Kako joj reći ne?

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i  za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

 

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

 

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

 

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami! 

 

 

 

"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"

Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih  i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.

Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.

Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke.  I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.

Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.

Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji.  Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović

"Tamo daleko" uz Mininu organizaciju, Jeleninu maštovitost i Dorjaninu gibanicu

Iako već tri godine živim van Srbije, priznajem, nisam nostalgična.

Odluku da tamo živim donela sam sama. Sa svim „za“ i „protiv“ elementima. Hvala Bogu, tu su savremeni načini komunikacije, pa mogu kad god poželim da se čujem ili vidim sa svima koji mi tog trenutka nedostaju. Naša muzika, filmovi, serije, emisije, novine – sve postoji i online. Na Facebook-u mogu da saznam sve novosti o onima koji mi nisu toliko bliski.

 

Ono što mi možda ponekad nedostaje je hrana, ali i tu se snađem i snabdem većim količinama kad neko dolazi. Ili, pokušavam da budem kreativna i sama napravim ako već ne mogu da pronađem i kupim.

Poznajem nekolicinu naših ljudi. Višegodišnja putovanja na relaciji Beograd-Atina-Beograd učinila su svoje, pa sam sebi sličnim devojkama često bila vodič kroz aerodromske i avionske peripetije. Na studijama sam takođe upoznala jednu našu devojku, a preko bivše koleginice s posla njenu drugaricu, koja mi je bila od velike pomoći na početku. U zbiru, recimo da poznajem 6 devojaka/žena koje govore srpski i sa kojima sam manje-više često u kontaktu.

 

 

Nisam se lažno nadala da ću ovde pronaći najbolju prijateljicu, mada se ni s tim nikad ne zna. Provoditi vreme sa onima koji večno kukaju nad sudbinom i ogovaraju državu iz koje su ili u kojoj sada žive nije mi padalo na pamet. Često čujem da je to omiljena delatnost naših ljudi koji žive tamo negde.

Nisam ni od onih zadrtih koji ni posle xyz godina života u inostranstvu ne znaju jezik zemlje u kojoj su odlučili da žive. Takozvane „srpske večeri“ i slična okupljanja, gde bi svi od Silvane do Nirvane skakali uz hitove Mitra Mirića i sličnih bih verovatno propustila. Ipak, ukoliko bi neko organizovao nešto što bi me interesovalo i uklapalo se u moj raspored, možda bih i otišla.

 

Baš tako nešto desilo se jedne septembarske nedelje. Mina, koju sam upoznala preko Tijane i sa kojom sam razmenila nekoliko poruka, predložila je da se mame iz Srbije i nihova deca sastanu jedno popodne. Lepa ideja i inicijativa, na lepom mestu. Malo je falilo da se oblaci koji su se baš to popodne navili nad Atinom sve pokvare. Ipak, Beba i ja se nismo dale pokolebati. Htele smo da upoznamo naše drugarice po jeziku i njihove mame.

Sa nama je pošao i tata, iako je znao da će se verovatno ubiti od dosade. Mislim da ga je ipak malo interesovala ta srpska dijaspora, a pomislila sam da, ukoliko se baš zapričam sa nekom mamom, ne bi bilo na odmet da malo pričuva Bebu.

 

 

Stigli smo maltene poslednji. U prelepom parku, našu grupicu preopoznali smo po jeziku. Smeh i žamor čuli su se daleko, kako to obično bude kada se mi naši okupimo. Nisam znala nikoga, ali sam, na sreću, Minu prepoznala sa slike. Srdačno se nasmejala ali nismo mogle baš da se ispričamo. Naši mališani videli su ogroman travnjak, lopte, igračke koje su druge mame ponele sa sobom, pa je trčanje svake za svojim detetom moglo da počne.

Bilo mi je baš drago što ću upoznati naše mame, ali sa druge strane većina njih se već poznavala. Malo sam se i postidela, priznajem.  Ipak, Beba je učinila prvi korak za mene. Trčeći za decom, jer je bila najmlađa, redom sam upoznavala prvo decu, a kasnije i njihove mame. Nije bilo važno što su bili različitog uzrasta – dečaci i mahom devojčice zajedno su se igrali, pravili, bojili, pričali.

Zaista sam bila oduševljena nivoom znanja srpskog jezika kod starije dece. Dve devojčice oko 10 godina starosti, srpski su pričale perfektno, bez ikakve mogućnosti da neko ko ne zna da su se rodile i žive u Grčkoj pomisli tako nešto. Njihova mama mi je rekla da to zahteva određeni rad, jer nije to baš tako lako kao što drugi misle. Zaista sam joj se divila na uloženom trudu, jer je bilo lepo čuti koliko su bile ponosne što razumeju sve prisutne koji govore maminim jezikom.

