Veliki broj mojih
prijatelja živi u inostranstvu. Obično jedno od prvih pitanja bude: „Ima li
Srba?“. I odgovor j uvek isti: „Ima nas, vala, koliko hoćeš!“
Tako je i ovde u
Atini. Em nije daleko, em je more blizu, em smo Grci i mi braća :).
Dovoljno da me većina ljudi, kada sam došla ovde da živim, smatrala srećnicom.
O tome kako je ko od
nas došao ovde, može se verovatno ispričati bezbroj priča. Svaka je po sebi
jedinstvena, različita. Neko se zaljubio u zemlju, neko u Grka ili Grkinju, a
ima i onih koji su došli „trbuhom za kruhom“ ili jednostavno pronašli posao
koji im odgovara i finansijski im je mnogo bolje ovde nego negde drugde.
Priznajem, ne
poznajem mnogo Srba koji ovde žive. Uglavnom sam ih upoznala slučajno – u
avionu, na fakultetu, preko zajedničkih prijatelja. Sada, kada sam postala
mama, sa nekima se viđam češće, sa nekima ređe. Svaka mama ima svoj raspored i
nije lako sve uklopiti. Atina je velika, pa je i to problem. Neke mame imaju
sreće da imaju pomoć, a neke su po ceo dan same sa decom. Kao u Srbiji, reći
ćete. Ali, nije baš tako. Uostalom, o tome govore njihove priče.
Sanja, mama devojčice od 15
meseci, beba #2 na putu
U Grčkoj živim 7 godina. Moj muž je Grk i upoznali smo se preko zajedničkih
prijatelja. Moja devojčica došla je na svet pre godinu ipo dana. Porodila sam
se u privatnoj bolnici „Iaso“ i porođaj je odlično prošao, a koliko čujem
grčkim bolnicama zadovoljne su uglavnom sve žene koje su se ovde porodile. Prve
tri nedelje moja mama je bila od nemerljive pomoći, ali morala sam da
prihvatim surovu realnost. Koliko god mi je teško padalo, shvatila sam da u jednom
trenutku mora da se vrati u Srbiju i da ne možemo da se oslonimo na nju. Takođe,
nakon 4 meseca morala sam da se vratim na posao, tako da smo morali da
nađemo bebisiterku. Na moju veliku sreću, svekar i svekrva su nam od ogromne
pomoći, tako da uveče i preko vikenda
možemo potpuno normalno da funkcionišemo. Na žalost, veliki broj mojih
prijatelja koji ovde žive nema tu sreću, pa je zato devojkama koje su se
porodile u Srbiji mnogo lakše, jer im se život posle nekoliko meseci
vraća u normalu, dok su naše žene ovde mahom prepuštene da se same bore.
Moram da priznam da mi je dolazak bebe promenio život. Iako na momente
zna da bude teško, devojački život mi uopšte ne nedostaje! Trenutno sam zbog
druge trudnoće ceo dan sa mojom devojčicom, a dane provodimo tako što idemo na
plivanje, u igraonice, šetamo. Ima puno sadržaja za decu i mislim da nam u tom pogledu u Atini
ništa ne nedostaje.
Grčki još uvek ne znam perfektno, ali recimo da se sporazumevam 80%
na grčkom. Znanje grčkog mi mnogo pomaže i nisam nikada imala neprijatnosti
zato što sam strankinja. Družim se i sa našima koji ovde žive i mahom su zadovoljni.
U principu, ako imaš dobrar posao, ovde je za život ok. Ipak, često mi
nedostaju prijatelji i porodica iz Srbije i žao mi je što ne možemo češće da se
viđamo.
Sanja, mama dva dečaka od 2,5 i 4,5 godine
U Grčkoj živim 6 godina, muž mi je Grk i živimo u jednom veoma lepom
naselju. Nije previše prometno kao centar, a ni previše pusto kao neki delovi
grada.
Grčki sam znala (bar sam tako mislila) pre nego što sam došla da živim ovde. Bilo mi je
lakše da razumem ljude oko sebe, iako je bilo još milion reči i pojmova koji su
za mene bili španska sela. Sada ga odlično govorim i lakše mi je da se
sporazumevam na grčkom nego na engleskom.
Moje iskustvo o porođaju ovde bilo je – napeto. Bili smo na odmoru, 200 km
od Atine kada nas je prvenac Nikola iznenadio
i poranio. Samo što sam ušla u deveti mesec, on je rešio da izađe. Pukao mi
je vodenjak rano ujutro, a muž je, beo kao kreč, vozio 2 sata do bolnice.
Iskreno, nisam bila uplašena zbog porođaja, već zbog nepoznavanja jezika i straha
od komunikacije sa doktorima. Stigli smo u privatnu bolnicu "Lito" i
na prijemu su me pitali zašto sam došla :). To me je još više zbunilo,
ali na kraju, sve se lepo završilo. Relativno brzo sam se porodila - u 11:30h su
me primili, a već u 18h sam držala svoje malo biće u zagrljaju. Bolnicom
sam relativno bila zadovoljna - osoblje nije bilo loše, hrana je mogla da bude malo
bolja, ali ono što mi je najviše smetalo je konstantno puna soba ljudi i
ostajanje po ceo dan i celu noć.
