Iako već tri godine
živim van Srbije, priznajem, nisam nostalgična.
Odluku da tamo živim
donela sam sama. Sa svim „za“ i „protiv“ elementima. Hvala Bogu, tu su
savremeni načini komunikacije, pa mogu kad god poželim da se čujem ili vidim sa
svima koji mi tog trenutka nedostaju. Naša muzika, filmovi, serije, emisije, novine
– sve postoji i online. Na Facebook-u mogu da saznam sve novosti o onima koji
mi nisu toliko bliski.
Ono što mi možda
ponekad nedostaje je hrana, ali i tu se snađem i snabdem većim količinama kad
neko dolazi. Ili, pokušavam da budem kreativna i sama
napravim ako već ne mogu da pronađem i kupim.
Poznajem nekolicinu
naših ljudi. Višegodišnja putovanja na relaciji Beograd-Atina-Beograd učinila
su svoje, pa sam sebi sličnim devojkama često bila vodič kroz aerodromske i
avionske peripetije. Na studijama sam takođe upoznala jednu našu devojku, a
preko bivše koleginice s posla njenu drugaricu, koja mi je bila od velike
pomoći na početku. U zbiru, recimo da poznajem 6 devojaka/žena koje govore
srpski i sa kojima sam manje-više često u kontaktu.
Nisam ni od onih
zadrtih koji ni posle xyz godina života u inostranstvu ne znaju jezik zemlje u
kojoj su odlučili da žive. Takozvane „srpske večeri“ i slična okupljanja, gde
bi svi od Silvane do Nirvane skakali uz hitove Mitra Mirića i sličnih bih
verovatno propustila. Ipak, ukoliko bi neko organizovao nešto što bi me interesovalo
i uklapalo se u moj raspored, možda bih i otišla.
Baš tako nešto desilo
se jedne septembarske nedelje. Mina, koju sam upoznala preko Tijane i sa kojom
sam razmenila nekoliko poruka, predložila je da se mame iz Srbije i nihova deca
sastanu jedno popodne. Lepa ideja i inicijativa, na lepom mestu. Malo je falilo
da se oblaci koji su se baš to popodne navili nad Atinom sve pokvare. Ipak,
Beba i ja se nismo dale pokolebati. Htele smo da upoznamo naše drugarice po
jeziku i njihove mame.
Sa nama je pošao i
tata, iako je znao da će se verovatno ubiti od dosade. Mislim da ga je ipak
malo interesovala ta srpska dijaspora, a pomislila sam da, ukoliko se baš
zapričam sa nekom mamom, ne bi bilo na odmet da malo pričuva Bebu.
Bilo mi je baš drago
što ću upoznati naše mame, ali sa druge strane većina njih se već poznavala.
Malo sam se i postidela, priznajem. Ipak, Beba je učinila prvi korak za mene.
Trčeći za decom, jer je bila najmlađa, redom sam upoznavala prvo decu, a
kasnije i njihove mame. Nije bilo važno što su bili različitog uzrasta – dečaci
i mahom devojčice zajedno su se igrali, pravili, bojili, pričali.
Zaista sam bila
oduševljena nivoom znanja srpskog jezika kod starije dece. Dve devojčice oko 10
godina starosti, srpski su pričale perfektno, bez ikakve mogućnosti da neko ko
ne zna da su se rodile i žive u Grčkoj pomisli tako nešto. Njihova mama mi je
rekla da to zahteva određeni rad, jer nije to baš tako lako kao što drugi
misle. Zaista sam joj se divila na uloženom trudu, jer je bilo lepo čuti koliko
su bile ponosne što razumeju sve prisutne koji govore maminim jezikom.
Različite godne,
različita interesovanja, pogledi na život...Ipak, bilo je lepo čuti iskustva
drugih mama. Pale su razmene recepata, razmena telefona za buduću saradnju, a
Beba je zapala za oko jednom Borisu... O teškim temama se nije govorilo. Nije
bilo ni mesto ni vreme.
Dok se polako
smrkavalo, počela je i mala gozba, jer su vredne ruke mama po nešto i umesile.
Deca su se tome najviše radovala, pa su aktivnosti na travi i vožnju trootineta
zamenili plastični tanjirići sa pitama i mafinima. Za Borjankinu pitu sa sirom ubrzo je nastala prava pomama - tražilo
se parče više. Što reče jedna Jelena, prava naša srpska gibanica!
Priznajem, možda sam mogla da upoznam i neku mamu više. Vreme je ipak
brzo prošlo. Verujem da će se okupljanje ponoviti, a ja imati osnovu – nekoliko
mama ću već poznavati sledeći put, pa će biti lakše. Mina je obećala da će
pokušati da nas okupi ponovo. Ali, ovaj put na piću, bez dece, da se i
mi mame malo ispričamo.
