08. октобар 2017.

Zablude o dvojezičnoj deci



U Grčkoj živi mnogo stranaca, pa tako i mame strankinje imaju svoju grupu na Facebook-u gde dele savete, probleme, ideje i preporuke sa sabornicama iz gotovo svih zemalja sveta.

Kao čest problem navodi se pitanje kako naučiti dete da govori dva jezika, mamin i tatin, a nekada čak i tri jer mama i tata između sebe razgovaraju na trećem, najčešće engleskom jeziku. Grčko društvo je i malo konzervativno i ne tako blagonaklono u prihvatanju nečega što se razlikuje od ustaljenog šablona, pa i to može da bude jedan korak nazad u pokušaju da dete priča (bar) dva jezika.

24. септембар 2017.

A gde je tu vaspitanje?




Gradski prevoz je mesto gde se i te kako vide neke osobine. I dok vam u Dubaiju ustaju samo zato što ste ženska osoba u nekim zemljama se prave da vas ne vide.

Evo, recimo ovde u Atini.

Znam, znam, reći ćete ni kod nas nije mnogo drugačije, ali čekajte da se provozate gradskim prevozom u grčkoj prestonici. Naravno uvek pun u špicu, gde se samo brzinom i veštinom može naći slobodno mesto za sedenje, ipak retko ko će ga tako osvojenog olako dati nekom drugom.

Bezbroj puta sam bila svedok da niko nije hteo da ustane trudnici, roditelju sa malim detetom, nekome ko je povređen ili ne vidi a starije ljude kao da i ne primećuju. I tako dok me gledaju čudno kako u krcatom metrou ustajem starijoj osobi ili mami sa devojčicom, razmišljam da li je to i takvo ponašanje posledica ravnodušnosti ili nekulture. A kako ponekad pišem iz metroa (kao što je sada slučaj :)) dok kuckam ove redove ispred sebe gledam 3 mlade osobe koje sede, a kojima ne pada na pamet čak ni da pitaju deku koji jedva stoji da li želi da mu ustupe mesto.

Ok znam, odmah se na ovu moju konstataciju nadovezuje pitanje zašto se stariji ljudi voze u špicu, da su možda mlađe dame umorne jer se vraćaju s posla, ili se ne osećaju dobro, da postoji taksi ako baš hoće da sednu...I pored svega, mislim da svako od nas mlađih bez obzira koliko je umoran ili mu nije dan može mnogo bolje da odstoji na nogama tih 15-ak minuta koliko traje vožnja, nego dekica od 80.

Ne znam kako vi, ali ja se uvek setim moje mame i mene kada sam bila mala. Kako uđemo u autobus, tako nam neko ustane. Valjda me te slike uvek podsećaju da kada vidim nekog starijeg treba da ustanem i ja. Ne znam kakva sećanja na detinjstvo imaju Grci, ali bi roditelji možda trebalo da ih od malena uče da neke stvari treba da poštuju.


PS. Ništa lepše od zahvalnosti osobe kojoj ste ustupili mesto. Pošto se to u Atini ne događa tako često da vam neko ustupi mesto, osim sto se prijatno iznenade, svi od reda mi se najljubaznije zahvale i po nekoliko puta. Eto motiva više za lep početak ili kraj dana.






29. август 2017.

Mama odmor treci put - jedan dan na Naksosu

Hawaii plaža ostrvo Naksos



Iako na odmoru ne volim da uključujem savremene uređaje, proveravam Facebook, čak in da čitam novine online, ovaj put mi je nesto došlo da pišem. 

Nalazimo se na ostrvu Naksos, treći letnji odmor od kada je Beba došla u naše živote. Posle preležanih dečjih bolesti, kukanja nad sudbinom da je umesto laganog lenčarenja i ispijanja kafe na plaži realnost postalo blendovanje kuvanog povrća, nošenje 3 torbe pune kojekakvih stvari za Bebu i konstantna akcija, već unapred sam sama sa sobom raščistila neke stvari još pre polaska. Život je onakav kakvim ga mi učinimo, pa će i letovanje biti lepše ako podetinjimo i radimo ono što nam se kaže: "Mama idemo u vodu", "Mama sedi sa mnom u pesak", "Mama hoću da se vozim na autićima". Dakle, kako šef zapovedi, bez mnogo prepirki, razmišljanja i ubeđivanja.

Na sreću, šef se još ne meša u izbor destinacije pa bar tu mogu da imam glavnu reč. Mužu je svejedno gde, samo da je Grčka, da sam ja srećna, da ne džangrizam i da sve organizujem. Međutim, meni nije sve jedno. Još od februara sam počela da istražujem. Glavni parametri su da je relativno blizu, da je lepo i da ne košta baš puno. Ako se destinacija pronađe, onda smeštaj treba da je na plaži i da je blizu centra gde uveče možemo da prošetamo bez da sedamo u kola i pola sata tražimo parking.

