 30-im. Kažu, te koje su se porodile kasnije, zovu se starije prvorotke. I da mi je neko predložio da to uradim ranije, verovatno bih pomislila da nije normalan. Osim, naravno, majke, kojoj je valjda dužnost da po završenom fakultetu to pitanje počne da postavlja po nekoliko puta dnevno, zajedno sa udajom i konstatovanjem da će posle biti kasno.

Kasno? Nikad nije kasno :). Kod mene je važila (i još uvek važi) deviza – sve u svoje vreme.

Zašto mislim da je bolje kasnije?

Mladost – ludost

Imala sam vremena da izlazim, upoznajem ljude, odlazim na mesta koja mi se dopadaju. Ekipa i ja bile smo dobre devojke koje ne piju, ne puše, ne drogiraju se, ali vole da „cirkulišu“. Odlično smo se provodile! Nema bara, kafića, kluba, modne revije, koncerta, predstave, izložbe na kojoj nismo bile (a želele smo). Nekad do malo posle ponoći, a nekad do zore. U 22-oj znale smo pola metropole, sve organizatore koncerata, vratare u klubovima i repertoare bendova.

Provod kakav treba doživeti (i preživeti) u 20-im jer mnogo toga naučiš o životu, ljudima, prioritetima, mogućnostima...  

Putovanja

Prizor koga se uvek setim kada čujem kako naši mladi kukaju da nemaju novca za putovanja – mladi Evropljani, sa ogromnim rančevima na leđima, spavaju na železničkoj stanici. Pored njih kese iz obližnjeg fast food kioska.

Tako smo i mi putovale. Želele smo da vidimo nešto novo, da upoznamo nove kulture, običaje, način na koji ljudi žive. Kad si mlađi, ne treba ti skoro ništa, osim malo snalažljivosti i dobre volje. Najobičniji smeštaj (nekad smo čak spavale i u stanovima prijatelja od prijatelja), jeftina karta (poznata putovanja autobusom 36 sati) ili čak stopiranje (druga su to vremena bila J). U vreme kada smo bile punoletne i obilasci Srbije su bili interesantni, jer drugde nismo mogle. Sećam se '99-e posle bombardovanja, ekipa i ja krenule busom na more u Crnu Goru. Bila je to tada egzotična destinacija – putovanje bez mostova, kozjim stazama, kroz kukuruze i drvorede.

Onda su usledile nove destinacije, na različitim kontinentima. Ništa preko agencija – same smo sve nalazile i prolazile bar upola jeftinije od agencijskih cena. Drugu polovinu imale smo za trošak.

Putovanje je avantura. Kada možeš da vidiš sve što želiš onda kada želiš i gde želiš. I ne zavisiš ni od koga. Neponovljivo iskustvo i najbolja škola.

Posao

Svi znamo koliko je teško pronaći posao kada poslodavac čuje da si majka. Ništa lakše nije ni zadržati ga nakon trudnoće, ali ipak ima svoje predosti.

Kada se kasnije ostvariš kao majka, imaš više radnog iskustva. Imala si vremena da dosta toga naučiš, upoznaš ljude, način na koji funkcionišu firme. Imaš zanat u rukama i preporuke, ako zatrebaju. Kada u firmi već radiš nekoliko godina, imaš neku sigurnost da će te sačekati da se vratiš s odsustva.

Ukoliko sve to treba da radiš i stekneš onda kada dete dođe, popreko će te gledati za svaki dan bolovanja, izlaske pre vremena, razgovore sa bakom oko jelovnika za bebin ručak i „da li je piškilo“ tema o kojima ćeš pokušati da šapatom razgovaraš preko telefona. Ako, naravno, imaš sreće da te zaposle.

Lakše je s detetom kad si mlađa

Oko ovoga nekako uvek dođem u polemiku sa ostalima.

Beba trenutno ima 12 kilograma. Da li je lako nositi 12 kilograma u rukama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako ne spavati celu noć, jer se beba budi, bolesna je, treba da je nahraniš? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako voditi računa gde je, šta radi, da li će uspeti sama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Odluka o tome kada je najbolje vreme za rađanje treba da bude individualna. Nemam ništa protiv majki koje se odluče da u 20-im imaju decu. Kao što podržavam moje prijateljice da se u ulozi majke ostvare kada im bude 40. Samo, smeta mi to osuđivanje – šta si čekala do sad, što tako kasno?

Zato što sam želela da uživam u životu onda kada je vreme.

