Prva poseta mami s bebom - šta da kupim?

Prodavnice dečjih stvari su, složićete se, pravo malo carstvo boja i prelepih majušnih odevnih predmeta koje, iako niste majka, izazivaju pozitivne reakcije.

Dok nisam postala mama, nisam shvatila koliko odabir pravog poklona može da bude važan kada krenete bebi ili detetu do dve godine u posetu. Obično sam kupovala ono što mi se učinilo lepo na oko, a ne ono što je praktično i ono što će mami stvarno zatrebati. Naročito u situaciji kada kupljeni poklon uglavnom ne možete da zamenite (zato volim Grčku, jer imate 30 dana da zamenite ono što vam je neko poklonio za bilo šta drugo što vam treba).

Dakle, krenuli ste kod prijateljice, rođake, koleginice s posla koja ima bebu ili dete do dve godine.

Independent/Matt Dixon

Šta ne treba da kupite

Evo nekoliko stvari kojima se ni jedna majka baš neće obradovati, pa ih pri kupovini poklona treba izbegavati.

Dugmad – ne, nikako!

Dobila sam jedan prelep jednodelni šorc sa majcom od teksasa koji se napred kopča. Na dugmiće. A dugmići onako mali, pa tanki. Beba se naravno migolji, nervozna je, neće dugo da sedi dok je ja zakopčavam. Šteta, lep model, ali nepraktičan! Obukla sam joj možda dva puta. Za više nisam imala živaca.

Dakle, kada kupujete bebi nešto što se kopča, odaberite nitne. Jednostavne, praktične, lake za otkopčavanje i zakopčavanje. Ili rajsfešlus. Ako baš mora na dugme, neka bude jedno.

Igračke sa mnogo delova

Priznajem da su kockice u svakom obliku (plastične, drvene, manje, veće, različitih oblika)  zanimljive za slaganje i motoriku, ali ih izbegavajte. One su smrt za mame! Mama će provesti bar pola sata skupljajući ih po podu, a delovi će, jedan po jedan, nestajati ispod kreveta, iza ormara, a neretko ćete ih naći i u svim ostalim prostorijama.

Postoje igračke koje su jednako dobre, ali iz jednog ili nekoliko većih delova. Mislite na mamu i odaberite takve!

stock.tookapic.com

Igračke sa muzikom koja se ne isključuje

Kada bi neko doneo igračku koja peva, prvo bih tražila dugme na koje može da se isključi. Jer, ako stavite baterije i igra počne, teško da će stati ako ne postoji dugme koje za to služi. Obično deca do dve godine ne razumeju šta vi to radite tamo ispod, pa možete da ih zavarate izgovorom da više „nema baterija“ ili da će „tata to da namesti kad dođe“.

Dakle, ako ste videli takvu igračku, obavezno pitajte prodavačicu da li zvuk može da se isključi.

Haljinice

Jeste, lepo je kada idete u posetu devojčici i pomislite na svu tu lepu garderobu koju možete da joj kupite. Ali, sve što je lepo na oko ne mora da znači da je dobro odabran poklon.

I da joj poklonite najlepšu haljinicu, obući će je jednom, eventualno dva puta. Zato što će da se omali, proći će sezona, mama ne ide nigde sa bebom gde bi mogla da joj je obuče, a za svakodnevnu šetnju ili odlazak u park nije konforna. Dakle, visiće u ormaru.

aliexpress

Kom poklonu će se svaka mama obradovati

Jednom moja sestra reče da je ona ta koja kupuje lepe stvari, a babe i dede su zadužene za one svakodnevne. Ali baš su te svakodnevne najpotrebnije i pravi su izbor za poklon.

condesign

Ćebe ili posteljina

To je ono što mama obično kupi na početku, ne u nekim velikim količinama. Čisto da ima da promeni. Posle na ćebe i posteljinu zaboravi.

Eto prilike da je vi podsetite! Ima toliko lepih dezena, posteljina ili ćebe su praktični, dugo traju i uvek su potrebni. Pravi poklon!

Pidžama

Možda te stvari, što reče moja sestra, treba da ostanu u nadležnosti baba i deda, ali jedna lepa pidžama je i korisna i potrebna. Ima ih toliko lepih, da prosto pomislite da nisu pidžame (tako sam se i ja prevarila kada sam dobila jednu prelepu i dugo je nosila kao helanke i bluzu, dok nisam ukapirala za koje je namene J).

kaboompics.com

Knjige

Moja Beba prosto uživa u knjigama. Kada me neko pita šta da joj kupim, ja kažem – knjigu! Za bebe malog uzrasta, tu su one šuškave. Kada malo porastu, tvrde korice su nezamenljive. A za one od 18 meseci, ima najrazličitijih – 3D, sa prelepim slikama, zvukovima, pomeralicama. Interaktivne i zabavne, lake za održavanje i skladištenje.

Šta je, po vama, idealan poklon za ovu priliku?

Dan posle (odmora)

- „Kakav je plan za sutra“?

- „Da ne radimo ništa“.

Nekoliko sati pre, došli smo sa odmora (proveli se odlično, ali o tome u nekom drugom postu). Tri kofera, 2 velike kese i još neke sitnije stvari trebalo je raspakovati, neke vratiti na mesto, neke staviti u mašine, neke oprati odmah, neke okačiti ili vratiti na policu ormara, kuhinjskog dela, frižidera...Morali smo na smenu,muž i ja, jer Beba trčkara, vesela je što se opet vratila prostoru gde je gazda i ima sve što joj treba za igranje i zabavu.

 

 „Samo nam još trebaju baba i deda“, sebično pomislih kada je muž spuštao slušalicu. Razumem ih i znam da hoće da je vide (već dugo niko ne dolazi zbog nas J), ali posle 2,5 sata neprestane akcije na brodu plus pre i posle puta, baš mi nije ni do koga.

Kako su otvorili vrata, Beba, naravno, počinje da plače. Zaboravila ih je, pa onda kreće poznata priča o smirivanju,  pokušaju da se objasni da su oni ti i ti i da je vole i sve što uz to ide...Beba nastavlja da plače nesmanjenim žarom i jasno, hvata se za mene, a ja pokušavam da objasnim da ne treba da budu tako napadni, da će doći kad se malo opusti...Pošto vidim da ne pomaže, odustajem i isključujem se.

Epizodu nekako preživesmo, ali nema pauze! Dođe vreme da se muž i ja rastanemo i svako krene na svoje zadatke. Beba bi napolje, pa uzimam kolica i pravac - kafa za poneti! Ona najveća! I doza šećera u vidu nekog slatkog hleba, kako zovem ove grčke uobičajene slatkiše, koji se dobije uz nju. Bar je čokoladan, ako ništa drugo.

 

Pošto od Bebe više ne može da se jede, a ni pije (jer sve što vidi htela bi i ona), a ja baš ne mogu da se pohvalim da se u tom trenutku zdravo hranim, jedini spas bili su – golubovi! Beba obožava sve što se kreće, a baka je, između ostalog, naučila da kad vidi golubove kaže „Iš“, što proizvede odličan rezultat – mir na nekoliko minuta za mamu. Na trgu preko puta ih uvek ima, a i teta mi, umesto jednog, dade dva kolača, pa ako zagusti, eto poslastice i za njih. Okrenuh kolica suprotno od mene (jer ako me Beba vidi sa kolačem, ni jedan golub mi ne pomaže), sedoh pored fontane, bacih nekoliko mrvica i – eto ih! Beba srećna, a ja na brzinu dobih svoju dozu kofeina i šećera!

 

Uz konstantno dozivanje mačaka i pasa i moljenja (u sebi) da se negde pojave, jer sada samo to može da je zadrži i kolicima, malo smo prošetale i vratile se kući. Za mamu, jasno, nema odmora, jer je na redu ručak za Bebu, a moj muž, standardno kao i svaki put kada je nabavka u pitanju, okrene telefon bar 5 puta, i to u najgorem trenutku.

Hranim tako Bebu i pomislim: „ Kad bi Beba samo malo htela da odspava, da se ispružim i ne radim ništa bar sat vremena? Briga me za sudove, igračke, prljavu kosu. Samo malo, maaaalkice da odahnem“...Uto mi san prekide ulazak muža sa 20 kesa. I Bebine rukice kojima mi pokazuje da želi da je podignem.

 

Na putu do sobe je zaspala. Muž se, čim je sve spakovao u frižider, zaputio ka krevetu. Pomislih, Bog me pogledao! Odoh da mu se pridružim. Uključim TV iz čiste radoznalosti, kad tamo romantičan film. Ne pamtim kad sam zadnji put pogledala neki. Kažem u sebi: „To je to, neki znak da i mi mame imamo dušu“. Podignem jastuke, navalim na sladoled i prepustim se uživanju.

Beba je spavala do kraja filma. Na tome sam joj bila više nego zahvalna. Ma šta zahvalna, obožavala sam je! Svu sam je izljubila kad se probudila :).

Dan kada je ispijanje mohita zamenilo igranje kockicama

Kao u horu, iz svakog ugla stana čula se rečenica „Kao da je juče bilo“! i propratne izjave tipa otišla si tad i tad u bolnicu, nismo mogli da spavamo celu noć, ubili smo se od brige dok nam nisi javila...

Iz kuhinje, sa planom prilično ambicioznim i za oktopoda, da u isto vreme pečem pitu, ređam paradajz i mocarelu na štapiće, pržim keutedakia (ćuftice) i na grilu okrećem souvlaki (ražnjiće), promolila sam glavu i rekla: „Izvinite, ali meni nije baš tako brzo prošlo“.

Muk.

 

Šta ću kad ne umem da lažem.

Radovala sam se prvom bebinom rođendanu, naravno, ali tih godinu dana mi zaista nije brzo prošlo. Kroz priče u svim prethodnim postovima pokušala sam da opišem kroz koje promene jedna mama sve prolazi kada na svet dođe beba. Kažem mama, jer se u najvećem broju slučajeva promene dešavaju njoj. Neke mame to prihvate lakše, neke teže. Ja sam od onih drugih...Što, naravno, ne znači da bebu manje volim ili da joj na bilo koji način nešto nedostaje.

Jul je mesec kada je obično većina ljudi na odmoru. Ipak, želeli smo da rođendan obeležimo baš na taj dan. Ne u septembru kada svi dođu ili u junu dok su svi još tu. Aktuelna situacija u Grčkoj nije nam dozvolila da planiramo unapred. Nikakvi restorani i terevenke tog tipa nisu dolazili u obzir. Nekako, nismo mi u tom fazonu. Ovde retko ko pravi rođendane u igraonicama, a i bio je prvi, pa i nema nekog smisla. Plan je bio da sve lepo napravimo u prelepom dvorištu zgrade u kojoj živimo. U poslednjem trenutku (a kako drugačije) su nas obavestili da ipak ne  možemo da pravimo, jer su neki radovi u toku.  Tako smo dva dana pred rođendan porodicu i najbliže prijatelje ipak pozvali da dođu kod nas kući. Naravno, vesela družina mama iz severnog predgrađa i njihova deca nisu mogla da izostanu. Ispostavilo se da je možda i dobro što mnogi nisu mogli da dođu, jer ih ne bismo imali gde!

Tačno na vreme došle su mame iz severnog predgrađa. Dečja graja zamenila je jedini dotadašnji zvuk – pucketanje ulja, dok je baka (moja mama) pokušavala da isprži i poslednju turu ćuftica. Na sreću, nekoliko minuta pre sam se i ja nekako na brzinu spremila, inače bi me gošće zatekle u kućnom izdanju. Muž je u poslednjem trenutku (kako drugačije :)) otrčao po piće i tortu. Uloga oktopoda se nastavlja, pomislih! Ovog puta izazov je bio da pritiskam interfon i otvaram vrata (2 puta zvoni interfon za dvoja vrata u dvorištu, a tu su i ulazna vrata od stana koja se ne otvaraju spolja, pa moram ja da ih otvorim), u pauzi ređam poslednje ćuftice na tacne, grejem vodu za bebin obrok i dok trčim tamo-vamo ponudim gošće pićem koje je na raspolaganju (na sreću, mahom su pile moju limunanu (vodu s limunom i nanom)). Baka je svoju smenu u kuhinji završila, pa se bavila bebom, inače ništa ne bih stigla.

 

 

Novo, za mene do tada nepoznato poglavlje je počelo. Sa velikog TV ekrana čule su se dečje pesmice. Dečja dekoracija i pribor krasili su svaki ugao stana. U dve reči - bebeći rođendani i sve što uz to ide! Koliko god sam se kao devojka trudila da ih propustim, sada više nema izgovora. „Draga mama, više nema sedenja“, pomislila sam. Dok sam ranije mogla da kažem svakom da se oseća kao kod svoje kuće, uzme šta mu treba i pročavrljam sa gostima, sada sam imala bebu, koju sam morala da držim za rukice, nosim, igram se...Više sam bila na podu sa slagalicama nego što sam uspela da prozborim koju s gostima. Priznajem, prisećala sam se na momente ranijih rođendana, bezbrižnih proslava, kanapea i mohita...Iz sna me je brzo vraćalo motanje dečice oko nogu, pazila sam da ih ne povredim, da se ne povrede, što je značilo stavljanje tačke na meni do tada znane rođendanske običaje.

Kao da su se dogovorili, gosti su dolazili u razmaku od nekoliko minuta, pa se baš stvorila gužva. Mame s decom su jurile svoje mališane da jedu ili da ne naprave neku glupost, a familija je pokušavala da pomogne baki s bebom, kojoj baš i nije bio dan. Htela je samo kod bake i ni kod koga drugog!

