Mame na "privremenom radu" u Atini

Veliki broj mojih prijatelja živi u inostranstvu. Obično jedno od prvih pitanja bude: „Ima li Srba?“. I odgovor j uvek isti: „Ima nas, vala, koliko hoćeš!“

Tako je i ovde u Atini. Em nije daleko, em je more blizu, em smo Grci i mi braća :). Dovoljno da me većina ljudi, kada sam došla ovde da živim, smatrala srećnicom.

O tome kako je ko od nas došao ovde, može se verovatno ispričati bezbroj priča. Svaka je po sebi jedinstvena, različita. Neko se zaljubio u zemlju, neko u Grka ili Grkinju, a ima i onih koji su došli „trbuhom za kruhom“ ili jednostavno pronašli posao koji im odgovara i finansijski im je mnogo bolje ovde nego negde drugde.

Priznajem, ne poznajem mnogo Srba koji ovde žive. Uglavnom sam ih upoznala slučajno – u avionu, na fakultetu, preko zajedničkih prijatelja. Sada, kada sam postala mama, sa nekima se viđam češće, sa nekima ređe. Svaka mama ima svoj raspored i nije lako sve uklopiti. Atina je velika, pa je i to problem. Neke mame imaju sreće da imaju pomoć, a neke su po ceo dan same sa decom. Kao u Srbiji, reći ćete. Ali, nije baš tako. Uostalom, o tome govore njihove priče.

 

Sanja, mama devojčice od 15 meseci, beba #2 na putu

U Grčkoj živim 7 godina. Moj muž je Grk i upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja. Moja devojčica došla je na svet pre godinu ipo dana. Porodila sam se u privatnoj bolnici „Iaso“ i porođaj je odlično prošao, a koliko čujem grčkim bolnicama zadovoljne su uglavnom sve žene koje su se ovde porodile. Prve tri nedelje moja mama je bila od nemerljive pomoći, ali morala sam da prihvatim surovu realnost. Koliko god mi je teško padalo, shvatila sam da u jednom trenutku mora da se vrati u Srbiju i da ne možemo da se oslonimo na nju. Takođe, nakon 4 meseca morala sam da se vratim na posao, tako da smo morali da nađemo bebisiterku. Na moju veliku sreću, svekar i svekrva su nam od ogromne pomoći, tako da  uveče i preko vikenda možemo potpuno normalno da funkcionišemo. Na žalost, veliki broj mojih prijatelja koji ovde žive nema tu sreću, pa je zato devojkama koje su se porodile u Srbiji mnogo lakše, jer im se život posle nekoliko meseci vraća u normalu, dok su naše žene ovde  mahom prepuštene da se same bore.

Moram da priznam da mi je dolazak bebe promenio život. Iako na momente zna da bude teško, devojački život mi uopšte ne nedostaje! Trenutno sam zbog druge trudnoće ceo dan sa mojom devojčicom, a dane provodimo tako što idemo na plivanje, u igraonice, šetamo. Ima puno sadržaja za decu i mislim da nam u tom pogledu u Atini ništa ne nedostaje.

Grčki još uvek ne znam perfektno, ali recimo da se sporazumevam 80% na grčkom. Znanje grčkog mi mnogo pomaže i nisam nikada imala neprijatnosti zato što sam strankinja. Družim se i sa našima koji ovde žive i mahom su zadovoljni. U principu, ako imaš dobrar posao, ovde je za život ok. Ipak, često mi nedostaju prijatelji i porodica iz Srbije i žao mi je što ne možemo češće da se viđamo.

 

Sanja, mama dva dečaka od 2,5 i 4,5 godine

U Grčkoj živim 6 godina, muž mi je Grk i živimo u jednom veoma lepom naselju. Nije previše prometno kao centar, a ni previše pusto kao neki delovi grada.

Grčki sam znala (bar sam tako mislila) pre nego što sam došla da živim ovde. Bilo mi je lakše da razumem ljude oko sebe, iako je bilo još milion reči i pojmova koji su za mene bili španska sela. Sada ga odlično govorim i lakše mi je da se sporazumevam na grčkom nego na engleskom.

Moje iskustvo o porođaju ovde bilo je – napeto. Bili smo na odmoru, 200 km od Atine kada nas je  prvenac Nikola iznenadio i poranio. Samo što sam ušla u deveti mesec, on je rešio da izađe. Pukao mi je vodenjak rano ujutro, a muž je, beo kao kreč, vozio 2 sata do bolnice. Iskreno, nisam bila uplašena zbog porođaja, već zbog nepoznavanja jezika i straha od komunikacije sa doktorima. Stigli smo u privatnu bolnicu "Lito" i na prijemu su me pitali zašto sam došla :). To me je još više zbunilo, ali na kraju, sve se lepo završilo. Relativno brzo sam se porodila - u 11:30h su me primili, a već u 18h sam držala svoje malo biće u zagrljaju. Bolnicom sam relativno bila zadovoljna - osoblje nije bilo loše, hrana je mogla da bude malo bolja, ali ono što mi je najviše smetalo je konstantno puna soba ljudi i ostajanje po ceo dan i celu noć.

Ja sam 24/7 mama! Kada sam došla kući iz bolnice, bila sam potpuno sama. Nisam imala nikakvu pomoć, čak ni od supruga jer mu je posao takav da je često na putu po nekoliko dana. Imala sam tu sreću da se nisam plašila, sin i ja smo se brzo navikli jedno na drugo, ali umor je bio stalno prisutan.

Dolazak bebe mi je promenio život iz korena. Možda sam ponekad želela da izađem sa društvom, kao nekada, da se odmorim i odspavam, ali koliko god da sam bila umorna i nervozna, pogled na to nevino biće mi je mamio osmeh. Ne žalim za devojačkim životom jer mislim da, kad deca malo porastu, uvek možeš da  nadoknadiš neke propuštene prilike.

Pošto sam uglavnom sama sa decom, teško je u stranoj zemlji uskladiti želje i mogućnosti. Ni infrastruktura u okolini nam nije naklonjena, pa su sve igraonice u okolini uglavnom zbog krize zatvorene, a dečja igrališta su u lošem stanju. Ipak, i kada razmišljam da bi možda bilo dobro da ih izvedem u šetnju, shvatim da ne mogu sve sama, jer neko mora i ručak da spremi. Zato sam mahom sa njima kod kuće, a vreme provodimo tako što se jurimo da se nahranimo i u međuvremenu poigramo.

Zbog dvoje dece, i moj život u Grčkoj je u poslednje 3 godine pretrpeo promene. Iako volim Grčku, moram da priznam da su izdaci postali veliki. Za sada ni u čemu ne oskudevamo, ali o nekom lagodnom životu nema ni govora. Iako imam dosta prijatelja Srba ovde, Atina je veliki grad i oni sa decom žive daleko, tako da se retko viđamo. Zato mislim da je onima koji žive u "svojoj" zemlji sve mnogo lakše.

 

Jelena, mama blizanaca od 2 godine

U Atinu sam došla pre 6 ipo godina, a muža Grka upoznala sam na Santoriniju. Za sada je moje radno mesto briga oko dvoje dece. Grčki odlično govorim i poznavanje grčkog mi mnogo znači, jer mi omogućava da se svakodnevno bez problema sporazumevam u svim prilikama.

Moje iskustvo sa porođajem je fenomenalno! Prirodnim putem sa epiduralom porodila sam se u privatnoj bolnici „Iaso“. Grčka je po tome čini mi se mnogo bolja od Srbije. Imala sam super doktora koji je bio potpuno za to da me porodi prirodnim putem iako je bila blizanačka trudnoća. Muž je sve vreme bio sa mnom, a posle 2 i po dana svo četvoro smo došli kući.

Kod kuće nas je dočekla moja mama (muževljevi roditelji su preminuli) koja je ovde ostala 2 meseca posle mog porođaja. Imala sam puno problema nakon što se moja mama vratila za Beograd, jer su dečica još uvek bila malene bebe. Ubrzo smo pronašli devojku koja mi pomaže, jer je prosto bilo nemoguće da sam sama sa njima dvoma. Zato mislim da je lakše devojkama koje su se porodile u Srbiji, samim tim što su na poznatoj teritoriji mnogo je lakše doći do potrebnih informacija, a i porodice su tu da uskaču po potrebi, što sa nama koji živimo u inostranstvu nije slučaj.

Dolazak blizanaca je potpuno promenio moj život. Prvih 10 i po meseci bila sam bukvalno služavka dvoje malih zahtevnih bebica. Konstanta neispavanost, hroničan umor, trčanje od jednog do drugog kreveta noću, sve vreme zavideći mamama koje imaju samo jedno dete...Ali onda je postalo lakše jer  su i klinci postali samostalniji. Sada mi je teško da zamislim život bez njih, iako mi ponekad nedostaje sloboda, putovanja sa mužem i samo naše vreme.

Decu vodim na različite aktivnosti, u park, igraonice, ali ipak mislim da treba da ih bude više, jer je ponuda za decu mlađu od 3 godine u Atini prilično oskudna. Iako je vreme ovde mahom lepo i skoro cele godine možete sa bebama da šetate, nedostaje čini mi se više igraonica i to onih velikih.

Ipak, ono što me oduševljava je što su Grci divni prema deci! Čak i potpuni stranci na ulici su toliko nasmejani i veseli prema klincima. Moji prijatelji su, kao i ja, takođe zadovoljni životom ovde, koliko možemo da budemo u ovim vremenima.

 

Ono što sam mogla da pročitam između redova je da su naše mame hrabre, sposobne i rešene da ih to što nije uvek lako u stranoj zemlji ne pokoleba. Dovijaju se na različite načine, pokušavaju da se prilagode, trude se da im ništa ne nedostaje, da ih nostalgija ne  ubije. Ovo poslednje je, čini mi se, najteže. Zato sve tri mame sa svojom decom pričaju na srpskom. I volele bi da postoji mesto gde bi mlađa deca, do 5 godina, povremeno mogla da se okupljaju i tako razvijaju govorne veštine  na maminom maternjem jeziku. Malo je nezgodno jer gde god da se to desi, nekima će biti daleko, ali gde ima i volje, ima i načina. Možda udružene ipak možemo da pokušamo da promenimo nešto na tom planu. Za dobrobit naše dece.

Bebina mama - pre i posle

Evo, već skoro mesec ipo dana ne spavam. Beba se budi noću  po nekoliko puta, a pošto muž radi, pokušavam da ga bar preko nedelje poštedim ustajanja. Prvo mi je bilo teško, onda sam sažaljevala sebe i izgoravala čuvenu „šta ti je ovo trebalo“ rečenicu, a sada sam se već pomirila sa sudbinom da ću narednih 20-ak godina tako provesti. Budna danju - budna noću.

Tražeći neke fotografije da ilustrujem jedan od prethodnih postova, počela sam da otvaram jedan po jedan folder sa mojim fotografijama. A tu – cela moja mladost i život pre bebe. Od žurki, proslava, letovanja, zimovanja, putovanja, ludiranja, studiranja...I tako sedim, sama, i razmišljam kakvi su mi dani bili tada, a kakvi sada kada sam postala mama?

 

Subota – pre bebe

- 10h - ustajanje

 

- 11h - doručak

- 13h – još sam u krevetu, izležavam se

- 13.30h – odlazak u prodavnicu

- 14.30h – ručak, gledanje TV/čitanje

- 17h – kafa sa drugaricama

- 19.30h – večera, odmaranje, gledanje TV/čitanje

- 22h – spremanje za izlazak

- 23h do kasno u noć – u nekom od prestoničkih barova

 

Subota bebine mame

- 8.30h – skakanje iz kreveta (beba se probudila), zabavljalje dok se ne razbudi, presvlačenje

- 9h – bebin prvi obrok

- 9.30h – igranje s bebom

- 10h – pokušavam da sebi brzinski spremim doručak i jedem jer bi beba da mi otme i hoće da se igra

- 10.15h – igranje s bebom/odlazak u šetnju ako je vreme lepo

- 13h – presvlačenje, bebin drugi obrok

- 13.30h – pokušaj da brzo operem bebine sudove i spremim joj treći obrok

- 13.45h - igranje s bebom

- 15.30h – beba spava (napokon!)

- 16.15h – presvlačenje, bebin treći obrok

- 16.40h – igranje s bebom

- 17h – pokušaj da podgrejem ručak, ručam i operem bebine sudove

- 17.15 – igranje s bebom

- 19h – presvlačenje , bebin četvrti obrok

- 19.20h – igranje s bebom

- 21h – kupanje bebe

- 21.30h – bebin poslednji obrok

- 22h – beba odlazi da spava

- 23h – zaostali poslovi (pranje sudova, bebinih stvari, sređivanje igračaka...)

- 00.30h – bebino prvo buđenje, ljuškanje da zaspi

- 02.30 – bebino drugo buđenje, ljuškanje da zaspi

- 04.30 – bebino (nadam se) poslednje buđenje, ljuškanje da zaspi

 

Kao što ste videli, u životu bebine mame sve se svodi na isto – jelo, presvlačenje, igranje. Nema vremena za odmaranje, čitanje,TV, spremanje maminog omiljenog doručka i ručka, uživanje u jelu, pijenje kafe na miru, izlazaka i mnogih drugih stvari, koje sam nekada radila, a sada ih i ne pominjem, jer kad bih krenula da nabrajam, suze bi mi na oči krenule.

Na sreću, brzo kucam, pa nekako nalazim vreme za pisanje bloga.

I tako već osam meseci...

Eli

Koliko puta u životu vam se desilo da vas je neko prijatno iznenadio svojim ponašanjem, gestom, nečime što je učinio za vas? Neko na koga niste računali a ispostavilo se da je u stvari divna osoba, koju treba imati za prijatelja bez obzira na neke okolnosti koje se baš ne uklapaju?

Baš jedna takva priča prošla mi je kroz glavu juče, dok smo zajedno pile kafu, i pomislila sam kako jedno divno prijateljstvo zaslužuje post.

Eli sam upoznala za vreme master studija. Sasvim slučajo. Iz našeg već oformljenog tima, koje je za potrebe timskih radova sastavio profesor, otišla je jedna osoba. Naime, zbog posla i previše obaveza, devojka koja je bila sa nama nije mogla da nastavi, pa je rešila da finansije sluša sledeće godine. Jedna od preostalih članica tima je kao zamenu predložila Eli, devojku crne duge kose i krupnih očiju. Rekla je da je vredna i ok i da misli da će se dobro uklopiti u tim. Složili smo se.

Svake nedelje imali smo timski zadatak. Zato smo se uglavnom vikendom sastajali da ga uradimo što bolje možemo. Zborno mesto je bio ili naš ili stan devojke koja je predložila Eli, a nekoliko puta okupljali smo se u nekoj od kafeterija koje imaju dobar Internet. Prvi radni susret je protekao u upoznavanju i pokušaju da ukapiramo šta se od nas traži. Ja sam bila beskorisna, jer o računovodstvu pojma nisam imala! Moje poznavanje ovog predmeta svodilo se na obavezu da banka u kojoj sam radila, svake godine mora da objavi finansijski izveštaj, a moj marketinški zadatak bio je da pronađem medij u kome će biti objavljen. Na sreću, drugi su imali malo više znanja od mene, a ja sam pokušavala da svake sledeće nedelje bar razumem šta treba da uradimo.

Malo po malo, nas četvoro iz tima postali smo prijatelji. Eli se izdvajala po svojoj dobroti, podršci i spremnosti da pomogne. Osim što smo pokušavale da budemo zajedno i u timovima za ostale predmete, posećivale smo se, zajedno izlazile i jedva čekale da se vidimo i ispričamo na fakultetu. Sve vreme mislila sam da je sa mnom u timu troje Grka, jer je i Eli odlično govorila grčki i nije se razlikovala ni po čemu od ostalo troje.

Na jednom od poslednjih predavanja, dobili smo mail „Ko je ko“ u kome je bila navedena kratka priča o nas 40-ak, koliko nas je bilo na studijama. Čitajući informacije zastala sam kod Eli. To joj nije bilo pravo ime, već nadimak. Ni po prezimenu nisam mogla da zaključim ništa neobično. Ipak, pored njenog imena stajalo je da je Albanka.

Kao i uvek, na pauzi smo stajale zajedno. Jedan od stranih studenata (bilo nas je ukupno sedmoro iz inostranstva) prokomentarisao je da nije znao da je Eli Albanka. Pocrvenela je. Postidela se. Pogledala u mene i kao da nije znala šta da kaže. Pitala sam ga zašto je to bitno? Zar je važno odakle je? Nije imao zlu nameru, to znam, ali Eli je to previše pogodilo. Zašto-ne znam!

Priznajem, ponekad imam predrasude prema drugim narodima i neki mi, iskreno, nisu baš omiljeni. Ali kod Eli, to mi uopšte nije bilo važno. To odakle je, je bilo toliko iza svega lepog što je učinila za mene. Što mi se našla kada mnogi nisu. Što me je podržavala i kada je znala da su neke stvari nemoguće.

Kada se rodila beba, Eli je prva došla u posetu. Strpljivo je čekala da me vidi. Sa ogromnim buketom cveća i balonima obradovala se i čestitala mi kao najrođenijoj. Posle nekoliko dana, videla je koliko mi je teško, i skoro svake nedelje, bar jednom, zvala je da pita kako sam ili dolazila posle posla da me oraspoloži. Za moj rođendan, beba je imala 3 meseca, a u stanu je bilo oko 20-ak ljudi. Eli ih je posluživala i na kraju sve sredila i oprala sve sudove. Sama. Niko nije trebalo da joj kaže.

Eli me i danas redovno posećuje i kad god dođe bebi donese neku sitnicu. Skoro svaki dan mi bar napiše poruku da vidi kako se snalazim i da li mi nešto treba. Rekla sam joj juče da će mi muž biti na putu tri dana. Zna da ću biti sama i iako radi do kasno i umorna je, sigurna sam da će se oko 19h pojaviti na mojim vratima. I beba joj se uvek obraduje, kao da oseća šta sve čini za nju.

Još uvek mi nije jasno zbog čega se Eli toliko stidela onog dana kada smo saznali odakle je. Nikada je nisam pitala. Niti ću. Samo se nadam da će vremenom shvatiti da nije važno odakle si već kakav si. Da ljudi možda na početku imaju predrasude, ali da kasnije, kada vide kakav je ko, na to zaborave. Za prava prijateljstva, takvi detalji uopšte nisu važni.

Beba je skupa zanimacija

Razlog koji me je naveo da napišem ovaj tekst je nedavna poseta pedijatru. Pošto je beba sedmi mesec za redom primila neku vakcinu (drugu dozu one treće, a prvu je primila pre one druge), konačno je došla pauza dok ne napuni godinu dana. Na sreću, ovde se vakcine ne plaćaju, iako su peto ili šestovalentne (šta god da to tačno značilo). U toj pauzi, dok ne budemo dolazili, kaže doktorka, već će biti jako sunce, pa nam preporučuje da krenemo polako da joj mažemo kremu za sunčanje. Bilo koji brend, kaže, dolazi u obzir.

Pre nego što sam otišla u apoteku, malo sam se raspitivala kod drugih mama koju kremu koriste. Mame su i lokalne, ali i iz drugih zemalja. 90% njih pomenulo je da koristi kremu meni od ranije nepoznatog proizvođača. Ok, kažem, odoh u istraživanje tržišta.

„Dobar dan“.

„Dobar dan“.
„Imate li tu i tu kremu za sunčanje?“, pitam ja (na grkom jeziku krema za sunčanje ima poseban  naziv, ali ga ja ne znam, pa pokušavam sa bukvalnim prevodom sa našeg).
„Imam“, kaže apotekar, „košta 23 evra“!

Šok! Jedna omanja tubica toliko košta? A konkurencija skoro upola manje. I to ne neka š konkurencija, nego ona, za moje pojmanje, skupa.

„U redu, hvala“ kažem ja, i izletim iz apoteke brzinom svetlosti.

Vratim se kući i opet pitam one mame koje su mi preporučile tu genijalnu kremu, šta je toliko genijalno u njoj? Pa kažu, prilagođena je bebama, dobra je marka, nema paraben, veštačke boje bla bla bla... Ali, kažem, mahom sve kreme imaju te karakteristike, pa ne koštaju toliko. Muk. Posle malo premišljanja, uglavnom kažu da je njima bila dobra, pa druge nisu ni probale.

Nekoliko dana kasnije, pojavi se bebi neka alergija. Prvi pokušaj da je saniramo je, kaže doktorka, da mažemo kremu. Pitam koju, kaže mi krema za kupanje i mleko za telo istog onog gore pomenutog proizvođača. Već pripremljena na ono što me čeka, odem u apoteku, uzmem dve male flašice od 250 ml, a kasa otkucava 35 evra! Obli me hladan znoj, ali sam nekako znala šta me čeka, što me je sprečilo od nagle promene boje u predelu lica.

Setih se tada situacije sa nekim kapima za grčiće, koje je pre nekoliko meseci moj muž jedno veče uzeo od apotekara, ali je ovaj zatvorio kasu i rekao mu da novac donese ujutro. Odem ja, misleći da će nekoliko evra biti dovoljno, kad kaže apotekar 19,99 evra! Umalo se ne sruših, a da se potpuno ne izblamiram spasla me je poslednja novčanica od 20 evra u novčaniku.

Ponekad se pitam kako kao roditelji uspevamo da izdržimo finansijski pritisak zvani beba? Jednom nedeljno samo za adaptirano mleko, pelene i vlažne maramice treba nam oko 40 evra. A gde je sve ostalo. Svaki roditelj želi najbolje za svoju bebu, ali zar to mora da košta toliko? Ili proizvođači jednostavno znaju za ovu roditeljsku devizu, pa ko vele da mapumpamo cene što više možemo? Ili to što neki brendovi toliko koštaju zaista znači i kvalitet?

Hoćemo, kažu naši državnici, da omogućimo veći natalitet, da porodice imaju više dece. Hoćemo mi, ali od čega?

Kada beba izabere na kom će jeziku da progovori

Kada se udate za stranca i dobijete bebu, jedna od stvari o kojima razmišljate je na kom ćete se jeziku jednog dana sa njom sporazumevati. Moja beba nije jedina, postoji veliki broj sličnih porodica, koje od malena decu uče da govore dva ili više jezika. Iako postoji literatura i veliki broj iskustava da dete može da uči više jezika istovremeno, ipak me je nekako strah. Da li joj otežava to što tata i ja govorimo različitim jezicima? Kako će ona to da usvoji? Da li će ih mešati? Da li će se to odraziti na njeno ponašanje, osobine koje će razviti? Kako će to prihvatiti drugi i kako će nju prihvatiti drugi?

Muž i ja se nismo dogovarali niti smo za sada vodili neki ozbiljniji razgovor na tu temu. Na jednom od prvih pregleda, pedijatar nas je pitao da li ćemo joj govoriti svako na svom jeziku. Odgovorili smo pozitivno.

Nekako je prirodno da sam od početka bebi govorila na svom maternjem jeziku. Kako s bebom provodim više vremena nego moj muž, za sada je više izložena srpskom. Mada, pretpostavljam da ništa ne bi razumela na kom god da joj govorim jer je još mala. Iako znam da će, kada krene u obdanište, veoma brzo naučiti grčki i više ga upotrebljavati, želela bih da zna i mamin jezik. Osim što mislim da ima tu sreću da nauči oba, baka bi presvisla od muke da ne može sa njom da se sporazumeva. Ionako svaki dan kuka kako smo daleko.

Po prirodi sam strpljiva, pa tako ne požurujem nikakve radnje koje se tiču bebe. Već od 4-og meseca su mi pričali da počinju da joj rastu zubići, evo nema ih ni dan danas (još malo pa je 8-i). Od istog meseca su me pitali zašto se ne prevrće. Evo, sad ne mogu da je uhvatim. Izgleda da je taj 4-i mesec bio presudan i za pitanja o hrani, pa su mi prigovarali da treba da joj dajem kašice a ne samo mleko. Smatrala sam da će se najesti kašica, a da joj je do negde polovine 5-og mleko ipak najbolja hrana. Sada jede sve što u tom uzrastu treba bez problema. Već su počela i pitanja zašto ne puzi...

Međutim, niko me nije pitao ništa o govoru. Iz mnogih priča koje sam čula, deca koja nisu izložena samo jednom jeziku, progovaraju kasnije. Ja sam, sa druge strane, rano progovorila (doduše, oba roditelja su govorila isti jezik). Ni time se ne opterećujem. Kad bude bila spremna, progovoriće.

Od maltene prvog meseca ponavljali smo joj neke reči jer nam je bilo simpatično – ja „mama“, baka „baba“, a tata μπαμπάς (babas-tata na grčkom). Pre jedno dve nedelje, beba se zaigrala i počela da „priča“ ta ta ta taaaaa! Sama.

Kada je tata došao kući, kroz šalu sam mu rekla da je beba progovorila srpski! Tata se samo nasmejao i počeo da ponavlja babas. Verovatno je hteo da što pre nauči i grčku verziju. To veče u goste nam je došao deda Grk. Pokazala sam mu video na kome beba „priča“ i slatko se nasmejao. Objasnila sam mu da „tata“ na srpskom znači otac. Rekao je samo: „Ih, znači prvo je srpski progovorila“.

Beba je ovih dana nastavila da „priča“, pa je ubacila i nove „reči“ - „dada“, „baba“, ali do sada ni jednu grčku reč nije naučila J. A deda negoduje, naravno J.

Razlika sever-jug ili rezervisana mama Nemica i trendi mama Italijanka

Naselje u kome živim u Atini je mirno, prostrano, bezbedno, ima dosta parkova i široke ulice. Zato je jedno od omiljenih za porodice, kojima je sve relativno blizu. Ima puno vrtića i škola, a za nepunih 10 minuta kolima stiže se do dva naselja popularna za izlaske i kupovinu.

Znam da ovde živi i dosta stranaca, ali nisam imala prilike da ih do sada upoznam. Sve do jednog susreta uz pomoć grupe u kojoj se okupljaju mame iz severnog predgrađa. Samo sam na What's up-u dobila poruku od Zabin i Đine da žele da im se pridružim na kafi na trgu.

Zabin je Nemica, koja je zajedno sa mužem došla u Atinu u junu, jer su želeli da promene svakodnevnu rutinu i 10 godina rada u istoj osnovnoj školi u Hamburgu, u kojoj oboje predaju nemački jezik. Uz pomoć nemačke Vlade, koja im daje mogućnost da na nekoliko godina rade u inostranstvu na istim poslovima, promovišući tako nemački jezik i kulturu, odabrali su Grčku za svoju sledeću stanicu. Ugovor koji imaju je na 3 godine, a nakon toga, kako mi je Zabin objasnila, može da se produži na još 5, ali zahteva prelazak na višu poziciju. Nemačka je tako svojim zaposlenima u obrazovanju omogućila da nemački preduju gde žele, u bilo kojoj zemlji na svetu, i u tome ih potpuno podržava i finansira. Naravno, u Nemačku uvek mogu da se vrate i nastave sa svojim poslom, na pozicijama na kojima su do tada radili.