Sada živim drugačiji život u kome uživam, na drugačiji način.

Sada, kada mislim da je vreme to!

Grčki pregovori viđeni kroz jednu, naizgled, sasvim običnu situaciju

 

 

U jeku grčkog NE i pregovora Cipras-Merkel&Co koji već mesecima unazad izgledaju kao ona dečja igra šuge, evo malog prikaza kako to meni izgleda iz perspektive jedne obične, naizgled lako rešive situacije.

Na bebino krštenje, dolaze moje dve drugarice dolaze iz Srbije. Karte kupljene dva meseca unapred, kako to obično biva u njihovom slučaju. Na vreme. Pošto je krštenje na ostrvu (o samom činu krštenja drugom prilikom), neko treba da ih preveze sa aerodroma do luke i vrati ih sledećeg dana od luke do aerodroma. Izgleda kao lako rešiv problem.

Situaciju malo komplikuju dva velika kofera, jer one posle toga idu na odmor, a devojački koferi su pravi mali ormari sa minimum 20 kila.

Ulogu vozača dobija muževljev otac, Grk. Čim su drugarice rezervisale kartu, pitam ga može li. Objasnim šta treba. Kažem kada stižu. Malo je kasno, kaže, postoji mogućnost da ne uhvate brod ako bude nekog kašnjenja aviona,  ali ipak na kraju konstatuje da je sve u redu. Požuriće i to je to.

Pomislih ja – problem rešen.

 

 

Dve nedelje pred njihov dolazak, muževljeva mama je polomila nogu. Prave se planovi kako će i s kim će. Ne mešam se, nadajući se da dogovor od pre dva meseca stoji, samo blago provlačim da na krštenje, kao što već svi znaju, dolaze i dve moje drugarice iz Srbije.

Četvrtak uveče, dan pred njihov dolazak – telefon zvoni. Muževljev otac me pita kada moje drugarice stižu. Na moj odgovor sa detaljnim informacijama se nadovezuje kako je to kasno i ne stižu na brod. On ne može da čeka drugi, tako da on ne može da ih vozi. Zbunih se. Podsećam ga da sam ga već pitala na vreme o svemu i da je rekao da je izvodljivo. Da, kaže on, ali mi nisi rekla vreme. Ja već na ivici da podviknem, a on temperamentan, pa polako počinje mala jesi-nisi prepirka. Onda sledi „napad je najbolja odbrana“ strategija, i ja na kraju, od besa, počeh da malo glasnije govorim, sa zaključkom „ukoliko ne možete, recite, naći ću nekog drugog“.

Malo je džangrizao, ali je na kraju rekao da je sve ok. U međuvremenu je nekoliko puta zvao sa aerodroma da kaže da još nisu stigle. Temperament + nestrpljenje = nervoza. Koliko god da se trudim, sve me to čini napetom i nervoznom. Kao da nisam lepo pitala na vreme može li, nego tražim nešto nemoguće. I kud baš on da bude toliki baksuz, da mora da se bavi njima?

Sve je bilo ok do pola sata pred njihov odlazak. Pošto mora da vraća i muževljevu mamu, kaže, za moje drugarice nema mesta. I to mi saopštava pola sata pre! Odnosno ima za njih, ali nema za njihove stvari, jer su im koferi ogromni! „Ivana, ali ti ne možeš da zamisliš kolike su im torbe“, reče on meni koja sam svako leto do udaje putovala s njima. A nije da ga nisam upozorila. Na vreme! Ali, temperament je to, neće da sluša. Što bi naši rekli, na jedno uvo uđe, na drugo izađe. I kao da ih, sa istim tim koferima, nije dovezao? Zar nije mogao tada da kaže da ne može da ih vrati?

 

 

Kako god, opet me stavi pred svršen čin! Šta ja da radim u luci, dok čekaju da se ukrcaju na brod i kako da im kažem: „Snađite se devojke, kaže „tata“ ne može, velike vam torbe“? A iste su bile i u dolasku, samo na to nije mislio tad, nego opet u poslednjem trenutku.

Jedina opcija bili su mi – naši. Drugarica i njen dečko, Srbi koji ovde žive. Rekla sam im samo: „Jer nije problem da ih odvezete? Znam da vam nije usput i da je u poslednjem trenutku, ali nemam koga drugog da pitam“? U glas su rekli – može! Iako su imali pun gepek stvari, mali im je auto, dečko preko 2 metra...Skupili su se svi i – problem rešen! Nema „ne možemo“, a mogli su da mi to kažu, s punim pravom. Umesto problema, videli su rešenje.

