Kako joj reći ne?

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i  za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

 

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

 

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

 

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami! 

 

 

 

"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"

Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih  i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.

Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.

Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke.  I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.

Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.

Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji.  Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović