Kako joj reći ne?

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i  za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

 

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

 

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

 

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami! 

 

 

 

5 „nikad ne reci nikad“ stvari ili onaj osećaj kad smo izvlačili benzin 90-ih...

U našoj porodici se još uvek prepričava događaj od pre jedno 25 godina, kada smo sestra i ja same autobusom krenule u Leskovac kod naše kume. Mama je, ispraćajući nas, kao i svaka, imala da nam da 101 savet o ponašanju, oblačenju, jelu, prelaženju ulice i kada je na kraju trebalo da uđemo u autobus, izljubila nas je i rekla „Kad uđete u autobus, ako je toplo, skinite jakne“.

Da, neke stvari se podrazumevaju, ali mama uvek misli da nije zgoreg da ponovi. Bez obzira na to što smo sada same svoje ličnosti u tridesetim godinama, ima momenata kada joj se „otrgne“ poneka mudrost slična gore navedenoj. Ipak smo za nju mi uvek njena deca, koju treba da uči i pazi celog života.

Ništa od svih tih saveta ne razumete dok i sami ne postanete roditelj. Dok ste samo „ćerka“ ili „sin“ saveti vas smaraju i priznajte da ste bar jednom rekli da, kada budete imali decu, sigurno nećete isto da radite njima. Mislim, svlačenje jakne u toplom autobusu se podrazumeva, zar ne?

Isto sam pričala i ja, ali kada sam postla mama, uvidela sam da ipak neću moći da ne ponavljam iste savete i mudrosti mojoj devojčici kada poraste. Za sada je još beba, a ja sam već o nekoliko stvari koje sam rekla da neću raditi ipak promenila mišljenje.

 

 

Ulazim u sobu da proverim da li spava

Rekli su mi da u početku roditelji proveravaju da li im bebe dišu dok spavaju. One spavaju tako mirno i ne čuje se apsolutno ništa, pa se roditelji u nekom trenutku zabrinu da li se sa njihovom bebom sve u redu. Kada sam to čula, rekla sam doslovce „Nisam ja od tih, mislim pobogu, proveravaju da li dete diše? Bože, šta sve još neću čuti!“.

I eto mene, posle jedno mesec dana, pored kolevke, pokušavajući da ukapiram zašto moja beba spava čitavih pola sata, kad se obično probudi posle 10 minuta.

„Hmmm, da li diše?“, pomislih.

Tehnika za otkrivanje – pogled na vrat.
„Uh diše, dobro je!“

 

Jelo na svaka 3 sata

Ovo mi je bilo najgluplje od svih stvari koje sam čula. Znači, davati bebi da jede na svaka 3 sata? Još kad čujem da se majke bude noću da bi beba na vreme jela – to mi je bilo neshvatljivo. Mislim, beba će jesti kad je gladna, zar ne? Sama će da traži. I neću valjda da je budim ako spava? Pa čim spava, znači da nije gladna.

Porodilište, baby friendly soba, prvo veče s bebom. Beba spava, ja kuliram i razmišljam kako je dobra, jer spava dugo, a hranu skoro i ne traži. Nahranih je neka tri puta čini mi se. Narednih dana malo češće. Na dan izlaska, kaže pedijatar, beba je puno izgubila na težini.

„Na koliko je hranite?“ pita me pedijatar.

„Pa, kad procenim da je gladna.“ kažem ja ponosno.
„Možete da izađete iz bolnice danas, ali na svoj rizik, jer je beba izgubila prilično na težini. Ili da ostanete još jedan dan i počnete da je hranite na svaka 3 sata.“
„Na svaka 3 sata? Jer to neophodno?“
Čovek od muke poče da se smeje. „Na žalost jeste. Sve dok ne  ojača i izbaci noćne obroke“.

I tako je moja teorija o hranjenju bebe kad ona hoće pobijena posle 3 dana. A život mi se od umora i nespavannja pretvorio u pakao. Na sreću, sada jede samo danju.

 

Interesujem se kako je i koliko puta kakila

O tome nikad nisam ni razmišljala. Niti sam se ikad interesovala kako su deca mojih drugarica odrastala, a one, znajući da me ne interesuje, nikad nisu ni pričale. Niti mi se svidela ideja o presvlačenju bebe koja se ukaki. To mi je bila jedna od noćnih mora - kako ću ja to da uradim.

Rekoše mi, kad sam izlazila iz bolnice, da treba da ima 6-8 punih pelena. A onda smo shvatili da nema stolicu svaki dan. Pa onda da se muči i da je boli stomak i da ne može. A onda su se  ređala sva stanja i sve boje. Ma, ni ne želite da znate. Na sreću, mom mužu nije bio problem, pa su se dugo presvlačenjem mahom bavili baka i on. Sada mi je svejedno, brzo naučite da što se mora nije teško.

 

Pričam o zubićima

Zašto beba plače? Muče je zubići. Zašto je nervozna? Muče je zubići. Zašto neće da jede? Opet zubići. Zašto se noću budi i ne spavamo već nedelju dana? Mora da su zubići!

Koliko se god trudila da ne mislim da su za sve oni krivi, šta god da kažem da beba radi, svi mi kažu da ima veze sa zubićima. I posle, kako da ne pričam o njima! Aaaaa kad će već! Ubi me nespavanje!

 

Čistim nos

Ne postoji odvratnija stvar. Po mom mišljenju, iritantno za bebu, gadno za roditenje  (tj za mene, ne znam kako drugi reaguju). Božić i Novu godinu sam provela sa onom tečnošću koja se ubrizgava u bebin nos, a zatim čisteći nos sa pumpicom. Što reče moja draga drugarica Nina – osećaj kao da izvlačiš benzin 90-ih.

Sećam se prošle godine, vozimo se sa malim dvogodišnjim rođakom. On i ja pozadi. Počinje da mu curi nos. Njegov tata vozi i kaže mi da mu obrišem nos. A ja - ni da čujem. Mališa kao da je razumeo koliko mi je gadno, poče iritantno da šmrče. Bljaaaaaak!

 

Kako ovo čitaju i oni koji nisu još uvek roditelji neću dalje. Neka ostane nešto i iznenađenje. A za one koji već imaju mališane, volela bih da pročitam njihova iskustva.