 





 

U međuvremenu, Zabin je postala mama, a njen muž radi u nemačkoj školi u naselju u kome obe živimo. Ne krije da su Grčku odabrali zbog lepog vremena i mora, jer je njen muž pasionirani surfer. Iako je ovde nešto manje od godinu dana, kaže da je familija posetila već nekoliko puta, što zbog lepog vremena, što zbog relaksacije koju cela ta grčka filozofija pruža.

Đina, Italijanka iz Đenove je u Atini 2 godine. Njen muž, Amerikanac, radi za NATO i svako malo menjaju zemlju boravka. Već u junu odlaze u Nemačku, jer je njen muž sada potreban tamo. Pre toga, ona je bila u Americi, a on u vojnim misijama širom sveta. Đinin muž iz prvog braka ima dvoje dece, srednjoškolce koji su zbog njegovog posla, kaže, promenili desetine zemalja. Pošto poslednje 2 godine idu u internacionalnu školu u Atini, Đina sa osmehom dodaje da su se toliko navikli na promene, da već pitaju kada će u drugu zemlju, jer im je Grčka dosadila. Naravno, Đina ima sasvim suprotno mišljenje o stalnim preseljenjima i uopšte se ne smeje dok priča o tome. Kaže da taman što se privikne na jednu zemlju, nauči malo jezik i nađe prijatelje, vreme je za odlazak. Ali, dodaje, svesna je da je to život koji će voditi još bar 10-ak godina.
 

 

Razlika između Zabin i Đine, kao i razlika između često poređenih zemalja severa i juga, odmah se primećuje. Dok je Zabin na početku bila hladna i rezervisana, Đina je komunikativna, opuštena i pričljiva. Kod Zabin se vidi nemačka umerenost i štednja, pa tako bebu vozi u kolicima koja je od nekoga pozajmila, a stvari za bebu nosi u svom rancu. Ništa se ni sa čim ne slaže, ali radi posao. Đina ima najsavremenija, najmodernija i najskuplja kolica sa svom mogućom dodatnom opremom. Sve je u tonu i u trendu. Zabin je skromno obučena – široke farmerice, jakna ravnog kroja i poluduboke antilop cipele, dok su na Đini svi komadi garderobe brendirani i uklopljeni sa stilom. I kroz životnu priču se vide razlike. Iako su obe studirale u Americi, Zabin je strogo učila i želela da bude najbolja, dok je Đina itekako nalazila vreme za izlaske i druženja.

A bebe ko bebe – preslatke. Zabinin Bo je mala debeljuca, sa ogromnim obrazima, koji izgleda obožava da sedi u maminom naručju, dok je Đinin Masimo pravi dečkić, mali šmeker. Pošto su oboje dečaci, a moja devojčica, pitala sam se ko će više da joj se svidi. Šta mislite?

Nisam baš mislila da ću od malena da se sretnem sa ovim stvarima, ali moja beba je malog Italijana dva puta uhvatila za ruku. I smejali su se jedno drugom neprestano. Jadni tata Grk i ja! Već nas vidim kako za nekoliko godina sasvim slučajno šetamo tamo gde naša devojčica provodi večeri sa svojim društvom.  

Mr. Dr. Brown's

Hvala Bogu, grčevi su iza nas. Hvala Bogu! Mamu kao ja, koja se nije baš puno interesovala za život s bebom, sve te stvari koje kao proizvod imaju plakanje u nedogled i noći nespavanja pogodile su kao bomba! Snažno i odmah! I dalje ponavljam rečenicu da je teško imati bebu i kud ne znadoh to ranije. A prošlo je skoro osam meseci...

Od svih stvari koje su me do sada snašle, mislim da ću se grčića zauvek sećati. To vam je onaj osećaj kad beba plače, a vi ne možete ama baš ništa da uradite da je smirite. Jednom prilikom, moja drugarica Ana mi je svoj slučaj opisala vrlo slikovito i u nekoliko rečenica. Pošto celu noć nije oka sklopila od plača zbog grčića, do sledećeg podneva svog sina je držala na rukama. Sve pesmice otpevala, sve metode smirivanja probala. I ništa. A onda je, oko podneva, na ivici nervnog sloma, pozvala svog muža koji je bio na poslu i rekla mu: „Ukoliko se me stvoriš ovde u roku od 15 minuta, ja bacam dete pod voz“. Živeli su blizu pruge, pa je bilo izvodljivo. Ali, muž je došao u roku, tako da je mali Veljko danas jedan lepi i veseli školarac.

Takve misli prolazile su i meni kroz glavu. Ne baš za voz, jer pruge u blizini nema, ali onaj čika što se nedeljom preko razglasa dere da skuplja stare stvari bio je idealan. Čak bih mu i platila. Samo sam zamišljala to jutro kako je čika uzima, a ja konačno, u tišini, nastavljam da spavam. Pogađate, ni to se nije desilo.

Elem, beba je maltene od prvog dana imala poblem sa grčićima. Šta sve nismo radili! Stavljali je u kupatilo da čuje veš mašinu, uključivali fen, puštali zvuk usisivača preko Youtube-a. Verujem da su nas komšije u tom periodu obožavale! Pa onda aspirator sa sve svetlom, grejanje stomaka, masaža, kapi...Sve dok jednog dana nismo čuli da Dr. Brown's možda može da pomogne. To je jedna malo neobična flašica iz koje beba pije mleko, a koja osim svega što uobičajena flašica ima, ima i jednu cevčicu unutra. Ta cevčica je, u stvari Dr. Brown's-ovo glavno oružje i caka. Jedan od uzročnika grčića kod bebe je vazduh koji joj kroz mehuriće ulazi u usta dok pije mleko iz obične flašice. Dr. Brown's, pametnjaković, se setio da u flašicu stavi cevčicu, koja će taj vazduh da ponovo vraća, ali ne u mleko, već na dno flašice. To sprečava pravljenje mehurića i vazduh ne ulazi u bebin organizam.

