09. фебруар 2015.

Kako sam online upoznala „mame strankinje“ iz severnog predgrađa


Kada ste bebina mama, većina stvari na koje ste navikli se menja. Jedna od onih koje obično teško padnu je što više ne možete da „pratite“ svoje prijatelje koji nemaju dece u odlascima na kafu, bioskop, na ručak, u kupovinu ili kasno večernji izlazak.

Istina, oni vas zovu da im se pridružite, ali unapred naslućuju odgovor, koji vi nevoljno i potvrđujete. Onda se, kako meseci prolaze, taj broj poziva smanjuje, dok jednog dana na Facebook-u ne osvanu slike provoda na koji niste ni bili pozvani. Tada počinjete da se osećate usamljeno, kao da jedan deo vas nestaje - još jedna teška bitka sa kojom morate da se suočite.

Kažu, logičan sled je da, pošto vas već napuštaju oni sa kojima ste voleli da provodite vreme jer se od njih razlikujete, počnete da tražite sebi slične. Dakle, druge bebine mame, sa kojima sada imate zajedničke teme i delite iste životne probleme i radosti. Kada živite u drugoj zemlji upoznavanje nije lako, jer jednostavno nemate gde (ceo dan u kući), a nema ni onoga „prijatelj mog prijatelja“ jer i ono malo ljudi koje poznajete, kao za inat, nemaju dece.
 
 

 
U gradu u kome živim još uvek mi je sve novo i kako bih se informisala o stvarima koje mogu da mi pomognu, naišla sam na grupu na Facebook-u koja okuplja „mame strankinje“ - mame iz drugih država koje žive u Atini. Osim što razmenjuju iskustva, uvek su spremne da svojim savetima pomognu, preporuče, poklone ono što im više ne treba ili za male pare ponude na prodaju neke skupe, očuvane stvari. Jednog dana, postavljen je post da se mame koje žive u tzv „severnom predgrađu“ gde živim i ja, svake nedelje okupljaju u različitim igraonicama ili baby friendly mestima i provode vreme zajedno, u lepom druženju, puštajući decu da se igraju i upoznaju. Pozvale su i druge mame da im se pridruže, pa sam toj grupi želela da se priključim i ja. Najpre iz čiste radoznalosti, a onda i da ih možda jednog dana upoznam.


Nije prošlo nekoliko minuta od kada sam poslala poruku, a one su me priključile njihovoj What's up i Facebook grupi. Znači, brze i organizovane ). Na ideju o grupi došla je polu Grkinja polu Australijanka koja je ceo svoj život provela u Južnoafričkoj republici. Kada je pre nekoliko godina prvi put došla u Grčku, zemlju gde je rođena njena mama, zaljubila se i tu ostala. Na ideju da osnuje grupu za mame koje su strankinje i žive u delu grada gde i ona došla je pre godinu dana, kada je njena ćerka imala 6 meseci.  To bi bila takozvana playgroup-a, gde bi se mame beba/dece sličnog uzrasta okupljale, razgovarale, vodile decu na različite aktivnosti i razmenjivale iskustva.. Saznala sam da ih je pre objavljivanja posta bilo 12, a samo nekoliko dana posle broj je narastao na 30. Sve to mi se učinilo kao divna ideja i što da ne, da upoznam druge mame koje su u istoj situaciji kao i ja.

 Nakon 2 nedelje praćenja i pokušaja da „pohvatam“ ko je odakle, kolike su im bebe i  koja ih na koju aktivnost vodi, usledio je poziv na druženje u igraonici koja se nalazi na 10 minuta pešaka od moje zgrade. Iako sam u početku bila malo zabrinuta i pomislila (kao i svi Srbi J), da je možda neka „teorija zavere“ u pitanju, dok su mi kroz glavu prolazila pitanja tipa „šta ako je to organizovana grupa za krađu dece u pitanju“, ipak sam odlučila da odem. Mužu sam rekla da idem zajedno sa poznanicom koja takođe ima bebu, nekako me je bilo sramota da mu kažem da idem sama da se nađem sa mamama koje nikad do tad nisam upoznala!
 
 
Pošto igraonica radi dvokratno, bila je otvorena 15-ak minuta pre nego što smo počele da se okupljamo.  Nije bilo gužve, pa sam lako, na osnovu slike, prepoznala Irini, osnivačicu grupe o kojoj sam iznad pisala i njenu jednoipogodišnju Anastasiu. Sa strunjače mi se smešila Lucia iz Poljske sa devetomesečnim Jasonasom koji uči da puzi, a Karlita iz Škotske pridržavala je jednogodišnjeg Aleksandrosa koji je pokušavao da se šeta od stola do kanapea.  Smestila sam se polako za zajednički sto i pošto je moja beba bila najmlađa držala sam je u krilu. Odmah je dohvatila meni i počela da ga njuši i gricka, dok sam sa drugim mamama razmenjivala prve rečenice. Najpre o tome kako su došle u Grčku, upoznale muževe, a zatim kako se snalaze u novoj ulozi. Mame su pristizale i dalje, pa je Kat, Australijanka koja sa osmehom konstatuje da ne zna odakle je jer joj je mama diplomata i živela je u nekoliko zemalja, sa svojom Eleni, po mesecima bila najbliža našoj bebi. Đina iz Italije i njen osmomesečni lepotan Masimo, kojoj muž radi za predstavništvo jedne velike strane firme, sa tugom je konstatovala da će joj ova druženja nedostajati, jer za 6 meseci odlaze u Austriju, a Basma iz Libana, dok hrani njenu Dimitru prepričavala je utiske iz Libana i vremena provedenog sa bakama i dekama.

 Malo je reći da sam se neočekivano dobro provela. Uživala sam sa „mamama strankinjama“ i bila oduševljena koliko sličnosti ima u našim životima, iako smo sve iz različitih zemalja. I njima je, kao i meni, novo i okruženje i uloga i ponekad nemaju koga da pitaju za savet jer su im porodice daleko, ali kažu da su im ova grupna druženja puno pomogla i da su stekle prijateljice za ceo život.  
 
 
Naredno druženje već je zakazano za petak – Irini nas je sve pozvala kod nje, na mafine i kafu, jer kaže da joj je zadovoljstvo kada joj je kuća puna dece i dragih, novih ljudi koje je imala sreće da upozna.

Нема коментара:

Постави коментар