Različite godne, različita interesovanja, pogledi na život...Ipak, bilo je lepo čuti iskustva drugih mama. Pale su razmene recepata, razmena telefona za buduću saradnju, a Beba je zapala za oko jednom Borisu... O teškim temama se nije govorilo. Nije bilo ni mesto ni vreme.

Dok se polako smrkavalo, počela je i mala gozba, jer su vredne ruke mama po nešto i umesile. Deca su se tome najviše radovala, pa su aktivnosti na travi i vožnju trootineta zamenili plastični tanjirići sa pitama i mafinima. Za Borjankinu pitu sa sirom ubrzo je nastala prava pomama - tražilo se parče više. Što reče jedna Jelena, prava naša srpska gibanica!

Priznajem, možda sam mogla da upoznam i neku mamu više. Vreme je ipak brzo prošlo. Verujem da će se okupljanje ponoviti, a ja imati osnovu – nekoliko mama ću već poznavati sledeći put, pa će biti lakše. Mina je obećala da će pokušati da nas okupi ponovo. Ali, ovaj put na piću, bez dece, da se i mi mame malo ispričamo.

Dan posle (odmora)

- „Kakav je plan za sutra“?

- „Da ne radimo ništa“.

Nekoliko sati pre, došli smo sa odmora (proveli se odlično, ali o tome u nekom drugom postu). Tri kofera, 2 velike kese i još neke sitnije stvari trebalo je raspakovati, neke vratiti na mesto, neke staviti u mašine, neke oprati odmah, neke okačiti ili vratiti na policu ormara, kuhinjskog dela, frižidera...Morali smo na smenu,muž i ja, jer Beba trčkara, vesela je što se opet vratila prostoru gde je gazda i ima sve što joj treba za igranje i zabavu.

 

 „Samo nam još trebaju baba i deda“, sebično pomislih kada je muž spuštao slušalicu. Razumem ih i znam da hoće da je vide (već dugo niko ne dolazi zbog nas J), ali posle 2,5 sata neprestane akcije na brodu plus pre i posle puta, baš mi nije ni do koga.

Kako su otvorili vrata, Beba, naravno, počinje da plače. Zaboravila ih je, pa onda kreće poznata priča o smirivanju,  pokušaju da se objasni da su oni ti i ti i da je vole i sve što uz to ide...Beba nastavlja da plače nesmanjenim žarom i jasno, hvata se za mene, a ja pokušavam da objasnim da ne treba da budu tako napadni, da će doći kad se malo opusti...Pošto vidim da ne pomaže, odustajem i isključujem se.

Epizodu nekako preživesmo, ali nema pauze! Dođe vreme da se muž i ja rastanemo i svako krene na svoje zadatke. Beba bi napolje, pa uzimam kolica i pravac - kafa za poneti! Ona najveća! I doza šećera u vidu nekog slatkog hleba, kako zovem ove grčke uobičajene slatkiše, koji se dobije uz nju. Bar je čokoladan, ako ništa drugo.

 

Pošto od Bebe više ne može da se jede, a ni pije (jer sve što vidi htela bi i ona), a ja baš ne mogu da se pohvalim da se u tom trenutku zdravo hranim, jedini spas bili su – golubovi! Beba obožava sve što se kreće, a baka je, između ostalog, naučila da kad vidi golubove kaže „Iš“, što proizvede odličan rezultat – mir na nekoliko minuta za mamu. Na trgu preko puta ih uvek ima, a i teta mi, umesto jednog, dade dva kolača, pa ako zagusti, eto poslastice i za njih. Okrenuh kolica suprotno od mene (jer ako me Beba vidi sa kolačem, ni jedan golub mi ne pomaže), sedoh pored fontane, bacih nekoliko mrvica i – eto ih! Beba srećna, a ja na brzinu dobih svoju dozu kofeina i šećera!

 

Uz konstantno dozivanje mačaka i pasa i moljenja (u sebi) da se negde pojave, jer sada samo to može da je zadrži i kolicima, malo smo prošetale i vratile se kući. Za mamu, jasno, nema odmora, jer je na redu ručak za Bebu, a moj muž, standardno kao i svaki put kada je nabavka u pitanju, okrene telefon bar 5 puta, i to u najgorem trenutku.

Hranim tako Bebu i pomislim: „ Kad bi Beba samo malo htela da odspava, da se ispružim i ne radim ništa bar sat vremena? Briga me za sudove, igračke, prljavu kosu. Samo malo, maaaalkice da odahnem“...Uto mi san prekide ulazak muža sa 20 kesa. I Bebine rukice kojima mi pokazuje da želi da je podignem.

