Dizajner enterijera? Feng shui? Dekorater?

Dolazak novog člana znači puno stvari. Neke su prisutne jedan malo duži vremenski period, a neke se svako malo menjaju. Ili bolje reći – gomilaju.

Kada beba prohoda javlja se novi problem – njene stvari nastavljaju da se gomilaju, ali ona polako počinje da zavodi red i menja - naš raspored.

Dok je tek počinjala sa prohodavanjem, u goste nam je došla moja prijateljica sa sinom starijim godinu dana od Bebe koji je, jasno, već stabilno stajao na svojim nogama. Još sa vrata, Lusi je počela da uočava predmete koji „smetaju“. Nije se pošteno ni izula, a već je staklene činijice sa grickalicama pomerila na viši, veliki sto jer su očigledno bile najveća pretnja. Kada je ušla i osvrnula se oko sebe, popriličan broj drugih stvari dobio je svoje novo mesto. Ja sam je malo zbunjeno posmatrala, ali rekoh, 100 mama-100 ćudi, pa sam odlučila da poštujem njene odluke.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim zašto je sve to činila. Čim je Beba prohodala, počela je da nam stavlja do znanja šta u stanu može, a šta (više) ne može da stoji tu gde jeste. No, počnimo redom:

Padurariu Alexandriu/Unsplash

 

Stolnjaci na stolu? Ne, nikako! 

„Mama, mislim, ko još stavlja stolnjake na niske stolove“? Eto, tako sam ja tumačila svaki pokušaj da na stolove ispred troseda i između fotelja stavim – nešto. Prvo sam mislila: „Dobro, možda ne baš one koji vise“: Ali onda sam shvatila da ni jedan ne dolazi u obzir!

Šatulice, činijice, ćupurice i ostali skupljači prašine

I tako, svako po nešto od nekud donese – podmetače iz Rima, kutijicu iz Australije, staklenu šatulicu iz Poljske...I malo po malo – pun sto. „E“, kaže Beba, „ne može to više tako!“

Zato što će da ih uzme, baci, liže, stavi u usta, a sitnije komade pokuša da pojede. U malo starijem uzrastu, svemu navedenom pridružuje se i bacanje.

Dakle, i ovo sklanjamo negde drugde.

 

Sve sa (nestabilnih) polica...I polica!

U jednom uglu stana, nalazi se jedna lepa, visoka polica! Postala je Bebina omiljena sprava za drmanje levo-desno! Pošto nije pričvršćena za zid (a ko bi pomislio da će nam to ikad trebati) kako je Beba gurne, tako se zanjiše na jednu sttranu. Ultimativna zabava za Bebu, glavobolja za mene. Evo, danas je ispraznismo i sklonismo u podrum, da čeka neka lepša, srećnija vremena...

Pexels

Knjige

U malo starijem uzrastu, dakle sa nekih 15 meseci, Beba je počela da se na jedan drugačiji način interesuje za knjige. Igra se zove: „Izvuci, baci, otvori, gazi“. Odnosi se samo na tatine knjige manjih dimenzija, bez slika, sa tankim koricama.

Čim se na kratko okrene, ja ih gurnem ispod fotelje. A onda, kada me muž kroz nekoliko dana pita gde su, setim se da sam skroz zaboravila da ih odatle pomerim!

 

Voće nikako u vidokrugu

Čim Beba vidi voće na stolu, upire prstom i viče: „Banana, jabuka, kruška – to, to, to“! I ne smiri se dok joj ne dam. Oljuštim bananu – uzme zalogaj  i kaže da više neće. Isečem jabuku – gricne i pljune. Dam joj krušku – počne da se nervira. I tako jedno 10 puta.

E vala 11-og nije bilo. Voće više nije u njenom vidokrugu!

 

Treba li da pominjem fioke?

 

Da, treba li da pominjem otvaranje fioka? Evo, samo ovo - uzme tri šerpice iz kuhinje i stavi ih ispred vrata. Onda iz druge fioke izvadi plastične kašičice i njih takođe iznese i poređa.

Budući aranžer?

 

Pexels

Svaki dan, na listu se dodaje po nešto novo. Sve četkice za zube sklonjene su sa lavaboa u fioku. Naočare ni slučajno više ne stoje na stolu pored kreveta. Staklene čaše se ne upotrebljavaju. Papiri više ne stoje pored štampača...

 

Novogodišnja jelka sa sobom je donela nove izazove.

A sutra – sutra je novi dan. Ima još vemena da me iznenadi!

Kako joj reći ne?

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i  za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

 

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

 

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

 

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami!