Čokolada. Za mene
jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog
u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s
pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe
polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš
nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna
manja. Za usput i za svaki (drugi) slučaj.
Može li čokoladi neko
da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je
verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka
još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se
ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča.
Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema
u njoj ničeg korisnog.
Čuvanje od čokolade je
bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.
A onda smo došli kod
bake u Srbiju.
Nismo se još pošteno
ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra
kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema
bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi
su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno
trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I
razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami
na ljude.
Poznanik je izveo svoju
dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i
rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da
mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne
fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.
Kada se Beba malo
unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je
stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U
trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa
ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji
desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je
streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?
Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!
Tog popodneva odlazimo
u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu
čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još
nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća.
Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i
kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.
Treba li da kažem da
je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje:
„Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.
Nisam ja od onih majki
koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog
dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi
odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto
hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija?
Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku
ili bananu i ponudi joj? Ne.
Pričam ja to mojoj
drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je
otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu
njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese,
oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku.
Tražili su još.
Ko je kriv,
prosudite sami!
