Dan kada je ispijanje mohita zamenilo igranje kockicama

Kao u horu, iz svakog ugla stana čula se rečenica „Kao da je juče bilo“! i propratne izjave tipa otišla si tad i tad u bolnicu, nismo mogli da spavamo celu noć, ubili smo se od brige dok nam nisi javila...

Iz kuhinje, sa planom prilično ambicioznim i za oktopoda, da u isto vreme pečem pitu, ređam paradajz i mocarelu na štapiće, pržim keutedakia (ćuftice) i na grilu okrećem souvlaki (ražnjiće), promolila sam glavu i rekla: „Izvinite, ali meni nije baš tako brzo prošlo“.

Muk.

 

Šta ću kad ne umem da lažem.

Radovala sam se prvom bebinom rođendanu, naravno, ali tih godinu dana mi zaista nije brzo prošlo. Kroz priče u svim prethodnim postovima pokušala sam da opišem kroz koje promene jedna mama sve prolazi kada na svet dođe beba. Kažem mama, jer se u najvećem broju slučajeva promene dešavaju njoj. Neke mame to prihvate lakše, neke teže. Ja sam od onih drugih...Što, naravno, ne znači da bebu manje volim ili da joj na bilo koji način nešto nedostaje.

Jul je mesec kada je obično većina ljudi na odmoru. Ipak, želeli smo da rođendan obeležimo baš na taj dan. Ne u septembru kada svi dođu ili u junu dok su svi još tu. Aktuelna situacija u Grčkoj nije nam dozvolila da planiramo unapred. Nikakvi restorani i terevenke tog tipa nisu dolazili u obzir. Nekako, nismo mi u tom fazonu. Ovde retko ko pravi rođendane u igraonicama, a i bio je prvi, pa i nema nekog smisla. Plan je bio da sve lepo napravimo u prelepom dvorištu zgrade u kojoj živimo. U poslednjem trenutku (a kako drugačije) su nas obavestili da ipak ne  možemo da pravimo, jer su neki radovi u toku.  Tako smo dva dana pred rođendan porodicu i najbliže prijatelje ipak pozvali da dođu kod nas kući. Naravno, vesela družina mama iz severnog predgrađa i njihova deca nisu mogla da izostanu. Ispostavilo se da je možda i dobro što mnogi nisu mogli da dođu, jer ih ne bismo imali gde!

Tačno na vreme došle su mame iz severnog predgrađa. Dečja graja zamenila je jedini dotadašnji zvuk – pucketanje ulja, dok je baka (moja mama) pokušavala da isprži i poslednju turu ćuftica. Na sreću, nekoliko minuta pre sam se i ja nekako na brzinu spremila, inače bi me gošće zatekle u kućnom izdanju. Muž je u poslednjem trenutku (kako drugačije :)) otrčao po piće i tortu. Uloga oktopoda se nastavlja, pomislih! Ovog puta izazov je bio da pritiskam interfon i otvaram vrata (2 puta zvoni interfon za dvoja vrata u dvorištu, a tu su i ulazna vrata od stana koja se ne otvaraju spolja, pa moram ja da ih otvorim), u pauzi ređam poslednje ćuftice na tacne, grejem vodu za bebin obrok i dok trčim tamo-vamo ponudim gošće pićem koje je na raspolaganju (na sreću, mahom su pile moju limunanu (vodu s limunom i nanom)). Baka je svoju smenu u kuhinji završila, pa se bavila bebom, inače ništa ne bih stigla.

 

 

Novo, za mene do tada nepoznato poglavlje je počelo. Sa velikog TV ekrana čule su se dečje pesmice. Dečja dekoracija i pribor krasili su svaki ugao stana. U dve reči - bebeći rođendani i sve što uz to ide! Koliko god sam se kao devojka trudila da ih propustim, sada više nema izgovora. „Draga mama, više nema sedenja“, pomislila sam. Dok sam ranije mogla da kažem svakom da se oseća kao kod svoje kuće, uzme šta mu treba i pročavrljam sa gostima, sada sam imala bebu, koju sam morala da držim za rukice, nosim, igram se...Više sam bila na podu sa slagalicama nego što sam uspela da prozborim koju s gostima. Priznajem, prisećala sam se na momente ranijih rođendana, bezbrižnih proslava, kanapea i mohita...Iz sna me je brzo vraćalo motanje dečice oko nogu, pazila sam da ih ne povredim, da se ne povrede, što je značilo stavljanje tačke na meni do tada znane rođendanske običaje.

Kao da su se dogovorili, gosti su dolazili u razmaku od nekoliko minuta, pa se baš stvorila gužva. Mame s decom su jurile svoje mališane da jedu ili da ne naprave neku glupost, a familija je pokušavala da pomogne baki s bebom, kojoj baš i nije bio dan. Htela je samo kod bake i ni kod koga drugog!

Gosti bez dece bili su u blagom šoku od dečice koja trčkaraju i pokušavali da se smeste što dalje od mesta gde se igraju. Potpuno sam ih razumela, takva sam i ja bila na ukupno dva dečja rođendana kojima sam prisustvovala pre nego što sam dobila bebu. I to je bila beba koju sam krstila i rođendan malog rođaka, inače bih verovatno i ta dva gledala da propustim.

 

 

Dok sam se okrenula bilo je 21.30h. Potpuno sam zaboravila da dečica moraju na spavanje, a pesmicu nismo pevali. Brzo smo izvadili tortu, koju su u sekundi kada smo je stavili na sto najmlađi počeli da lizuckaju, a mame u glas viču „ne“.

Pesmicu smo pevali na 3 jezika, grčkom, srpskom i engleskom. Beba je plakala. Možda je shvatila da je ostarila :)?

Draga bebina mamo, prvu godinu si nekako izgurala...