Dan kada je ispijanje mohita zamenilo igranje kockicama

Kao u horu, iz svakog ugla stana čula se rečenica „Kao da je juče bilo“! i propratne izjave tipa otišla si tad i tad u bolnicu, nismo mogli da spavamo celu noć, ubili smo se od brige dok nam nisi javila...

Iz kuhinje, sa planom prilično ambicioznim i za oktopoda, da u isto vreme pečem pitu, ređam paradajz i mocarelu na štapiće, pržim keutedakia (ćuftice) i na grilu okrećem souvlaki (ražnjiće), promolila sam glavu i rekla: „Izvinite, ali meni nije baš tako brzo prošlo“.

Muk.

 

Šta ću kad ne umem da lažem.

Radovala sam se prvom bebinom rođendanu, naravno, ali tih godinu dana mi zaista nije brzo prošlo. Kroz priče u svim prethodnim postovima pokušala sam da opišem kroz koje promene jedna mama sve prolazi kada na svet dođe beba. Kažem mama, jer se u najvećem broju slučajeva promene dešavaju njoj. Neke mame to prihvate lakše, neke teže. Ja sam od onih drugih...Što, naravno, ne znači da bebu manje volim ili da joj na bilo koji način nešto nedostaje.

Jul je mesec kada je obično većina ljudi na odmoru. Ipak, želeli smo da rođendan obeležimo baš na taj dan. Ne u septembru kada svi dođu ili u junu dok su svi još tu. Aktuelna situacija u Grčkoj nije nam dozvolila da planiramo unapred. Nikakvi restorani i terevenke tog tipa nisu dolazili u obzir. Nekako, nismo mi u tom fazonu. Ovde retko ko pravi rođendane u igraonicama, a i bio je prvi, pa i nema nekog smisla. Plan je bio da sve lepo napravimo u prelepom dvorištu zgrade u kojoj živimo. U poslednjem trenutku (a kako drugačije) su nas obavestili da ipak ne  možemo da pravimo, jer su neki radovi u toku.  Tako smo dva dana pred rođendan porodicu i najbliže prijatelje ipak pozvali da dođu kod nas kući. Naravno, vesela družina mama iz severnog predgrađa i njihova deca nisu mogla da izostanu. Ispostavilo se da je možda i dobro što mnogi nisu mogli da dođu, jer ih ne bismo imali gde!

Tačno na vreme došle su mame iz severnog predgrađa. Dečja graja zamenila je jedini dotadašnji zvuk – pucketanje ulja, dok je baka (moja mama) pokušavala da isprži i poslednju turu ćuftica. Na sreću, nekoliko minuta pre sam se i ja nekako na brzinu spremila, inače bi me gošće zatekle u kućnom izdanju. Muž je u poslednjem trenutku (kako drugačije :)) otrčao po piće i tortu. Uloga oktopoda se nastavlja, pomislih! Ovog puta izazov je bio da pritiskam interfon i otvaram vrata (2 puta zvoni interfon za dvoja vrata u dvorištu, a tu su i ulazna vrata od stana koja se ne otvaraju spolja, pa moram ja da ih otvorim), u pauzi ređam poslednje ćuftice na tacne, grejem vodu za bebin obrok i dok trčim tamo-vamo ponudim gošće pićem koje je na raspolaganju (na sreću, mahom su pile moju limunanu (vodu s limunom i nanom)). Baka je svoju smenu u kuhinji završila, pa se bavila bebom, inače ništa ne bih stigla.

 

 

Novo, za mene do tada nepoznato poglavlje je počelo. Sa velikog TV ekrana čule su se dečje pesmice. Dečja dekoracija i pribor krasili su svaki ugao stana. U dve reči - bebeći rođendani i sve što uz to ide! Koliko god sam se kao devojka trudila da ih propustim, sada više nema izgovora. „Draga mama, više nema sedenja“, pomislila sam. Dok sam ranije mogla da kažem svakom da se oseća kao kod svoje kuće, uzme šta mu treba i pročavrljam sa gostima, sada sam imala bebu, koju sam morala da držim za rukice, nosim, igram se...Više sam bila na podu sa slagalicama nego što sam uspela da prozborim koju s gostima. Priznajem, prisećala sam se na momente ranijih rođendana, bezbrižnih proslava, kanapea i mohita...Iz sna me je brzo vraćalo motanje dečice oko nogu, pazila sam da ih ne povredim, da se ne povrede, što je značilo stavljanje tačke na meni do tada znane rođendanske običaje.

Kao da su se dogovorili, gosti su dolazili u razmaku od nekoliko minuta, pa se baš stvorila gužva. Mame s decom su jurile svoje mališane da jedu ili da ne naprave neku glupost, a familija je pokušavala da pomogne baki s bebom, kojoj baš i nije bio dan. Htela je samo kod bake i ni kod koga drugog!

Gosti bez dece bili su u blagom šoku od dečice koja trčkaraju i pokušavali da se smeste što dalje od mesta gde se igraju. Potpuno sam ih razumela, takva sam i ja bila na ukupno dva dečja rođendana kojima sam prisustvovala pre nego što sam dobila bebu. I to je bila beba koju sam krstila i rođendan malog rođaka, inače bih verovatno i ta dva gledala da propustim.

 

 

Dok sam se okrenula bilo je 21.30h. Potpuno sam zaboravila da dečica moraju na spavanje, a pesmicu nismo pevali. Brzo smo izvadili tortu, koju su u sekundi kada smo je stavili na sto najmlađi počeli da lizuckaju, a mame u glas viču „ne“.

Pesmicu smo pevali na 3 jezika, grčkom, srpskom i engleskom. Beba je plakala. Možda je shvatila da je ostarila :)?

Draga bebina mamo, prvu godinu si nekako izgurala...

Krštenje u loncu

Pošto smo svadbu organizovali u Srbiji, dogovor je bio, dok još beba nije ni bila u planu, da je krstimo u Grčkoj. Odmah je bilo jasno da će to biti na ostrvu Kea, nedaleko od Atine, gde je moj muž provodio svoje detinjstvo i svaki raspust. Što reče moja sestra, to vam je ono kad neki srećnici imaju selo na ostrvu, tik pored prelepe peščane plaže.

Kako se bližio bebin prvi rođendan, dogovorili smo se da će krštenje biti porodična proslava, dakle uži krug ljudi i da ćemo jedan vikend krajem juna opredeliti za to. Hotel smo rezervisali još u novembru jer ih na ostrvu nema mnogo, a ono je izuzetno popularno za organizaciju ovakvih događaja (svadbe, krštenja). I dobro je da smo tako uradili, jer je istog vikenda osim dve manje svadbe (pod manjim podrazumevam one do 500 ljudi) bila i svadba nekog bogataša, koji je, između ostalog, bukvalno zauzeo sve raspoložive krevete. Jedva je muž uspeo da smesti fotografe, jer poslednja tri meseca pred krštenje mesta nije bilo ni u kampu.

Bebe se ovde obično krste do godinu dana, mada ima i izuzetaka. Dok se ne krste, nemaju zvanično ime. Našoj bebi je do sada u pasošu, koji smo izvadili kada je imala 3 meseca pisalo prezime, a na mestu imena – nekrštena. Tako piše i u dokumentu sličnom našem izvodu iz matične knjige rođenih. Dok se ne krsti, beba se zove – moro (beba na grčkom). Postoji verovanje da je tako neće napadati demoni. Ja ionako više koristim nadimke, pa mi nije bilo teško da se priviknem da je ne zovem po imenu. Po starom grčkom običaju, odlučili smo da će uzeti babino ime (ime muževljeve majke).

 

 

Muž i ja nismo venčani u crkvi. Kada smo pravili svadbu, uhvatio nas je post, pa niko nije hteo da nas venča u crkvi. Rekli smo da ćemo se venčatii kasnije, ali kad se tako kaže, obično se nikad i ne desi. Neki sveštenici ovde ne žele da krste dete paru koji nije venčan u crkvi (u Grčkoj je crkveno sklopljen brak jednako validan kao i onaj sklopljen u opštini, dakle ne obavljaju se 2 ceremonije). Znam da pripadnice katoličke veroispovesti imaju problem sa krštenjem svoje dece, jer neki sveštenici ne žele ni da ih venčaju u crkvi, ni da krste decu, bez obzira što su im muževi Grci. Naš sveštenik nije pravio problem. Bilo mu je važno samo da je kum kršten.

Kuma smo unapred pripremili da će morati da drži 10-ak kilograma i da redovno posećuje teretanu. Poslušao nas je i bio je više nego dobar držač :). Ali i dobar nosač, jer za ceremoniju krštenja kum mora da ponese popriličan iznos novca.

Grcima je ceremonija krštenja jako važna. A sve što je važno-košta. Kum je, posle bebe najvažnija figura na krštenju, od toga je napravljen biznis, pa se od njega očekuje da kupi veliki broj stvari. Tu je najpre garderoba u koju se beba presvlači nakon samog čina krštenja. Ona treba da je svečana i uključuje sve ono što jednoj bebi treba da bi, jelte, bila obučena. U našem slučaju, za devojčicu, haljina, cipelice, čarapice, kapica, žaketić. „Paket“ sadrži i svečano ukrašenu kutiju u koju se sve te stvari stavljaju (koja može da košta i preko 100 evra), kao i stvari koji sveštenik koristi za krštenje (dva peškira, belo platno, flaša za ulje, sapun, tri male sveće). Ceo paket zaokružuje jedna velika, svečano ukrašena sveća, visine oko metar (zovu je labada). Tu su i narukvice koje svako dobije kao dokaz da je prisustvovao činu krštenja, zlatni krst i zlatan lanac, kao i novac namenjen svešteniku za krštenje. Za sve ovo kum izdvoji najmanje 1000 evra.

 

 

Sama ceremonija je slična našoj, s razlikom što se bebi ne kvasi samo kosa, već se cela spušta u jednu veliku posudu s vodom. To iziskuje gore navedeno presvlačenje bebe u svečanu garderobu. Naime, beba na krštenje dolazi u jednoj odevnoj kombinaciji, zatim se na polovini ceremonije garderoba skida, kako bi je pop i kum zajedno stavili u vodu. Pre samog stavljanja u vodu se, jedno desetak minuta, drži gola, u rukama. U našem slučaju, mojim rukama, da je malo smirim, inače bi trebalo da je drži kum. Očigledno joj je bilo udobno kod mene, jer se osećala k'o domaća, pa se dva puta upiškila po mojoj ganc novoj haljini! Kum srećnik se izvukao, a sveštenik me je na momente čudno gledao jer sam se od muke smejala, a on nije znao zašto. Utešili su me da to znači da će me pozvati na venčanje. Samo, ako je to uradila dva puta, da li to znači da će se dva puta udavati :)?

Pošto sam zatim čula i još nekakve čudne zvuke, zamolila sam da mi dodaju pelenu. Za svaki slučaj, da ne dođe do drugih iznenađenja :).

Nakon priličnog negodovanja tokom stavljanja u vodu, (u našem slučaju uplakana) beba se oblači u svečanu garderobu, koju tada oblači prvi put. Negodovanje se nastavilo i na slikanju, a i moja haljina je imala i ulje na sebi (osim mokraće), tako da nismo mnogo dužili sa fotografisanjem.

 

 

Beba je od silnog uzbuđenja i plakanja u međuvremenu zaspala, a mi smo svi zajedno ottišli u restoran. Izabrali smo jedan sa lepim pogledom, ali kako je neverovatno duvao vetar, svečane haljine gošći ubrzo su bile prekrivene sportskim bluzonima s kapuljačama, koje su im, da se ne bi smrzle, dali njihovi kavaljeri. „Stajling“  je upotpunjen i novim „ made by wind“ frizurama, ali kada je hrana bila postavljena, za to više niko nije mario.

Negde oko glavnog jela, čuo se pucanj, a zatrim se pojavilo svetlo na nebu - počeo je vatromet. Onaj bogati sa početka priče, zbog čije je svadbe bio usidren vojni brod, sveštenici su stizali helikopterima, a poznati luksuznim jahtama, upriličio je i vatromet, uz zvuke grčkih pevačkih zvezda. Naši gosti našališe se s mojim mužem da je baš napravio feštu za ćerkino krštenje. Ima se, može se :). Bar smo odabrali vikend pre kriznog Merkel-Cipras ponedeljka... Ali nećemo time da pokvarimo ovu lepu priču.

Grčki pregovori viđeni kroz jednu, naizgled, sasvim običnu situaciju

 

 

U jeku grčkog NE i pregovora Cipras-Merkel&Co koji već mesecima unazad izgledaju kao ona dečja igra šuge, evo malog prikaza kako to meni izgleda iz perspektive jedne obične, naizgled lako rešive situacije.

Na bebino krštenje, dolaze moje dve drugarice dolaze iz Srbije. Karte kupljene dva meseca unapred, kako to obično biva u njihovom slučaju. Na vreme. Pošto je krštenje na ostrvu (o samom činu krštenja drugom prilikom), neko treba da ih preveze sa aerodroma do luke i vrati ih sledećeg dana od luke do aerodroma. Izgleda kao lako rešiv problem.