Kao ideale destinacije učinile su mi se Peloponez i Evia, ali sve sto se meni svidelo već je bilo rezervisano. Ostali su samo neki skupi hoteli ill neki izolovani smeštaj bez ikakvog sadržaja u blizini. Ja još uvek volim gužve na letovanju, pa mirna mesta za odmor ne dolaze u obzir.

Tu je naravno bila i jedina želja mog muža da bude ostrvo i da ne bude Evia. Predlagao je Skiatos i Krf, onda mu se dopao i Halkidiki ali kako ja već skoro deceniju izbegavam da letujem na mestima gde ima puno naših (nista lično, ali slušanje maternjeg jezika i svačijih priča i problema "sa ležaljke" na odmoru me umara) te opcije nisu ni razmatrane. 

Plaža Glyfada ostrvo Naxos


Sve dok jednog dana koleginica ne reče:
"Idemo na Naksos, to ti je super ideja za letovanje".
"6 sati brodom-ni pod tačkom razno s Bebom"!
"Idemo brzim 3 ipo sata"
"E to već može (iako sam do tada pristajala na 3, rekoh nekako ću ovih pola sata više preživeti)".

Mužu se ideja dopala, napokon je problem destinacije rešen, još samo smeštaj da nađem(o). Iako su postojale bolje plaže, u opciju "plaža blizu, center blizu i bez kola" najviše se uklapao Agios Georgios - malo mesto sa načičkanim hotelima tik do glavnog grada Hore i pored plaže odlične za decu u malom zalivu, gde ne duva (jer na Kikladima nema leta bez vetra). Rek'o bi čovek - idealno!

Hoteli generalno ništa posebno (oni koji su ostali slobodni) ali i pored toga cena je malo viša, jer idemo u periodu kada i sve Grci, a i ove godine Naksos je naprasno postao veoma popularan. Odlučujemo se za jedan za koji smo nakon pola sata ubeđivanja s vlasnikom dobili bolju cenu (kuknjava mog muža i njegovo višegodišnje iskustvo u prodaji odradili su svoje). Ostalo je jos samo da nađemo karte za brod i da krenemo.

Plaža Agios Georgios



Prevoz do Naksosa ko svetog Petra kajgana


Brodovi nisu ni malo jeftino prevozno sredstvo u Grčkoj. Karta za auto je najskuplja stavka, a što je brod brži, viša je i cena. Nas dvoje i kola (deca do 5 godina ne plaćaju) 300€. 

Dobra vest je da je to skoro 3 puta jeftinije nego kada bismo išli avionom i iznajmili kola na ostrvu. 

Loša vest je da brod polazi u 7h ujutro. 

Najlošija vest je što moramo da se probudimo u 5h jer su u Pireju (luka iz koje kreće brod) u jeku turističke sezone rešili da proširuju tramvajsku liniju, pa je sve razrovano i raskopano. 

To znači da ćemo ceo taj dan biti mrtvi, jer će Beba da odspava kad joj se prohte i bude puna energije baš onda kad se nama bude spaavalo. Ipak, nisam se dala pokolebati. Tolike noći nespavanja sam preživela, valjda ću i jedan ceo dan uspeti.

Nakon pakovanja, depilacija, čupanja brkova i mazanja noktiju, već je prošla ponoć kada sam legla. Nakon 4 ipo sata zvonio je sat. Poslednji pogled na spakovane stvari, džemper, helanke i čarape jer na brodu klima ubija, Beba u rukama i - spremni samo za pokret.

Naravno informacije gde da idemo i šta da obidjemo uveliko su prikupljene, GPS podešen na adresu hotela i odmor može da počne.

Krenuli smo na vreme, još je bio mrak. Beba se probudila i bila super aktivna, kao da je podne, a ja sa kafom u ruci uzimam dozu kofeina potrebnu za mamino dobro raspoloženje. Smeštamo se na brod, klima je naravno kao da putuju pingvini a ne ljudi, pa navlačimo džempere, sedamo na mesto i čekamo polazak. Brod je manji, lep i što bi rek'o Gidra "na nivou" (ima čak i igraonicu što obično imaju samo neki veći brodovi). Što je najvažnije, nema puno ljudi i svi su nekako kao zombiji i dremaju, što znači nema onog poznatog grčkog vikanja i graje. Beba uzima Mikija, Mini i Patu koji sa ćebencetom, korpom sa kolačima i fotoaparatom kreću na piknik i traži društvo za igru. A ko će drugi nego mama (tata ima tu osobinu da čim sedne u bilo koje prevozno sredstvo, odmah zaspi, na čemu sam mu se oduvek divila).

Plaža Plaka


Ok, mama je popila kafu, pojela spanakopitu (pitu sa spanaćem) i sve je ok.

Nakon sat ipo dremke igru je preuzeo tata, a pošto ga je smaralo da se igra piknika, odveo je Bebu u igraonicu. Nije prošlo dugo i vratili su se sa raskrvarenom usnom. Drugi pokušaj nakon pola sata prošao je još gore - krv i iz usne i iz nosa. Toliko o početku odmora.

Na sreću, približavali smo se ostrvu, pa šanse za treći pad nije bilo.

Ispred hotela smo bili već oko 11h i znali smo da soba neće biti spremna. Tata je uneo stvari a nas dve smo krenule ka plaži koja je bila bukvalno na 3 koraka od hotela. Idealno! Plaža na prvi pogled nije loša, a još bolji bio je kafić odmah desno gde smo se uputile da nađemo mesto, jer je sunce već pržilo. 

Sto na plaži ispod drveta idealan da se Beba igra u pesku dok ja ispijam drugu dozu kofeina. Raspakovala sam igračke i sve ostalo što roditelji vuku sa sobom, a zabavi se odmah priključio mali Nikolas sa stola pored, koji kao da je jedva dočekao drustvo. Ipak sa Bebine strane tog entuzijazma nije bilo iako sam pokušavala da joj nekako objasnim da je Nikolas super društvo za igranje. Nije baš upalilo, ali i pokušaj se računa. Muž i ja na smenu-to joj se društvo ipak više svidelo, pa smo se za prvi dan lepo proveli i odlično zabavili u vodi i van nje. 

U planu je za popodne bila i druga plaža, ali su tata i ćerka ljudski odspavali pa smo je preskočili. Onda smo odlučili da posetimo Horu i malo se slikamo dok je još dan. Malo smo prošetali po našem malom mestu, punom šarmantnih ulica i onog grčkog lepog visećeg cveća u svim bojama. U večernjim toaletama turisti su kretali u šetnju i na večeru. Plaža se polako pretvarala u šetalište i ogromnu baštu, jer su stolovi bili postavljeni na pesku.

Hora


Polako se smrkavalo. Zalazak sunca fantastičan. Hora se stidljivo puni, a vetar počinje da malo jače duva. Naravno da nisam ponela nikakav džemperić da ogrnem, pa na moru sam :). Prošetali smo predivnim uskim ulicama, punim raznih đinđuva, restorana, kafića, suvenirnica. Onda smo došli ko kraja i rešili da sednemo na večeru. Beba je sve vreme hranila jednu mačku, koja je te večeri očigledno imala sreće da dobro večera. 

Hteli smo da popijemo i jedno piće, ali Bebi se ta ideja nije svidela.  

"Hoću da vozim autiće. I pojedem kuglu sladoleda".

Kako šef kaže.

02. фебруар 2017.

Lakše je napisati mejl nego očistitii sneg





Opšte je poznato da ovi južniji Grci nisu navikli na niske temperature. Za njih je sve što je ispod 5C hladno, a ako je temperatura oko ili ispod nule ne izlazi se iz kuće. Zato je nama koji smo navikli i na -20C svaki put smešno kada ih gledamo kako sa strahom posmatraju zimu.


Kada padne sneg ništa ne radi



Sneg je u Atini retka pojava. Ali kada padne, osim što kod nekih izaziva radost, kod većine ipak izaziva strah. Čini se da svaki put iznova Grci uče kako se hoda po snegu, kako se čiste kola ili šta treba obući kada napolju malo zahladni.


Mama bi da radi


Ipak, sneg najteže pada mamama. Umesto da se raduju što će deca konačno moći da uživaju u igri na snegu jer se tako nešto ne viđa često, one brinu druge brige. Jer kada padne i najmanja količina snega, strahuju da li će opštine odlučiti da zatvore škole i obdaništa.



I ja imam neke planove


Obično se odluka o zatvaranju škola i obdaništa donosi kasno uveče, tako da su roditelji dovedeni u nezgodnu situaciju. Obaveštenje (putem maila u najboljem slučaju, nikakvo obaveštenje u najgorem i informaciju "pogledajte na sajtu opstine" kao prelazno rešenje) da škola ili obdanište neće raditi vide rano ujutro kada se probude za posao ili da decu pripreme za polazak. Ali tada je već kasno za bilo kakvu organizaciju. 

Ukoliko radite i nemate pomoć, dovedeni ste pred svršen čin. Dete nemate kod koga da ostavite, pa je jedino što vam preostaje da javite poslodavcu da, na žalost, ne možete da dođete na posao. Dakle, posao od koga živite i primate platu da biste mogli da platite to isto obdanište (koje ne radi) na žalost mora da trpi. U firmi već svi komentarišu "evo ove što ima decu opet je nema na poslu" a vi se osećate jadno jer drugo rešenje ne postoji.

I mame koje ne rade su u sličnoj poziciji jer i one imaju neke planove za dan kada deca idu u obdanište ili školu. Možda nisu u situaciji da ih promene, a informacija rano ujutro da škole nema i njih stavlja u nezgodan položaj. Primorane su da ipak ostanu kod kuće a obaveze moraju da odlože kako znaju i umeju, ma koliko neodložne bile.


Zašto, o zašto



Postavlja se pitanje zašto je nekoliko centimetara snega i temperarura iznad nule problem? Šta je razlog da se u ovim, ne tako lošim uslovima, roditelji ostave na cedilu?

Opštinske vlasti kažu da je klizavo i samim tim nebezbedno za decu. Email je sigurno lakše napisati nego očistiti sneg na prilazima ovim ustanovama i obavetiti ih da svoja dvorišta treba da očiste sami. Ovo se ne dešava svaki dan, pa se pitam zašto je teško da se to uradi? Malo volje i organizacije i ne bi bilo problema.

Ali, očigledno je lakše reći da škole nema i ostaviti roditelje na cedulu nego uraditi svoj deo posla...






10. јануар 2017.

Jedan dinar druže




Možda će neki reći da je odluka "iz tople Atine u hladnu Srbiju" po ovoj zimi malo čudna, ali povratak kući je uvek topao koliko god da aplikacija na telefonu pokazuje minus.

Bebi se ispunila želja da prvi put vidi sneg i napravi Sneška, a mami su želje uvek iste - da iščavrlja sa ženama i ako uspe pročita neku novu knjigu.

Po hladnim danima odlazak u tržni centar se nekako podrazumevao, a kupovina poklona bila je, kao i uvek pravo zadovoljstvo. Naravno, brža nego obično jer Beba ne voli prodavnice, pa su brzina i domišljatost neophodne. Ali Beba zna da nakon toga sledi vreme za nju, a da mamu čeka stajanje pored dečjih zanimacija sa brdom zimske garderobe .

I tako zagledajući izloge primetih da nekako sa ovim našim stotinama i hiljadama dinara sve skuplje izgleda, pa sam počela da se preračunavam koliko je to u onim sitnijim evrima. Priznajem, ti sitniji evri lakse se potroše.





Neljubazna jesam a dinar nemam da vratim



Iz prodavnice u prodavnicu, primećujem da se onaj čuveni oprobani psihološki 99 završetak na cenama svuda ponavljao. Ali svuda se ponavljalo još jedno pravilo - kusura nema. Ne govorim o "komsinice stil" mini marketu ili maloj prodavnici, već o velikim i poznatim trgovinskim lancima. Kusura nema. Bez objašnjena, izvinjenja, napomene, tek dinar ili dva mi niko nije vraćao. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj prodavnici, parfimeriji, svuda se ponavljalo isto.

U petoj sam odlučila da pitam. Neljubazna prodavačica rekla je jednostavno da - nema. Pa šta, nastavila je, ja kad imam vratim nekad i više.

Kad imam? Zar nije logično da uvek ima? Pa radi u prodavnici gde je novac osnovno sredstvo plaćanja. Kako može da nema?

U obrnutom slučaju, da ja nemam dinar, verovatno bih iz prodavnice izašla praznih ruku.

Ono što me je najviše iznenadilo je što je to očigledno postalo toliko učestalo, da niko ne obraća pažnju. Ok, ona nema, pa šta sad? Nije imala ni juče, neće imati ni sutra, više se zbog toga i ne izvinjava već samo daje račun i odlazi. 

Za sve ove godine koliko živim u Grčkoj nikad mi se nije desilo da mi kusur ne vrate do poslednjeg centa. Da, centa. Niko nikada nije rekao da nema ili prećutao to što mi nije vratio novac, pa koliko god da je mali iznos. I tako treba da bude. Moje je da li ću taj jedan cent da uzmem ili ne, ali obaveza svakog prodavca je da mi moj novac vrati.

Nije meni do dinara. Ali, gde nestade lepo ponašanje i pitanje da li je u redu to što neko nema da mi vrati kusur? Istopilo se izgleda još mnogo pre nego što je pao onaj prvi januarski sneg.


Foto: Pixabay