Koliko god da volim Grke, razumem Merkelovu i sve ostale na koje Grci svakodnevno bacaju drvlje i kamenje. Sigurna sam da se i njihovi dogovori ovako odvijaju. Bez ikakvog plana, strategije, organizacije, ideje. Čas jedno, čas drugo. I sve naravno, sa dobro poznatim temperamentom, u poslednjem trenutku. Plus, bez kravate. 

 

Nadam se da će neki njihovi "naši" da se iznenada pojave I reše stvar. Jer ako zavisi od Grka, neće im (Nemcima) biti lako... 

 

Foto: Ovde i ovde

 

 

Šorc

Svako od nas ima neki deo tela za koji misli da izgleda najbolje. U mom slučaju to su - noge. Kako dođe leto, tako one zasijaju punim sjajem. Jer, to je vreme da se, što bi rekli, pokažu.

Dok sam bila trudna najviše sam brinula kako će one to da podnesu. Inače me ne drži mesto i volim da šetam, ali poslednjih meseci trudnoće to nije moglo da bude u onom obimu u kome sam navikla. Terala sam muža da ih masira, mazala neke kreme, nadajući se da neće baš potpuno da me izdaju. I nisu previše, ali ipak se posledice po malo poznaju.

Kad se pogledam u ogledalo, nisam baš najzadovoljnija, ali i dalje se drže.

 

 

Kako to vreme nalaže, nedavno sam premestila letnju garderobu i ponovo se pristetila nekih lepih komada koje prošle godine nisam mogla da obučem. Čudna je stvar taj ženski ormar,  i kad misliš da sve u njemu znaš, iznenadi te, pa i stvari nikad ne znaš  šta se tačno tamo krije.

Na jednoj gomili stoji nekoliko šorceva. Moj omiljeni letnji odevni komad! Em je udoban, kratak pa nije vrućina, em mogu lepo da sednem, a da ne mislim kako to izgleda okolini. Probala sam ih sve i samo jedan koji mi je, priznajem, i pre trudnoće bio mali, nisam mogla da obučem. Ah, eto radosti i za moje noge, a i za mene!

I taman se ja nameračih da ga obučem, kad jednog dana, u priči uz kafu, podeli moja prijateljica sa mnom kako joj je verenik na poklon kupio šorc. Kaže: „Pa jer on normalan, zar ja, majka, pa da nosim šorc? Sramota me.“

Uh, pomislih, i ja sam postala majka. I kad nisam bila, oduvek sam nosila šorceve pristojne dužine i kroja. Nisam ni baš u cvetu mladosti, ali kakve to veze ima sa šorcem?

Zagledam malo juče majke na plaži, ko za inat, ni jedna ne nosi šorc. Provlače se suknje i haljine, ali ni jednog šorca nema. Na trgu na kome se uveče šetamo-isto. Možda ne vole šorceve? Možda ih ni pre nisu nosile? Možda misle da u njima ne izgledaju ženstveno?

 

 

Priznajem, nisam nešto povodljiva, a kad je garderoba u pitanju ogledalo mi je svedok šta mogu, a šta ne mogu da obučem. Ipak, zapitala sam se, da li se i stil menja kada postaneš mama? Da li je sramota isticati neke delove tela, jer, zaboga, šta će drugi da kažu? Tipa „Vidi ovu, majka, a ponaša se kao tinejdžerka?“ ili „Kako je nije sramota, šeta dete u kolicima, a ovamo se razgolitila?“

Nisam pitala prijateljicu, ali shvatila sam da je ipak presudno ono što će da kažu drugi.

Ja, majka desetomesečne bebe, svečano izjavljujem da od šorca ne odustajem. Pa makar ih ne nosila ni jedna mama, koji god da je razlog. To šta će drugi da kažu me nikad nije interesovalo, pa neće ni sad. I poneka strijica koja je sada novi „stanovnik“ mojih nogu ostaje sakrivena ispod. A i da se vidi, ne verujem da bi to nešto promenilo. U šorcu se dobro osećam i mislim da je to najvažnije. Nosiću ga dokle god procenim da je pristojno. A ne dokle to kažu drugi.

Foto: www.luulla.com, www.imgfave.com

Sama u (punoj) kući

Sa bebom sam uglavnom sama preko dana. Kao i na sve, i na to se čovek (čitaj mama) navikne. Prvo mi je bilo malo neobično - navikla sam na ljude, volim društvo, galamu. Ako ništa drugo, TV mi je uključen, pa neko uvek priča.