Gosti bez dece bili su u blagom šoku od dečice koja trčkaraju i pokušavali da se smeste što dalje od mesta gde se igraju. Potpuno sam ih razumela, takva sam i ja bila na ukupno dva dečja rođendana kojima sam prisustvovala pre nego što sam dobila bebu. I to je bila beba koju sam krstila i rođendan malog rođaka, inače bih verovatno i ta dva gledala da propustim.

 

 

Dok sam se okrenula bilo je 21.30h. Potpuno sam zaboravila da dečica moraju na spavanje, a pesmicu nismo pevali. Brzo smo izvadili tortu, koju su u sekundi kada smo je stavili na sto najmlađi počeli da lizuckaju, a mame u glas viču „ne“.

Pesmicu smo pevali na 3 jezika, grčkom, srpskom i engleskom. Beba je plakala. Možda je shvatila da je ostarila :)?

Draga bebina mamo, prvu godinu si nekako izgurala...

Praba(j)ka

Moja baba, bajka kako je od milošte zovemo, danas puni 89. Hoda sa štapom, nosi naočare sa debelim staklima i ne čuje baš dobro. Naročito ono što neće da čuje. Na glavi nosi maramu, ispod koje se nazire njena duga, seda kosa. Bajka vodi računa o svom izgledu, voli da je uredna, čista i da miriše, da obuče lepu garderobu, a svako jutro i veče očešlja svoju dugu kosu. Često zna da podvikne ćerkama, mojoj mami i tetki, kada im je majca uflekana, a izrastak podrastao. Smatra da svaka žena treba da lepo izgleda i da ima vremena za sebe.

Poslednjih meseci nije baš najbolje. Iako se mama i tetka lepo staraju o njoj, starost čini svoje. I taj njen strah od smrti. Želja joj je bila da, kada dođemo u Srbiju, dovedemo bebu u selo. Pošto će, kaže, još malo da umre, želi da tu, gde se ona rodila, vidi svoju praunuku.

 

 

Bajkina želja – naša zapovest. Jednog sunčanog dana zaputili smo se u selo. Bajka je bila srećna što nas vidi, ali se videlo da nije najbolje. Samo je ležala i spavala. Odlučili smo da je povedemo, da nekoliko dana provede kod nas, sa nama i bebom.

Beba je još mala, pa obično plače kada vidi nekog novog. Čak je i moju mamu zaboravila. Bajku je samo gledala, sa nekim upitnim stavom u njenim malim očima. Nije mogla da kaže, ali mislim da joj je najinteresantnija bila bajkina marama na glavi. Na nama to nije videla, pa joj je osoba sa novim elementom bila više nego interesantna.

Gde god da je bajka krenula, pratila je pogledom. U štapu je videla novu igračku, a bajkina šarena suknja konstantno joj je skretla pažnju. Pošto se bajka svako malo nakašlje, kada je pitamo kako kašlje baka, razume i nakašlje se i ona. Sa osmehom joj dodaje njene igračke i veselo maše rukicama kada joj bajka peva neke stare pesmice kojih se čak ni moja mama,ekspert za sve što se dece tiče, ne seća. Uveče, kada bajka krene da spava, otpuzi sa njom do kreveta, nasloni rukice i tako naslonjena stoji dok joj pabaka nešto priča.

Dani su prolazili, a bajka se preporodila. Razmišljam, šta uradi jedno malo stvorenje za samo nekoliko dana? Od starice kojoj nije bilo ni do čega, pretvorila je bajku u zadovoljnu prabaku koja se samo smeje. Koja ima volje i da je pomazi, da joj priča, da sedi napolju na klupi i čeka nas da okrenemo krug i ponovo prošetamo pored nje.

 

Praba(j)kino dvorište

Iako bez štapa ne može, a o savijanju ni ne pomišlja, svaki put je sa lakoćom pokupila bebine igračke sa poda i složila ih na mesto. Uramila je i nekoliko bebinih fotografija, koje prvo pogleda ujutro kad se probudi.

Kada je poslednju noć pre našeg odlaska krenula na spavanje, svojim drhtavim rukama dala mi je novac koji je skupila od svoje male penzije. Rekla mi je sa suzama u očima da neće moći da dođe na krštenje, ali da želi da njenoj „parajci“ kupim najlepšu haljinu. I da je, kada najukusniji paradajz bude rodio, obavezno dovedem ponovo u selo. Da sama, svojim prvim koracima, dođe da ga ubere.