Deda se jednog dana pojavio na vratima sa ovim neobičnim flašicama. Malo smo ga čudno gledali, ali rekao je da je čuo od nekih doktora da pomaže i da nas ništa ne košta da probamo. U našem slučaju je delovalo. Grčići nisu odmah prestali, ali je bebi  od prvog dana od kada smo počeli da ih koristimo, bilo lakše i plakala je manje. Nakon nekog vremena, bilo joj je sve bolje i bolje. A Dr.Brown's je sigurno umnogome tome doprineo.

I danas, iako grčića više nema, koristimo ove flašice. Naravno, Dr. Brown's se nije  zaustavio samo na njima. Postoji čitav asortiman stvari koje bebe mogu da koriste za jelo i piće. Već smo od dede dobili i flašicu za stariji uzrast i u narednom periodu ćemo polako početi da je koristimo.

PS. Dr. Brown's flašice rade se od plastike i od stakla. Pošto lično ne preferiram plastiku, deda je kupio staklene flašice. Do tada smo koristili flašice dva druga renomirana proizvođača. U dva navrata su mi ispale iz ruke i obe se slomile. Dr .Brown's su mi ispadale nekoliko puta i ništa im se nije desilo. Korisne i očigledno neuništive.

*Ovaj tekst je moje lično iskustvo o flašicama navedenog proizvođača i nije sponzorisan

Takvi smo mi Srbi, i ono malo što imamo uvek smo spremni da podelimo

Od kada se rodila, našu bebu svi maze. Bake, deke, tetke, ujne, svi naši prijatelji. Šta god joj je trebalo, kao i svi roditelji, trudili smo se da ima. U skladu sa mogućnostima, naravno.

Kada smo saznali da je devojčica, moja želja bila je da joj kupimo kolevku. Meni je to nekako bilo pravo mesto u kome treba da spavaju male princeze - milo, slatko, romantično. Pa jos sa nekom lepom posteljinom, mrežicom u roze boji koja će će padati na naslone, malim jastučićima i onom igračkicom što se okači na kolevku, koja se okreće i svira. Ma prava stvar!

Znali smo da će beba brzo da preraste kolevku i da ćemo samo posle nekoliko meseci morati da je prebacimo u krevetac, pa je zato njena kupovina  bila neka vrsta luksuza. Ali moj muž je video koliko mi se to dopada, i kupio istovremeno i krevetac i kolevku. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ali ni troškovima. Odmah se kupuju i dva dušeka (koji ovde koštaju baš mnogo), pa duple posteljine, duple mrežice, jastučići, igračke. Ali, nekako smo to mogli da priuštimo, i radovalo nas je, pa smo odlučili da nabavimo sve. Kad je bal, nek je bal!

Kada je beba napunila 6 meseci, iako nismo morali, odlučili smo da je prebacimo u krevetac, za nju, u odnosu na kolevku, sada veliki krevet. Baš negde u tom periodu, od kolege za master studija saznala sam da naša koleginica Anastasia i njen muž (upoznali su se na studijama i venčali pre godinu dana) čekaju bebu. Tokom studija se nismo nešto preterano družile, ali pošto je grupa bila mala, imali smo prilike da se i na predavanjima dovoljno upoznamo. Anastasia je Grkinja, a u Atinu se preselila nakon osnovnih studija, jer u malom gradu iz koga je nije mogla da nađe posao. Ima 6-oro braće i sestara, a ona je najstarija. Njena porodica je u teškoj finansijskoj situaciji jer im treba puno, a imaju malo. Iako sada radi i od male plate koju ima pokriva osnovne troškove, Anastasia ipak pokušava da koliko može pošalje braći i sestrama.

Sa dolaskom bebe, dolaze i veliki izdaci. Ovde nekako svi kukaju da je kriza, a kupuju sve najskuplje, pa je ostalim Grkinjama, koje nemaju puno, teško da se izdvajaju iz te priče. Misle da će im neko prigovoriti ili im se podsmevati ako nemaju Stoke kolica i ako garderobu za bebe ne kupuju isključivo u Mother Care ili skupim markiranim prodavnicama. To znači da Anastasia i njen muž moraju da daju sve od sebe da koliko-toliko priušte bebi sve što treba, jer znaju da će zarad sreće novog člana morati da se odreknu mnogo toga.

Znajući sve ovo nije trebalo mnogo - pozvala sam Anastasiu i rekla da želim da joj dam neke stvari koje je naša beba prerasla. Iako ne kupujem najskuplje stvari, želela sam da joj pomognem. Došla je jedno veče i onako stidljivo slušala šta sve imam da joj ponudim. Kada sam rekla da imam kolevku, lice joj se ozarilo. Nasmejala se i rekla da joj je želja da njena devojčica spava za početak u kolevci, ali da na žalost to ne bi mogla da priušti. Mojoj sreći nije bilo kraja! Znate onaj osećaj kada je vaše malo nekoga učinilo tako srećnim! Dala sam joj i dušek i posteljinu za kolevku, i onu igračku koja se vrti i svira. I kadicu sa stalkom za kupanje i divnu odeću koju je mojoj bebi kupila ponosna tetka.