Od kada je došla beba, navikla sam na tišinu. Ok, koliko može da bude dok beba ne zaplače. Nema TV-a, ko god dođe kratko ostane i više to nije kao pre...

Dakle, sama. Prelomiš nekako u glavi da je to to. I pokušavaš da funkcionišeš u zadatoj situaciji.

Uvek sam bila organizovana, pa je to i sada slučaj. To mi dosta pomaže. Sve što mi treba ujutro pripremim uveče. Znam sebe - poznati sam spavač, pa kad god da me neko probudi, rano mi je ili mi nešto nije po volji. Zato je bolje da me sve sačeka spremno.

Sve teže mi pada i presvlačenje, naročito prvo jutarnje. Beba je otežala, ne drži je mesto, ruši sve pred sobom. I još neki detalji mogu tu da se uglave, ali verujem da se „mamama to be jednog dana“ neće svideti, pa neka bude iznenađenje :).

 

Posle toga, sledi jutarnje mleko i igranje i tako u krug, ceo dan. Svaki dan.

Pošto volim da sam napolju, šetam što više mogu. Spremim bebi hranu i idemo do parka, prodavnica, banke, pošte...Ona i odspava, a ja sam tada malo sa svojim mislima i kafom za poneti u rukama. Dobra je to i gimnastika, a svež vazduh zlata vredan. Dakle, zdravo telo i zdrav duh, bar na sat vremena maksimum, koliko može da traje bebina dremka.

Vraćamo se kući na ponavljanje istih radnji, sve dok se s posla ne vrati tata. Onda imam i društvo da malo razmenimo informacije, da me neko odmeni i zagrli onako umornu pred spavanje.

Iz te tihe svakodnevice nedavno sam nekoliko nedelja boravila kd mame. A tamo-skroz suprotno! Kod moje mame večito je puna kuća. Nismo se još ni izuli, a u stanu su već uveliko bili klinci koji žive preko puta. Vrata su maltene stalno otvorena, pa je njihov prelazak iz stana u stan radnja koja se dešava neprestano, tokom celog dana. Vikendom je tu i moja sestra, a došle su na nekoliko dana i praba(j)ka i moja tetka. Mamina najbolja prijateljica sa ćerkom i unučetom svrati bar jednom dnevno, kao i mamina druga prijateljica koja živi u istoj zgradi. Komšije preko puta (roditelji gore pomenutih klinaca) takođe su kod nas svako malo. Onda svrate i moje drugarice sa svojom decom i vuala – žurka svaki dan!

 

 

Na ovu, iz moje perspektive, potpuno drugu krajnost, bilo mi je teško da se naviknem. Svako hoće da kaže, da pita, da pipne da poljubi. Da podeli iskustvo, da savet, sugestiju. Da traži, uzme, da, skloni. Svi bi da paze bebu, a kad padne niko nije kriv. Tu više nema mira, privatnosti, rasporeda...

Priznajem, bilo je trenutaka kada sam se zatvorila svoju u sobu, jedini mirni kutak, što sama, što sa bebom, da malo predahnem od svega. Prijalo mi je što neko bar malo može da me odmeni, ali kad treba 100 puta da kažem „pazi“, „nemoj to“, „nemoj tamo“, „nemoj tako“ onda mi to nekako sve presedne. To je ono, naučila sam da smo same i da sve ima svoje zašto i svoje zato.

Jedno popodne došla je da nas vidi moja sestra od strica, koja će za 2 meseca da postane mama. Nedavno se preselila kod svog supruga, koji živi u drugom gradu, u istoj kući sa svojom porodicom – bratom i sestrom, mamom i tatom, babom i dedom. Tihu po prirodi, malo ju je to novo okruženje uplašilo. Drugačije su im navike, ima ih puno...Samo je konstatovala da ne bi volela da joj se iko meša u odluke koje donosi vezane za bebu, ali shvatila je da neće biti lako. Kaže, puna ih je kuća, kako će da izađe na kraj sa svima kad će svako imati da nešto prigovori oko bebe?

Shvatam je u potpunosti, ali možda je lakše kad je tako od početka. Ne znam ni sama. Znam samo da je rekla da će na svako njihovo „treba ovako“ reći „Mora ovako kako ja kažem, jer mi je tako rekao doktor“.

Baš me zanima da li će uspeti.