 

Na putu do sobe je zaspala. Muž se, čim je sve spakovao u frižider, zaputio ka krevetu. Pomislih, Bog me pogledao! Odoh da mu se pridružim. Uključim TV iz čiste radoznalosti, kad tamo romantičan film. Ne pamtim kad sam zadnji put pogledala neki. Kažem u sebi: „To je to, neki znak da i mi mame imamo dušu“. Podignem jastuke, navalim na sladoled i prepustim se uživanju.

Beba je spavala do kraja filma. Na tome sam joj bila više nego zahvalna. Ma šta zahvalna, obožavala sam je! Svu sam je izljubila kad se probudila :).

Kada je za izbor destinacije za letovanje presudna - banana!

Jednog dana u agenciju je ušla mama koja je želela da uplati leovanje za svoju porodicu – muža i dvoje male dece. Tražila je hotel sa polupansionom, da ne bi morala da sama sprema hranu. Dopao joj se hotel koji smo joj preporučili i taman kada je trebalo da plati, pitala je: 

- Da li za doručak služe banane?

           - Banane? Nisam sigurna, gospođo, ali ako želite mogu da proverim.

           - Evo upravo sam pogledala sliku na vašem sajtu i ne vidim banane na stolu.

          - Aha. Dakle na slici postoji drugo voće, ali nema banana? Želite li da proverim da li ih imaju?

          - Meni su banane presudne za izbor hotela. Molim vas proverite, to  mi je jako važno!”

Da, posao turističkog radnika uglavnom je zanimljiv. Navedeni primer samo je jedan u nizu sa kojim se radnici u agenciji susreću svakog dana. Turisti su to, radoznala neka sorta. Priznajem, u takve se i sama ubrajam (dobro, ne baš do gore navedenih detalja) ali na sreću turističkih radnika, putovanja mahom samostalno organizujem.

Ovde godine na letovanje idemo muž i ja +1. Novi član – nova pitanja i nedoumice. A ja, malo uplašena, malo radoznala kako će sve proći. I od čega početi. Pitanja je mnogo, a možda najvažnija su kako i gde otići i šta je bitno da znamo o izboru destinacije da bismo se unapred dobro pripremili i što bolje proveli.

Na sreću u porodici imam turističkog radnika, inače bi se od količine pitanja neki nasumice izabrani verovatno pitao da li sam normalna.  Kako godinama slušam Draganine dogodovštine s posla, shvatila sam da će joj moja pitanja biti već poznata. Njeni odgovori biće mi korisni jer posle 10 godina zna (skoro) sve o letovanjima, što je, priznaćete, dobra polazna osnova za istraživanje.

Tasos, www.atlantic.travel

Kada je reč o izboru destinacija, nema pravila. Roditelji sa bebama i malom decom se razlikuju, kao i njihova interesovanja, pa se i izbor destinacije razlikuje. Uglavnom ne biraju najtopliji deo leta, tako da najveći broj njih na letovanje ide u junu, krajem avgusta ili u septembru.

Letovanja s bebom ne treba se plašiti! Često roditelji u novembru ili decembru, čim počnemo da prodajemo aranžmane za letnju sezonu, rezervišu smeštaj za svoju još nerođenu bebu, tako da bez obzira koliko je beba mala, uz dobro planiranje letovanje može da bude uživanje.

Da li roditelji dolaze već informisani o tome gde žele da putuju?

U poslednje vreme sve više istražuju na Internetu i u najvećem broju slučajeva već znaju u koje mesto žele da idu zato što su već tamo bili ili je neko njihov bio, pa im je preporučio. Dešava se i da promene odluku po našoj preporuci. Sva mesta, hoteli i vile imaju svoje prednosti, ali odluka zavisi od roditelja, dece i njihovih navika. Kada odaberu nešto, uvek im damo savet i napomenemo i prednosti i mane. Dešavalo se i da kažemo da mislimo da baš to sto su izabrali možda nije za njih, da bismo mi pre odabrali nešto drugo. Neki nas poslušaju, neki ne.

Čime vole da putuju i da li udaljenost destinacije igra veliku ulogu?

Roditelji sa bebama i decom najčešće se odlučuju da putuju svojim kolima. Naravno, nebrojano puta su bebe od 2 ili 3 meseca bile naši putnici u autobusima. Mi vodimo računa o tome gde ih stavljamo, tj.biramo sedišta za koja mislimo da će da im budu najzgodnija, znajući da zbog bebe roditelji sa sobom nose pola kuće.

Generalno, zbog dužine puta roditelji  sa bebama najčešće izbegavaju ostrva i neka malo dalja mesta, pa je nekad i 50km presudno.

