Sređujući neke fijoke, među Bebinim crtežima pronađem čestitku koju su u obdaništu pravili u oktobru, za Međunarodni dan starijih osoba. Baka i deka, sedih kosa, smeju mi se sa lepo urađenog crteža, koji verovatno treba da pokaže da smo starijima posvetili jedan dan u godini, a oni verovatno zbog toga treba da se raduju.
Setim se moje mame, Bebine bake, koja očigledno pripada toj grupaciji, i kako njoj prolaze dani. Pomaže nama kad može, onda svojoj majci u poodmakloj starosti. Prošeta ponekad do grada da razgleda izloge ili sa prijateljicom do Tempa, čisto šetnje radi, da se ispričaju i eto pojedu nesto slatko što tamo kupe u povratku. Da prođe vreme, a i ta šetnja se preporučuje u njihovim godinama. Ne pamtim kada je otišla na kafu sa svojim prijateljicama, da vidi neku predstavu u pozorištu ili negde otputuje. Kod frizera ide samo kada baš mora da se ošiša a ostale usluge ulepšavanja i ne koristi. Kada zatreba, tu je kućna radinost. Jer, tako je naučila, a i zašto bi bacala pare na nešto što može da uradi sama?
Kako Grci provode treće doba
Već duže vreme zapada mi za oko kako Grkinje provode "treće doba". I kod njih je kriza ali se nekih starih navika ipak drže. Gotovo svaka ima frizuru. Najčešće subotom frizerski saloni su puni gospođa koje žele da se malo doteraju. Simpatično je gledati kako sa frizerom, koga sigurno poznaju godinama jer dolaze svakog vikenda, popričaju kao da je rod rođeni. Onako doterane, nakon celog tretmana ponosno uzimaju svoje tašne i izlaze da provedu lep dan sa porodicom.
Da, porodica ih nije zaboravila. Jednom nedeljno okupljaju se na ručku. Ponekad možete da vidite i 4 generacije za stolom u restoranu, što zaista ostavlja prelepu sliku i stalno mi ulepša dan.
Ukoliko nisu sa porodicom, koja ih je izvela na ručak, odlaze na kafu sa drugaricama. U Grčkoj nije sramota videti bake i deke u kafićima u kojima i mi izlazimo. Naravno, ne neke sa glasnom muzikom već one finije gde mogu da se čuju dok pričaju. Doterane i našminkane, bake pričaju o nekim svojim temama, kao uostalom i sve žene. Niko ih ne gleda čudno niti komentariše razlog zbog koga uopšte izlaze na takva mesta.
Često sede i u nekim od grčkih taverni, jer za jedan giros, krompiriće i grčku salatu se uvek ima.
Slično je i sa dekama. I oni imaju svoje društvo, sa kojim se sastaju jednom nedeljno ili ukoliko ne rade još češće. Bilo mi je čudno na početku da u kaficima viđam samo muskarce u trecem dobu u velikom broju, koji igraju šah, tavli, čitaju novine ili jednostavno vrte komboloi i pričaju. Ali, sada mi je to normalno. Jer, to im očigledno prija.
Bake i deke videćete i u pozorištu, bioskopu, na brodu na putu za neko grčko ostrvo... Idu na kraća ili duža putovanja i vode računa o sebi.
Mislimo li na naše roditelje
A mi? Šta rade naše majke i očevi - bake i deke naše dece? Kako njima prolaze ovi dani? Dani kada su već odgajili svoju decu, završili radni vek i konačno mogu da imaju vremena za sebe?
Reći ćete, od svoje skromne penzije ne mogu skoro ništa? Od one od koje pomažu nama, kupuju našoj deci, plaćaju naše rate za kredite jer smo se previše zadužili i nemamo odakle da ih vraćamo? Daju nam za odmore da se mi lepo provedemo, pišu čekove za naše troškove supermarketa ili plaćaju obdanište jer mi, zaboga, nemamo zato što već plaćamo previše?
Naravno da nemaju kada smo im mi sve uzeli. Jer prvo pomisle da li imamo mi pre nego sto potroše i jedan dinar na sebe. Večito čuvaju neku hiljadarku da se nađe deci, jer znaju da ce doći momenat da im tražimo. A oni nam tada neće okrenuti leđa i reći ne.
Kada ste poslednji put obradovali vaše roditelje? Bake i deke? Izveli ih na kafu ili palačinke, platili frizera ili neko vikend putovanje? Rekli: "Neka mama, umesto da daš meni da platim račune, kupi sebi nove cipele"? Pomislili da ih pitate da krenu sa vama negde gde neće morati da paze na decu već će moći da malo odmore i uživaju?
Grci to još uvek rade. Ovi stariji misle po malo i na sebe, a ovi mlađi ih se uvek sete.
Gledajući tako tu famoznu čestitku, pitam se šta možemo da uradimo da naši roditelji bar jednom mesečno urade nešto za sebe? Jer, to stalno davanje nama se toliko ukorenilo, da ni oni više ne znaju ni za šta drugo.
Sjaj u očima - neprocenjivo
Želja mi je bila da moju baku, koja je u junu napunila 90 godina i mamu izvedem na ručak. Kada sam to rekla mami, samo se prekrstila i rekla da nisam normalna. Ali, nije bilo govora da odustanem.
Iako je, dok smo prilazile restoranu počela jaka kiša, bilo je to jedan prelep dan - 4 generacije na okupu i nezaboravan provod. Nema tih para koje su mogle da opišu moju sreću. Baka je narednih meseci pricala samo o tom izlasku. Kako ne pamti tako lep provod. Kako sigurno već 30 godina nigde nije izašla... Šta može biti lepše od toga? Obećala sam da ćemo sledećeg puta kada dođem da ponovimo isto.
Razmislite, možda su praznici idealna prilika da obradujete svoje roditelje koji su toliko učinili za vas. Iako će vam odmah reći da odustanete, ne predajte se. Verujte mi, sjaj u njihovim očima nakon priređenog iznenađenja je jedna od onih slika koje se ne zaboravljaju.