Fotografije:
www.cardchronicle.com/2013/8/13/4617988/the-saga-of-kevin
www.thefw.com

Da li od devojke polako postajem majka?

Posetu Srbiji obavezno iskoristim da vidim svoje drugarice. Tome se unapred radujem i redovno odbrojavam dane do viđanja sa njima. Pošto ih ima dosta, a i beba diktira tempo ne mogu uvek sve da ih vidim. One to razumeju, pa i telefonski razgovor puno znači.

Iako sam skoro polovinu života u Srbiji provela u Beogradu, od kad sam dobila bebu najviše vremena provodim u gradu u kome sam rođena. Tu je moja mama, imamo više prostora, sve nam je blizu.

Dok ja šetam moju devetomesečnu bebu, moje drugarice mahom su već mame sa poodmaklim stažom. Viđamo se skoro svaki dan i svaki put pomislim koliko sam srećna što ih imam. I posle toliko godina ostale su iste, a naš odnos nije se nikada menjao. Zajedno smo prošle prve šetnje naseljem posle škole, krišom gledanje dečaka koji nam se sviđju, laganje roditelja da spavamo jedna kod druge, dok stopom idemo na koncert Goblina, igranje badmintona dok su oko nas padale bombe... Život nas je razdvajao i spajao, ali naše prijteljstvo opstajalo je i godinama postajalo sve čvršće.

 

Iako su mame, uglavnom ne pričaju o tome. Njihove devojčice Milica i Una su skoro tinejdžerke, idu u našu osnovnu školu, zajedno su u odeljenju i najbolje su drugarice. Kao i sve mame, ponekad mi ispričaju neku anegdotu iz škole, o prvim ljubavima njihovih devojčica, nestašlucima.

Iako mame, one vode sasvim običan život koji se ne vrti baš samo oko dece. Negde sam čula da vlada mišljenje da su mame dosadne, ali za nas ne važi. Recepte ne razmenjujemo, idemo na kafu, izađemo često vikendom u grad. Dok kao nekad šetamo stazom kroz naselje (doduše sad nam se pridružila i beba) pričamo o destinacijama za letovanje, o koncertima. Hvalimo muževe jer to i zaslužuju i srećne smo što smo se, kako smo se nadale, dobro udale :).

Iskrala sam se jedan dan i otišla u Beograd. Videla moje 4 i još nekoliko bliskih prijateljica. Prijalo mi je to što sam se ponovo, na jedan dan, vratila devojačkom“ životu, jer one nisu udate.  Pošto sam prošli put, kada sam dolazila, ja mahom vodila monolog i pričala kako je meni, ovaj put sam želela da mi one ispričaju sve ono što sam od pethodnog puta propustila. Iako smo u kontaktu i znam maltene sve, živa reč je živa reč.
 

Kod devojaka, sve se vrtelo oko posla. Sve su mhom uspešne u tome što rade, sebi mogu da obezbede lep život, ali kriza čini svoje. Nesigurnost i strah prisutni su u svakoj izgovorenoj rečenici. Ako se nešto desi sa firmom u kojoj rade, svesne su da novi posao nije lako naći, a kredit za stan ili kirija neće same da se otplate. Dok neke već opipavaju puls i šalju svoje biografije, drugima je svega dosta i razmišljaju da počnu nešto svoje.

 Izlaske su smanjile na minimum i zaključuju da je naći pravog sve teže. Na moje pitanje da li se nešto dešava na tom planu, u glas odgovaraju – ništa. Čak nema ni  onoga da vreme leti, žele porodicu, nema više vremena...Jednostavno, digle su ruke, pa ako se desi, desi se. I ne ispitujem ih puno, jasno mi je da su sve lepe i uspešne i da različito očekuju od svog budućeg partnera. Neke još uvek smatraju da je najvažnije da je lep, visok i zgodan, iako na primerima nas koje smo se udale lako mogu da zaključe da su te osobine one koje dođu i prođu, kada se suočite saa realnim životom udvoje. Ali, svi smo mi različiti i ne želimo svi isto.

Vraćala sam se autobusom i razmišljala koliko su prijateljstva važna. Koliko me ispunjava  što sam ih sve videla bar na dva sata, iako smo samo načeli one naše teme o kojima možemo da razgovaramo satima, danima... Ipak, neočekivno, misli su mi skrenule ka mojoj bebi. Nekako sam, kako je put odmicao, polako shvatala da sam je se uželela. 

Da li od devojke polako postajem majka?