Nei Pori, vila Vasila rooms www.atlantic.travel

Kakav smeštaj roditelji s bebama i malom decom obično traže?

Što se smeštaja tiče, najčešće biraju apartmane zbog kuhinje, da bi spremali hranu za bebe. Pitaju da li je prostran i uglavnom nose svoj krevetac. Kada je beba u pitnju, to automatski znači i puno stvari, pa ako mogu, biraju uglavnom prvi sprat ili vile koje  imaju lift.

Ako su deca nesto veća, biraju i apartmane i hotele podjednako. Ako se ipak odluče za apartman, često pitaju za mogućnost ishrane u restoranima.

Oni kojima je važno i da se odmore, mahom biraju hotele sa polupansionom ili all inclusive, koji imaju animatore i ostale sadržaje za decu. Hoteli mahom nude i krevetac za bebu, ali on se u nekima doplaćuje 2 ili 3 evra dnevno.

Šta smatraju da je najvažnije kada biraju smeštaj i destinaciju?

Osim cene, pitanje udaljenosti od plaže je najvažnije i često presudno za izbor destinacije za roditelje sa bebama i malom decom. Kada im kažemo da je plaža udaljena od smeštaja više od 100m, kao da smo im oči iskopali! Plaža udaljena 150m je mnoooogo daleko! Dalje, pitaju kakva je plaža i uglavnom biraju mesta sa peščanim ili mešanim pesak-šljunak plažama. Kada idu sa decom, posebno baš malom decom, pitanje koje sledi je: „Koliko je dubok plićak?”. Zato im preporučujemo mesta sa baaaš plitkim morem - to je ono kad ideš 100 metara i dalje ti je voda do čukljeva. To su mesta npr. u olimpskoj regiji Nei Pori, Olympic Beach, Paralia, u solunskoj regiji Stavros. U severnoj Grčkoj je svuda sistem da, ako platiš piće na plaži, ležaljke i suncobrane dobijas gratis. Čini mi se da to svi već i znaju pa i ne pitaju toliko da li je plaža organizovana.

Šta je sa ostalim sadržajima?

Što se ostalih sadržaja tiče, oni mahom nisu presudni. Nekima je, recimo, bitno da vila ima bazen. Neke vile imaju i parkiće za decu, ali i u samim mestima uglavnom postoji neki parkić sa klackalicama, penjalicama, ljuljaškama, luna park. Hoteli mahom imaju bazene, a oni bolji i sadržaje za decu.

Ako se odluče za apartmanski smeštaj i da hranu spremaju sami, često pitaju i za udaljenost prodavnica, pekara, ali i za hipermarkete (tipa Lidl).

Moja noćna mora - šta se dešava u slučaju da beba ili dete na letovanju imaju neki zdravstveni problem?

Sistem kod nas u agenciji je da se na svakom vaučeru odštampa broj telefona predstavnika agencije, koji su u mestu letovanja dostupni i dan i noć. Ukoliko se nešto desi i roditeljima je potreban lekar, prvo pozovu predstavnika koji sve organizuje. Naravno, svakome se preporuči da ovde uzme međunarodno zdravstveno osiguranje koje pokriva troškove pregleda, lečenja i eventualne hospitalizacije...Takođe, i sa vlasnicima smeštaja se putnici odlično sporazumevaju, na svim mogućim jezicima i rukama i nogama, pa su i oni uvek od pomoći posebno u hitnim situacijama tog tipa.

Tasos, hotel Makryammos, www.atlantic.travel

Anegdota, pretpostavljam, ne manjka?

Ne! Na mnoga pitanja smo već navikli i više nam nisu toliko čudna, ali skoro svaki dan neko nas pita nešto novo, čemu se često slatko nasmejemo. Prošle godine, recimo, objašnjavam ljudima sa detetom od oko 2 godine kako je plaža u Nei Poriju idealna za njih, obzirom da je široka, peščana, nije pretrpana, a more je plitko. I kako je plićak baš dugačak, pa neće morati da brinu da li će dete da ode daleko i koliko je duboko more. U tome me žena pita, da li onda tu mogu da se kupaju i odrasli, pošto je toliko plitko? Ja zastanem par sekundi, kažem da oni mogu da idu i dublje ako žele. Koleginica nije izdržala, ustala je i otišla u drugu prostoriju jer joj je moj odgovor bio mnogo smešan.

Preporuka za ovogodišnje leto s bebom?

Nei Pori, vila Vasila rooms – vila je na plaži, ispred je parkić za decu, a plaža je velika.
Za one koji žele komfor -  hotel Makryammos na Tasosu:  odlična plaža, sav u borovini, ima puno sadržaja za decu, uključujući i mini zoo vrt. Tebi ovako nešto toplo preporučujem!