Koliko sam se ja više radovala što mogu da joj pomognem, toliko se ona sve više stidela. Jednostavno, nije očekivala da je neko koga maltene površno poznaje spreman da joj toliko izađe u susret. „Eto, takvi smo mi Srbi“, rekla sam. „I ono malo što imamo uvek smo spremni da podelimo“. Samo se nasmejala, čvrsto me zagrlila i rekla „Hvala ti od srca“.

PS: Ovo divno belo jastuče na slikama je svojim rukama napravila blogerka

Jelena Bukvić Stelakis!

Tetka, tržni centar i TaxiBeat

Jedva smo dočekali februar da nam u goste dođe tetka. Moja sestra je osoba koja mi, od kada sam se preselila u Grčku, najviše nedostaje. Zato me svaki susret sa njom raduje i bukvalno odbrojavam dane do našeg sledećeg viđenja.

Osim mene, sada je tu i beba, a tetka je od prvog dana posebnu pažnju posvećivala njoj. Radovala se, čini mi se, nekada i više nego mi, njenom dolasku, prvim mesecima, želela da joj kupi najlepše haljine i viđa je što češće može.

Tetka ko tetka, još uvek vodi devojački život, na čemu joj ponekad baš zavidim. Može da se posveti poslu, a da svoje slobodno vreme koristi onako kako želi. A najviše joj, čini mi se, zavidim što može da spava! I da se probudi ujutro vikendom, iskulira u krevetu dokle hoće, gleda TV i uživa u bureku iz moje omiljene pekare.

Elem, došla je tetka na nedelju dana u porodicu s bebom, pokušavajući da koliko-toliko pomogne. Prvo je usledilo upoznavanje sa bebinim dnevnim rasporedom  – jelo, presvlačenje, igranje, malo spavanja i tako u krug. Tetka je nekako pokušavala da ukapira kada i šta beba jede, koliko vremena pre se vadi iz frižidera/zamrzivača, kada se kuva, kada se ne kuva nego samo ljušti, čime se sprema, kako se šta pere...U presvlačenje se nije uopšte mešala, što sam potpuno razumela – ne bih ni ja da ne moram. Samo je ponavljala: „Bože, kako možeš da držim 8 kila u jednoj ruci“, znajući da sam se žalila kada iz prodavnice moram da ponesem mleko i jogurt od litra zajedno...

Večernji raspored – kupanje i spavanje. Na žalost, beba nije spavala. Svako veče budila se po nekoliko puta i plakala. A tetka, nenaviknuta na ovaj tempo, prvo je uzdisala, a onda ukapirala da se u stanu sa bebom neće naspavati.

 

Jednog četvrtka, izrazila je želju da nas 3 odemo do tržnog centra. Iako smo obe bile iscrpljene od nekoliko vezanih noći nespavanja, složila sam se da idemo. U tih nekoliko sati koliko bismo provele u tržnom centru, beba je morala 2 puta da jede. Jednu voćnu i jednu kašicu od povrća. Voće sam oljuštila, iseckala i stavila u blender, dok se povrće kuvalo na šporetu. Trebalo je spakovati i flašicu i termos sa vodom, portiklu, vlažne i obične maramice ali i bebine stvari ukoliko se isprlja. Naravno, tu su i njene igračke, jer će se u nekom momentu sigurno dosađivati.

Posle svih ovih priprema, trebalo je presvući bebu. Obući joj nešto prijatno za zatvoreno, ali i toplo za otvoreno. Kako je napolju bilo prilično hladno, trebalo je poneti i ćebence za napolje i ono tanje za unutra. Naravno, kolica se podrazumevaju, a naša imaju 2 odvojena dela koja se sklapaju, ali su ipak glomazna.

I tako smo, što bi rekla tetka, sa pola spakovanog stana, nas 3 krenule u avanturu.

Iako je dan bio sunčan, bilo je prilično hladan. Pošto nemam auto, opcija je taksi. Ali, nikad nisam zvala taksi da me pokupi sa kućne adrese. Iskreno, ne znam ni kako to ovde funkcioniše. Setila sam gosta predavača na master studijama, tvorca jedne pametne aplikacije TaxiBeat koja u tome može da mi pomogne i instalirala je. Rekoh, da probamo, pa šta bude. Pun pogodak! I sve u nekoliko klikova. Napisala sam adresu, na ekranu se  pojavio spisak taksista koji su u blizini, sa detaljnim informacijama gde su, ko su i kako su ih ocenile mušterije koje su koristile njihove usluge.

Taksista, vidno raspoložen, dosao je ispred zgrade za nekoliko minuta i pomogao nam oko stvari i bebe (zna on da ću da ga na kraju ocenim).  Tetka je držala bebu, a ja sve ostalo. Dok sam naizmenično njemu a i tetki davala instrukcije gde šta treba da stave, nekako smo došli do tržnog centra. Aonda sve iz početka – raspakivanje kolica, oblačenje bebe, raspored oko stvari...

Dok ovo pišem, već sam se umorila od svega na šta treba da mislite kada idete sa bebom u šetnju. Zaista je mnogo stvari, a i beba, koja ima svoj raspored, zahteva pažnju svakog trenutka. Nekad je raspoložena i spava, a nekad nervozna, pa taj izlazak presedne.

A tetka je konačno shvatila zašto mi je ponekad draže da ostanem kod kuće nego da sa bebom idem dalje od naselja u kome živim. Sama ni slučajno, a i kad imam pomoć, ponekad zaista budem preumorna od svega na šta moram da mislim pre nego što uopšte krenemo. Sve se nadam da će biti manje naporno kad poraste...Kad poraste...