Šetnja bebe u velikom gradu – 5 razloga za odustajanje

U obično sunčanoj Atini, vreme nam možda ide na ruku, ali i pored toga nije ni malo lako šetati bebu. Iako sam veliki pobornik šetnje, jer čini dobro i bebi, a i meni (vreme mi brže prođe, a i rekreiram se J) od početka sam znala da ću se susretati sa određenim preprekama kada za to dođe vreme. Kao i u svakom velikom gradu, najveći „neprijatelji“ su mi parkirani automobili, ali i to što naselje u kome živim (koje je ne razlikuje mnogo od ostalih u Atini) prosto nije uređeno za šetnju bebe u kolicima.

Mnogi koji ovde žive  reći će da je naselje „family friendly“. Ulice su mahom široke, što odmah znači više mesta za parkiranje, ima dosta parkova, obdaništa i škola, mirno je i bezbedno. Ipak, evo razloga od kojih mi se kosa na glavi podiže svaki put kada bebu stavim u kolica i krenem.

 

Trotoari su toliko uski da pojedinima ni mačka ne bi mogla da prođe

Ne znam ko ih je osmišljavao, ali nekad mi se čini da je bolje da ne postoje nego da su na pojedinim mestima široki bukvalno 20 cm. Znači, ulica široka oko 5 metara i onda majušni trotoarčić koji se jedna nazire.

 

 

 

 

 

 

Iako pokušavam da biram ulice koje imaju za nijansu šire trotoare, prosto je nemoguće da ne naiđem i na ovakve. Onda sam prinuđena da kolica vozim po ulici, i igram „igre bez granica“, konstantno tražeći mesto da uguram kolica kada iza sebe čujem buku motora. Ukoliko nemam gde, „radost“ vozača koji nervozno sviraju ne mogu da izbegnem.

 

Ups, pazi bandera...pa još jedna...pa drvo...pa još jedno...pa kontejner...

U srećnijim slučajevima, kada je trotoar  +10 cm širi i ponadam se da mogu da prođem, nailazim na nova iskušenja. Neko je na trotoaru od bukvalno 30 cm širine postavio drvo ili još gore drvored! E to mi je prosto nezamislivo! Dakle, mogućnost prolaska jedne osobe limitirana, mogućnost šetnje sa kolicima – nemoguća!

 

 

Osim drvoreda, konstruktor trotoara ga je zamislio kao idealno mesto za postavljanje bandera i saobraćajnih znakova na sredini, a poslastica mu je postavljanje 2 ili vise komada, dijagonalno jedno od drugog, na 10-ak cm razdaljine. Ona gore pomenuta mačka se i ovde teško snalazi, a kamo li pešaci (o vožnji kolica da i ne govorim).

 

 

Naravno, ni komunalna preduzeća nisu zaostajala, pa ko vele kud svi, tu i mi. Nema boljeg mesta za postavljanje kontejnera od trotoara!

 

 

 

 

 

I tu se šetnja trotoarom obavezno završava...

 

Biciklistička staza – nužno zlo

Hvala Bogu, pa su Grci pre nekoliko godina, poštovajući neke evropske zakone, morali u pojedinim naseljima da naprave mesto za biciklističku stazu! To je praktično jedino mesto gde znam da ću relativno mirno moći da prošetam sa bebom. Međutim, jedno „ali“ i ovde sreću kvari. Dakle, šetnja je moguća sve dok neki pametnjaković ne parkira svoj auto ovako:

 

 

Onda je jedino rešenje sa kolicima na ulicu.

Konstruktor je i ovde imao bisere, pa je staza na pojedinim mestima bukvano oduzeta od trotoara, a na nekim od ulice. U prvom slučaju, kada biciklista zatrubi, nemam gde da se sklonim, ali staza je nekako dovoljno široka, pa uspemo da se mimoiđemo. U drugom slučaju, biciklistička staza je u nivou ulice, od trotoara je ostao samo ivičnjak, a sa druge strane je uska ulica, što znači da je jako opasno sa kolicima voziti tuda.

 

 

 

Ali, biciklistička staza je jedna i postalo mi je već dosadno da svaki dan vozim istom trasom...

 

Parkirani automobili

Kada vidim bahato parkirani automobil na trotoaru, dođe mi.....da mu snimim plač bebe i poštam u nedogled! Dok ga psihički ne uništi J.

Uvek se setim jedne interesantne reklame koja se emitovala pre nekoliko godina kod nas, gde su prolaznici pokušavali da se „provlače“ između parkiranih automobila, ali kada dođe mama s kolicima provlačenje je nemoguće. Videla sam i interesantnu inicijativu fotografisanja nepropisno parkiranih automobila  http://bahatoparkiranje.com/ ali čini mi se da to niko ne uzima u obzir.

Isto je i ovde-automobili se parkiraju svuda, po principu „gde god vidiš slobodnu površinu tu auto skrasi“. Nebitno je da li je na polovini ulice, na trotoaru, pešačkom prelazu, biciklističkoj stazi...Što veći automobil, to bahatiji pristup parkiranju.

Vrhunac je kada roditelji dolaze da pokupe decu iz škole. Oni koji dođu prvi zauzmu trotoar, sledeći deo ulice pored trotoara, a oni poslednji sredinu ulice! Neverovatna slika! Prosto zanemim kad u to doba šetam bebu. Niko ne mari ni za šta, samo da je što bliže ulazu. Decu ostavlju samu u kolima sa otvorenim vratima dok čavrljaju, a ja onda stojim i čekam da se gužva raziđe.

 

Ovde niko ne šeta

 Obično za Grkinje kažu da su malo punije J čega se obično setim kada vidim da na ulici preko dana skoro niko ne šeta! Kolima se ide i do obližnje pekare, koja je 5 minuta pešaka od zgrade, a o daljim relacijama i da ne govorim. Zato sam im ja malo čudna, jer volim da pešačim, ne samo do te pekare već i do supermarketa (10 minuta), teretane (20 minuta) ili do metro stanice (15 minuta). Meni je to idealna prilika da udahnem vazduh, protegnem noge, budem sama sa svojim mislima J...Sa bebom šetam svaki dan kada vreme dozvoljava, najmanje sat ipo.

Pre neki dan posmatrala sam komšinicu sa sprata iznad, koja je dvoje dece spakovala u kola ne bi li ih odvela do obližnjeg trg a(lepo uređenog mesta za roditelje s decom, sa dosta klupa, kafica i mesta za igru), do koga ima maksimum 10 minuta pešaka. Duplo više je vremena izgubila tražeći parking u okolini trga, nego da ih je povela u šetnju.