Situaciju malo komplikuju dva velika kofera, jer one posle toga idu na odmor, a devojački koferi su pravi mali ormari sa minimum 20 kila.

Ulogu vozača dobija muževljev otac, Grk. Čim su drugarice rezervisale kartu, pitam ga može li. Objasnim šta treba. Kažem kada stižu. Malo je kasno, kaže, postoji mogućnost da ne uhvate brod ako bude nekog kašnjenja aviona,  ali ipak na kraju konstatuje da je sve u redu. Požuriće i to je to.

Pomislih ja – problem rešen.

 

 

Dve nedelje pred njihov dolazak, muževljeva mama je polomila nogu. Prave se planovi kako će i s kim će. Ne mešam se, nadajući se da dogovor od pre dva meseca stoji, samo blago provlačim da na krštenje, kao što već svi znaju, dolaze i dve moje drugarice iz Srbije.

Četvrtak uveče, dan pred njihov dolazak – telefon zvoni. Muževljev otac me pita kada moje drugarice stižu. Na moj odgovor sa detaljnim informacijama se nadovezuje kako je to kasno i ne stižu na brod. On ne može da čeka drugi, tako da on ne može da ih vozi. Zbunih se. Podsećam ga da sam ga već pitala na vreme o svemu i da je rekao da je izvodljivo. Da, kaže on, ali mi nisi rekla vreme. Ja već na ivici da podviknem, a on temperamentan, pa polako počinje mala jesi-nisi prepirka. Onda sledi „napad je najbolja odbrana“ strategija, i ja na kraju, od besa, počeh da malo glasnije govorim, sa zaključkom „ukoliko ne možete, recite, naći ću nekog drugog“.

Malo je džangrizao, ali je na kraju rekao da je sve ok. U međuvremenu je nekoliko puta zvao sa aerodroma da kaže da još nisu stigle. Temperament + nestrpljenje = nervoza. Koliko god da se trudim, sve me to čini napetom i nervoznom. Kao da nisam lepo pitala na vreme može li, nego tražim nešto nemoguće. I kud baš on da bude toliki baksuz, da mora da se bavi njima?

Sve je bilo ok do pola sata pred njihov odlazak. Pošto mora da vraća i muževljevu mamu, kaže, za moje drugarice nema mesta. I to mi saopštava pola sata pre! Odnosno ima za njih, ali nema za njihove stvari, jer su im koferi ogromni! „Ivana, ali ti ne možeš da zamisliš kolike su im torbe“, reče on meni koja sam svako leto do udaje putovala s njima. A nije da ga nisam upozorila. Na vreme! Ali, temperament je to, neće da sluša. Što bi naši rekli, na jedno uvo uđe, na drugo izađe. I kao da ih, sa istim tim koferima, nije dovezao? Zar nije mogao tada da kaže da ne može da ih vrati?

 

 

Kako god, opet me stavi pred svršen čin! Šta ja da radim u luci, dok čekaju da se ukrcaju na brod i kako da im kažem: „Snađite se devojke, kaže „tata“ ne može, velike vam torbe“? A iste su bile i u dolasku, samo na to nije mislio tad, nego opet u poslednjem trenutku.

Jedina opcija bili su mi – naši. Drugarica i njen dečko, Srbi koji ovde žive. Rekla sam im samo: „Jer nije problem da ih odvezete? Znam da vam nije usput i da je u poslednjem trenutku, ali nemam koga drugog da pitam“? U glas su rekli – može! Iako su imali pun gepek stvari, mali im je auto, dečko preko 2 metra...Skupili su se svi i – problem rešen! Nema „ne možemo“, a mogli su da mi to kažu, s punim pravom. Umesto problema, videli su rešenje.

Koliko god da volim Grke, razumem Merkelovu i sve ostale na koje Grci svakodnevno bacaju drvlje i kamenje. Sigurna sam da se i njihovi dogovori ovako odvijaju. Bez ikakvog plana, strategije, organizacije, ideje. Čas jedno, čas drugo. I sve naravno, sa dobro poznatim temperamentom, u poslednjem trenutku. Plus, bez kravate. 

 

Nadam se da će neki njihovi "naši" da se iznenada pojave I reše stvar. Jer ako zavisi od Grka, neće im (Nemcima) biti lako... 

 

Foto: Ovde i ovde