"Tamo daleko" uz Mininu organizaciju, Jeleninu maštovitost i Dorjaninu gibanicu

Iako već tri godine živim van Srbije, priznajem, nisam nostalgična.

Odluku da tamo živim donela sam sama. Sa svim „za“ i „protiv“ elementima. Hvala Bogu, tu su savremeni načini komunikacije, pa mogu kad god poželim da se čujem ili vidim sa svima koji mi tog trenutka nedostaju. Naša muzika, filmovi, serije, emisije, novine – sve postoji i online. Na Facebook-u mogu da saznam sve novosti o onima koji mi nisu toliko bliski.

 

Ono što mi možda ponekad nedostaje je hrana, ali i tu se snađem i snabdem većim količinama kad neko dolazi. Ili, pokušavam da budem kreativna i sama napravim ako već ne mogu da pronađem i kupim.

Poznajem nekolicinu naših ljudi. Višegodišnja putovanja na relaciji Beograd-Atina-Beograd učinila su svoje, pa sam sebi sličnim devojkama često bila vodič kroz aerodromske i avionske peripetije. Na studijama sam takođe upoznala jednu našu devojku, a preko bivše koleginice s posla njenu drugaricu, koja mi je bila od velike pomoći na početku. U zbiru, recimo da poznajem 6 devojaka/žena koje govore srpski i sa kojima sam manje-više često u kontaktu.

 

 

Nisam se lažno nadala da ću ovde pronaći najbolju prijateljicu, mada se ni s tim nikad ne zna. Provoditi vreme sa onima koji večno kukaju nad sudbinom i ogovaraju državu iz koje su ili u kojoj sada žive nije mi padalo na pamet. Često čujem da je to omiljena delatnost naših ljudi koji žive tamo negde.

Nisam ni od onih zadrtih koji ni posle xyz godina života u inostranstvu ne znaju jezik zemlje u kojoj su odlučili da žive. Takozvane „srpske večeri“ i slična okupljanja, gde bi svi od Silvane do Nirvane skakali uz hitove Mitra Mirića i sličnih bih verovatno propustila. Ipak, ukoliko bi neko organizovao nešto što bi me interesovalo i uklapalo se u moj raspored, možda bih i otišla.

 

Baš tako nešto desilo se jedne septembarske nedelje. Mina, koju sam upoznala preko Tijane i sa kojom sam razmenila nekoliko poruka, predložila je da se mame iz Srbije i nihova deca sastanu jedno popodne. Lepa ideja i inicijativa, na lepom mestu. Malo je falilo da se oblaci koji su se baš to popodne navili nad Atinom sve pokvare. Ipak, Beba i ja se nismo dale pokolebati. Htele smo da upoznamo naše drugarice po jeziku i njihove mame.

Sa nama je pošao i tata, iako je znao da će se verovatno ubiti od dosade. Mislim da ga je ipak malo interesovala ta srpska dijaspora, a pomislila sam da, ukoliko se baš zapričam sa nekom mamom, ne bi bilo na odmet da malo pričuva Bebu.

 

 

Stigli smo maltene poslednji. U prelepom parku, našu grupicu preopoznali smo po jeziku. Smeh i žamor čuli su se daleko, kako to obično bude kada se mi naši okupimo. Nisam znala nikoga, ali sam, na sreću, Minu prepoznala sa slike. Srdačno se nasmejala ali nismo mogle baš da se ispričamo. Naši mališani videli su ogroman travnjak, lopte, igračke koje su druge mame ponele sa sobom, pa je trčanje svake za svojim detetom moglo da počne.

Bilo mi je baš drago što ću upoznati naše mame, ali sa druge strane većina njih se već poznavala. Malo sam se i postidela, priznajem.  Ipak, Beba je učinila prvi korak za mene. Trčeći za decom, jer je bila najmlađa, redom sam upoznavala prvo decu, a kasnije i njihove mame. Nije bilo važno što su bili različitog uzrasta – dečaci i mahom devojčice zajedno su se igrali, pravili, bojili, pričali.

Zaista sam bila oduševljena nivoom znanja srpskog jezika kod starije dece. Dve devojčice oko 10 godina starosti, srpski su pričale perfektno, bez ikakve mogućnosti da neko ko ne zna da su se rodile i žive u Grčkoj pomisli tako nešto. Njihova mama mi je rekla da to zahteva određeni rad, jer nije to baš tako lako kao što drugi misle. Zaista sam joj se divila na uloženom trudu, jer je bilo lepo čuti koliko su bile ponosne što razumeju sve prisutne koji govore maminim jezikom.

Različite godne, različita interesovanja, pogledi na život...Ipak, bilo je lepo čuti iskustva drugih mama. Pale su razmene recepata, razmena telefona za buduću saradnju, a Beba je zapala za oko jednom Borisu... O teškim temama se nije govorilo. Nije bilo ni mesto ni vreme.

Dok se polako smrkavalo, počela je i mala gozba, jer su vredne ruke mama po nešto i umesile. Deca su se tome najviše radovala, pa su aktivnosti na travi i vožnju trootineta zamenili plastični tanjirići sa pitama i mafinima. Za Borjankinu pitu sa sirom ubrzo je nastala prava pomama - tražilo se parče više. Što reče jedna Jelena, prava naša srpska gibanica!

Priznajem, možda sam mogla da upoznam i neku mamu više. Vreme je ipak brzo prošlo. Verujem da će se okupljanje ponoviti, a ja imati osnovu – nekoliko mama ću već poznavati sledeći put, pa će biti lakše. Mina je obećala da će pokušati da nas okupi ponovo. Ali, ovaj put na piću, bez dece, da se i mi mame malo ispričamo.