Ja sam 24/7 mama! Kada sam došla kući iz bolnice, bila sam potpuno sama. Nisam imala nikakvu
pomoć, čak ni od supruga jer mu je posao takav da je često na putu po nekoliko
dana. Imala sam tu sreću da se nisam plašila, sin i ja smo se brzo navikli
jedno na drugo, ali umor je bio stalno prisutan.
Dolazak bebe mi je promenio život iz korena. Možda sam ponekad želela da
izađem sa društvom, kao nekada, da se odmorim i odspavam, ali koliko god da sam
bila umorna i nervozna, pogled na to nevino biće mi je mamio osmeh. Ne žalim za
devojačkim životom jer mislim da, kad deca malo porastu, uvek možeš da nadoknadiš neke propuštene prilike.
Pošto sam uglavnom sama sa decom, teško je u stranoj zemlji
uskladiti želje i mogućnosti. Ni infrastruktura u okolini nam nije naklonjena,
pa su sve igraonice u okolini uglavnom zbog krize zatvorene, a dečja igrališta
su u lošem stanju. Ipak, i kada razmišljam da bi možda bilo dobro da ih izvedem
u šetnju, shvatim da ne mogu sve sama, jer neko mora i ručak da spremi. Zato sam
mahom sa njima kod kuće, a vreme provodimo tako što se jurimo da se nahranimo i u međuvremenu poigramo.
Zbog dvoje dece, i moj život u Grčkoj je u poslednje 3 godine pretrpeo
promene. Iako volim Grčku, moram da priznam da su izdaci postali veliki. Za
sada ni u čemu ne oskudevamo, ali o nekom lagodnom životu nema ni govora. Iako
imam dosta prijatelja Srba ovde, Atina je veliki grad i oni sa decom žive
daleko, tako da se retko viđamo. Zato mislim da je onima koji žive u "svojoj" zemlji sve mnogo lakše.
Jelena,
mama blizanaca od 2 godine
U Atinu sam došla pre
6 ipo godina, a muža Grka upoznala sam na Santoriniju. Za sada je moje radno
mesto briga oko dvoje dece. Grčki odlično govorim i poznavanje grčkog mi mnogo
znači, jer mi omogućava da se svakodnevno bez problema sporazumevam u svim
prilikama.
Moje iskustvo sa
porođajem je fenomenalno! Prirodnim putem sa epiduralom porodila sam se u
privatnoj bolnici „Iaso“. Grčka je po tome čini mi se mnogo bolja od Srbije.
Imala sam super doktora koji je bio potpuno za to da me porodi prirodnim putem
iako je bila blizanačka trudnoća. Muž je sve vreme bio sa mnom, a posle 2 i po
dana svo četvoro smo došli kući.
Kod kuće nas je dočekla moja mama (muževljevi roditelji su preminuli) koja je ovde ostala 2 meseca posle mog porođaja. Imala sam puno problema nakon što se moja mama vratila za Beograd, jer su dečica još uvek bila malene bebe. Ubrzo smo pronašli devojku koja mi pomaže, jer je prosto bilo nemoguće da sam sama sa njima dvoma. Zato mislim da je lakše devojkama koje su se porodile u Srbiji, samim tim što su na poznatoj teritoriji mnogo je lakše doći do potrebnih informacija, a i porodice su tu da uskaču po potrebi, što sa nama koji živimo u inostranstvu nije slučaj.
Dolazak blizanaca je
potpuno promenio moj život. Prvih 10 i po meseci bila sam bukvalno služavka
dvoje malih zahtevnih bebica. Konstanta neispavanost, hroničan umor,
trčanje od jednog do drugog kreveta noću, sve vreme zavideći mamama koje imaju
samo jedno dete...Ali onda je postalo lakše jer
su i klinci postali samostalniji. Sada mi je teško da zamislim život bez
njih, iako mi ponekad nedostaje sloboda, putovanja sa mužem i samo naše vreme.
Decu vodim na različite aktivnosti, u park, igraonice, ali ipak mislim da treba da ih bude više, jer je ponuda za decu mlađu od 3 godine u Atini prilično oskudna. Iako je vreme ovde mahom lepo i skoro cele godine možete sa bebama da šetate, nedostaje čini mi se više igraonica i to onih velikih.
Ipak, ono što me oduševljava
je što su Grci divni prema deci! Čak i potpuni stranci na ulici su
toliko nasmejani i veseli prema klincima. Moji prijatelji su, kao i ja, takođe
zadovoljni životom ovde, koliko možemo da budemo u ovim vremenima.
Ono što sam mogla da
pročitam između redova je da su naše mame hrabre, sposobne i rešene da
ih to što nije uvek lako u stranoj zemlji ne pokoleba. Dovijaju se na različite
načine, pokušavaju da se prilagode, trude se da im ništa ne nedostaje, da ih
nostalgija ne ubije. Ovo poslednje je,
čini mi se, najteže. Zato sve tri mame sa svojom decom pričaju na srpskom.
I volele bi da postoji mesto gde bi mlađa deca, do 5 godina, povremeno mogla da
se okupljaju i tako razvijaju govorne veštine
na maminom maternjem jeziku. Malo je nezgodno jer gde god da se to desi,
nekima će biti daleko, ali gde ima i volje, ima i načina. Možda udružene ipak
možemo da pokušamo da promenimo nešto na tom planu. Za dobrobit naše dece.