02. фебруар 2017.

Lakše je napisati mejl nego očistitii sneg





Opšte je poznato da ovi južniji Grci nisu navikli na niske temperature. Za njih je sve što je ispod 5C hladno, a ako je temperatura oko ili ispod nule ne izlazi se iz kuće. Zato je nama koji smo navikli i na -20C svaki put smešno kada ih gledamo kako sa strahom posmatraju zimu.


Kada padne sneg ništa ne radi



Sneg je u Atini retka pojava. Ali kada padne, osim što kod nekih izaziva radost, kod većine ipak izaziva strah. Čini se da svaki put iznova Grci uče kako se hoda po snegu, kako se čiste kola ili šta treba obući kada napolju malo zahladni.


Mama bi da radi


Ipak, sneg najteže pada mamama. Umesto da se raduju što će deca konačno moći da uživaju u igri na snegu jer se tako nešto ne viđa često, one brinu druge brige. Jer kada padne i najmanja količina snega, strahuju da li će opštine odlučiti da zatvore škole i obdaništa.



I ja imam neke planove


Obično se odluka o zatvaranju škola i obdaništa donosi kasno uveče, tako da su roditelji dovedeni u nezgodnu situaciju. Obaveštenje (putem maila u najboljem slučaju, nikakvo obaveštenje u najgorem i informaciju "pogledajte na sajtu opstine" kao prelazno rešenje) da škola ili obdanište neće raditi vide rano ujutro kada se probude za posao ili da decu pripreme za polazak. Ali tada je već kasno za bilo kakvu organizaciju. 

Ukoliko radite i nemate pomoć, dovedeni ste pred svršen čin. Dete nemate kod koga da ostavite, pa je jedino što vam preostaje da javite poslodavcu da, na žalost, ne možete da dođete na posao. Dakle, posao od koga živite i primate platu da biste mogli da platite to isto obdanište (koje ne radi) na žalost mora da trpi. U firmi već svi komentarišu "evo ove što ima decu opet je nema na poslu" a vi se osećate jadno jer drugo rešenje ne postoji.

I mame koje ne rade su u sličnoj poziciji jer i one imaju neke planove za dan kada deca idu u obdanište ili školu. Možda nisu u situaciji da ih promene, a informacija rano ujutro da škole nema i njih stavlja u nezgodan položaj. Primorane su da ipak ostanu kod kuće a obaveze moraju da odlože kako znaju i umeju, ma koliko neodložne bile.


Zašto, o zašto



Postavlja se pitanje zašto je nekoliko centimetara snega i temperarura iznad nule problem? Šta je razlog da se u ovim, ne tako lošim uslovima, roditelji ostave na cedilu?

Opštinske vlasti kažu da je klizavo i samim tim nebezbedno za decu. Email je sigurno lakše napisati nego očistiti sneg na prilazima ovim ustanovama i obavetiti ih da svoja dvorišta treba da očiste sami. Ovo se ne dešava svaki dan, pa se pitam zašto je teško da se to uradi? Malo volje i organizacije i ne bi bilo problema.

Ali, očigledno je lakše reći da škole nema i ostaviti roditelje na cedulu nego uraditi svoj deo posla...






10. јануар 2017.

Jedan dinar druže




Možda će neki reći da je odluka "iz tople Atine u hladnu Srbiju" po ovoj zimi malo čudna, ali povratak kući je uvek topao koliko god da aplikacija na telefonu pokazuje minus.

Bebi se ispunila želja da prvi put vidi sneg i napravi Sneška, a mami su želje uvek iste - da iščavrlja sa ženama i ako uspe pročita neku novu knjigu.

Po hladnim danima odlazak u tržni centar se nekako podrazumevao, a kupovina poklona bila je, kao i uvek pravo zadovoljstvo. Naravno, brža nego obično jer Beba ne voli prodavnice, pa su brzina i domišljatost neophodne. Ali Beba zna da nakon toga sledi vreme za nju, a da mamu čeka stajanje pored dečjih zanimacija sa brdom zimske garderobe .

I tako zagledajući izloge primetih da nekako sa ovim našim stotinama i hiljadama dinara sve skuplje izgleda, pa sam počela da se preračunavam koliko je to u onim sitnijim evrima. Priznajem, ti sitniji evri lakse se potroše.





Neljubazna jesam a dinar nemam da vratim



Iz prodavnice u prodavnicu, primećujem da se onaj čuveni oprobani psihološki 99 završetak na cenama svuda ponavljao. Ali svuda se ponavljalo još jedno pravilo - kusura nema. Ne govorim o "komsinice stil" mini marketu ili maloj prodavnici, već o velikim i poznatim trgovinskim lancima. Kusura nema. Bez objašnjena, izvinjenja, napomene, tek dinar ili dva mi niko nije vraćao. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj prodavnici, parfimeriji, svuda se ponavljalo isto.

U petoj sam odlučila da pitam. Neljubazna prodavačica rekla je jednostavno da - nema. Pa šta, nastavila je, ja kad imam vratim nekad i više.

Kad imam? Zar nije logično da uvek ima? Pa radi u prodavnici gde je novac osnovno sredstvo plaćanja. Kako može da nema?

U obrnutom slučaju, da ja nemam dinar, verovatno bih iz prodavnice izašla praznih ruku.

Ono što me je najviše iznenadilo je što je to očigledno postalo toliko učestalo, da niko ne obraća pažnju. Ok, ona nema, pa šta sad? Nije imala ni juče, neće imati ni sutra, više se zbog toga i ne izvinjava već samo daje račun i odlazi. 

Za sve ove godine koliko živim u Grčkoj nikad mi se nije desilo da mi kusur ne vrate do poslednjeg centa. Da, centa. Niko nikada nije rekao da nema ili prećutao to što mi nije vratio novac, pa koliko god da je mali iznos. I tako treba da bude. Moje je da li ću taj jedan cent da uzmem ili ne, ali obaveza svakog prodavca je da mi moj novac vrati.

Nije meni do dinara. Ali, gde nestade lepo ponašanje i pitanje da li je u redu to što neko nema da mi vrati kusur? Istopilo se izgleda još mnogo pre nego što je pao onaj prvi januarski sneg.


Foto: Pixabay