Dan kada je ispijanje mohita zamenilo igranje kockicama

Kao u horu, iz svakog ugla stana čula se rečenica „Kao da je juče bilo“! i propratne izjave tipa otišla si tad i tad u bolnicu, nismo mogli da spavamo celu noć, ubili smo se od brige dok nam nisi javila...

Iz kuhinje, sa planom prilično ambicioznim i za oktopoda, da u isto vreme pečem pitu, ređam paradajz i mocarelu na štapiće, pržim keutedakia (ćuftice) i na grilu okrećem souvlaki (ražnjiće), promolila sam glavu i rekla: „Izvinite, ali meni nije baš tako brzo prošlo“.

Muk.

 

Šta ću kad ne umem da lažem.

Radovala sam se prvom bebinom rođendanu, naravno, ali tih godinu dana mi zaista nije brzo prošlo. Kroz priče u svim prethodnim postovima pokušala sam da opišem kroz koje promene jedna mama sve prolazi kada na svet dođe beba. Kažem mama, jer se u najvećem broju slučajeva promene dešavaju njoj. Neke mame to prihvate lakše, neke teže. Ja sam od onih drugih...Što, naravno, ne znači da bebu manje volim ili da joj na bilo koji način nešto nedostaje.

Jul je mesec kada je obično većina ljudi na odmoru. Ipak, želeli smo da rođendan obeležimo baš na taj dan. Ne u septembru kada svi dođu ili u junu dok su svi još tu. Aktuelna situacija u Grčkoj nije nam dozvolila da planiramo unapred. Nikakvi restorani i terevenke tog tipa nisu dolazili u obzir. Nekako, nismo mi u tom fazonu. Ovde retko ko pravi rođendane u igraonicama, a i bio je prvi, pa i nema nekog smisla. Plan je bio da sve lepo napravimo u prelepom dvorištu zgrade u kojoj živimo. U poslednjem trenutku (a kako drugačije) su nas obavestili da ipak ne  možemo da pravimo, jer su neki radovi u toku.  Tako smo dva dana pred rođendan porodicu i najbliže prijatelje ipak pozvali da dođu kod nas kući. Naravno, vesela družina mama iz severnog predgrađa i njihova deca nisu mogla da izostanu. Ispostavilo se da je možda i dobro što mnogi nisu mogli da dođu, jer ih ne bismo imali gde!

Tačno na vreme došle su mame iz severnog predgrađa. Dečja graja zamenila je jedini dotadašnji zvuk – pucketanje ulja, dok je baka (moja mama) pokušavala da isprži i poslednju turu ćuftica. Na sreću, nekoliko minuta pre sam se i ja nekako na brzinu spremila, inače bi me gošće zatekle u kućnom izdanju. Muž je u poslednjem trenutku (kako drugačije :)) otrčao po piće i tortu. Uloga oktopoda se nastavlja, pomislih! Ovog puta izazov je bio da pritiskam interfon i otvaram vrata (2 puta zvoni interfon za dvoja vrata u dvorištu, a tu su i ulazna vrata od stana koja se ne otvaraju spolja, pa moram ja da ih otvorim), u pauzi ređam poslednje ćuftice na tacne, grejem vodu za bebin obrok i dok trčim tamo-vamo ponudim gošće pićem koje je na raspolaganju (na sreću, mahom su pile moju limunanu (vodu s limunom i nanom)). Baka je svoju smenu u kuhinji završila, pa se bavila bebom, inače ništa ne bih stigla.

 

 

Novo, za mene do tada nepoznato poglavlje je počelo. Sa velikog TV ekrana čule su se dečje pesmice. Dečja dekoracija i pribor krasili su svaki ugao stana. U dve reči - bebeći rođendani i sve što uz to ide! Koliko god sam se kao devojka trudila da ih propustim, sada više nema izgovora. „Draga mama, više nema sedenja“, pomislila sam. Dok sam ranije mogla da kažem svakom da se oseća kao kod svoje kuće, uzme šta mu treba i pročavrljam sa gostima, sada sam imala bebu, koju sam morala da držim za rukice, nosim, igram se...Više sam bila na podu sa slagalicama nego što sam uspela da prozborim koju s gostima. Priznajem, prisećala sam se na momente ranijih rođendana, bezbrižnih proslava, kanapea i mohita...Iz sna me je brzo vraćalo motanje dečice oko nogu, pazila sam da ih ne povredim, da se ne povrede, što je značilo stavljanje tačke na meni do tada znane rođendanske običaje.

Kao da su se dogovorili, gosti su dolazili u razmaku od nekoliko minuta, pa se baš stvorila gužva. Mame s decom su jurile svoje mališane da jedu ili da ne naprave neku glupost, a familija je pokušavala da pomogne baki s bebom, kojoj baš i nije bio dan. Htela je samo kod bake i ni kod koga drugog!

Gosti bez dece bili su u blagom šoku od dečice koja trčkaraju i pokušavali da se smeste što dalje od mesta gde se igraju. Potpuno sam ih razumela, takva sam i ja bila na ukupno dva dečja rođendana kojima sam prisustvovala pre nego što sam dobila bebu. I to je bila beba koju sam krstila i rođendan malog rođaka, inače bih verovatno i ta dva gledala da propustim.

 

 

Dok sam se okrenula bilo je 21.30h. Potpuno sam zaboravila da dečica moraju na spavanje, a pesmicu nismo pevali. Brzo smo izvadili tortu, koju su u sekundi kada smo je stavili na sto najmlađi počeli da lizuckaju, a mame u glas viču „ne“.

Pesmicu smo pevali na 3 jezika, grčkom, srpskom i engleskom. Beba je plakala. Možda je shvatila da je ostarila :)?

Draga bebina mamo, prvu godinu si nekako izgurala...

Razlika sever-jug ili rezervisana mama Nemica i trendi mama Italijanka

Naselje u kome živim u Atini je mirno, prostrano, bezbedno, ima dosta parkova i široke ulice. Zato je jedno od omiljenih za porodice, kojima je sve relativno blizu. Ima puno vrtića i škola, a za nepunih 10 minuta kolima stiže se do dva naselja popularna za izlaske i kupovinu.

Znam da ovde živi i dosta stranaca, ali nisam imala prilike da ih do sada upoznam. Sve do jednog susreta uz pomoć grupe u kojoj se okupljaju mame iz severnog predgrađa. Samo sam na What's up-u dobila poruku od Zabin i Đine da žele da im se pridružim na kafi na trgu.

Zabin je Nemica, koja je zajedno sa mužem došla u Atinu u junu, jer su želeli da promene svakodnevnu rutinu i 10 godina rada u istoj osnovnoj školi u Hamburgu, u kojoj oboje predaju nemački jezik. Uz pomoć nemačke Vlade, koja im daje mogućnost da na nekoliko godina rade u inostranstvu na istim poslovima, promovišući tako nemački jezik i kulturu, odabrali su Grčku za svoju sledeću stanicu. Ugovor koji imaju je na 3 godine, a nakon toga, kako mi je Zabin objasnila, može da se produži na još 5, ali zahteva prelazak na višu poziciju. Nemačka je tako svojim zaposlenima u obrazovanju omogućila da nemački preduju gde žele, u bilo kojoj zemlji na svetu, i u tome ih potpuno podržava i finansira. Naravno, u Nemačku uvek mogu da se vrate i nastave sa svojim poslom, na pozicijama na kojima su do tada radili.

 





 

U međuvremenu, Zabin je postala mama, a njen muž radi u nemačkoj školi u naselju u kome obe živimo. Ne krije da su Grčku odabrali zbog lepog vremena i mora, jer je njen muž pasionirani surfer. Iako je ovde nešto manje od godinu dana, kaže da je familija posetila već nekoliko puta, što zbog lepog vremena, što zbog relaksacije koju cela ta grčka filozofija pruža.

Đina, Italijanka iz Đenove je u Atini 2 godine. Njen muž, Amerikanac, radi za NATO i svako malo menjaju zemlju boravka. Već u junu odlaze u Nemačku, jer je njen muž sada potreban tamo. Pre toga, ona je bila u Americi, a on u vojnim misijama širom sveta. Đinin muž iz prvog braka ima dvoje dece, srednjoškolce koji su zbog njegovog posla, kaže, promenili desetine zemalja. Pošto poslednje 2 godine idu u internacionalnu školu u Atini, Đina sa osmehom dodaje da su se toliko navikli na promene, da već pitaju kada će u drugu zemlju, jer im je Grčka dosadila. Naravno, Đina ima sasvim suprotno mišljenje o stalnim preseljenjima i uopšte se ne smeje dok priča o tome. Kaže da taman što se privikne na jednu zemlju, nauči malo jezik i nađe prijatelje, vreme je za odlazak. Ali, dodaje, svesna je da je to život koji će voditi još bar 10-ak godina.
 

 

Razlika između Zabin i Đine, kao i razlika između često poređenih zemalja severa i juga, odmah se primećuje. Dok je Zabin na početku bila hladna i rezervisana, Đina je komunikativna, opuštena i pričljiva. Kod Zabin se vidi nemačka umerenost i štednja, pa tako bebu vozi u kolicima koja je od nekoga pozajmila, a stvari za bebu nosi u svom rancu. Ništa se ni sa čim ne slaže, ali radi posao. Đina ima najsavremenija, najmodernija i najskuplja kolica sa svom mogućom dodatnom opremom. Sve je u tonu i u trendu. Zabin je skromno obučena – široke farmerice, jakna ravnog kroja i poluduboke antilop cipele, dok su na Đini svi komadi garderobe brendirani i uklopljeni sa stilom. I kroz životnu priču se vide razlike. Iako su obe studirale u Americi, Zabin je strogo učila i želela da bude najbolja, dok je Đina itekako nalazila vreme za izlaske i druženja.

A bebe ko bebe – preslatke. Zabinin Bo je mala debeljuca, sa ogromnim obrazima, koji izgleda obožava da sedi u maminom naručju, dok je Đinin Masimo pravi dečkić, mali šmeker. Pošto su oboje dečaci, a moja devojčica, pitala sam se ko će više da joj se svidi. Šta mislite?

Nisam baš mislila da ću od malena da se sretnem sa ovim stvarima, ali moja beba je malog Italijana dva puta uhvatila za ruku. I smejali su se jedno drugom neprestano. Jadni tata Grk i ja! Već nas vidim kako za nekoliko godina sasvim slučajno šetamo tamo gde naša devojčica provodi večeri sa svojim društvom.