02. фебруар 2017.

Lakše je napisati mejl nego očistitii sneg





Opšte je poznato da ovi južniji Grci nisu navikli na niske temperature. Za njih je sve što je ispod 5C hladno, a ako je temperatura oko ili ispod nule ne izlazi se iz kuće. Zato je nama koji smo navikli i na -20C svaki put smešno kada ih gledamo kako sa strahom posmatraju zimu.


Kada padne sneg ništa ne radi



Sneg je u Atini retka pojava. Ali kada padne, osim što kod nekih izaziva radost, kod većine ipak izaziva strah. Čini se da svaki put iznova Grci uče kako se hoda po snegu, kako se čiste kola ili šta treba obući kada napolju malo zahladni.


Mama bi da radi


Ipak, sneg najteže pada mamama. Umesto da se raduju što će deca konačno moći da uživaju u igri na snegu jer se tako nešto ne viđa često, one brinu druge brige. Jer kada padne i najmanja količina snega, strahuju da li će opštine odlučiti da zatvore škole i obdaništa.



I ja imam neke planove


Obično se odluka o zatvaranju škola i obdaništa donosi kasno uveče, tako da su roditelji dovedeni u nezgodnu situaciju. Obaveštenje (putem maila u najboljem slučaju, nikakvo obaveštenje u najgorem i informaciju "pogledajte na sajtu opstine" kao prelazno rešenje) da škola ili obdanište neće raditi vide rano ujutro kada se probude za posao ili da decu pripreme za polazak. Ali tada je već kasno za bilo kakvu organizaciju. 

Ukoliko radite i nemate pomoć, dovedeni ste pred svršen čin. Dete nemate kod koga da ostavite, pa je jedino što vam preostaje da javite poslodavcu da, na žalost, ne možete da dođete na posao. Dakle, posao od koga živite i primate platu da biste mogli da platite to isto obdanište (koje ne radi) na žalost mora da trpi. U firmi već svi komentarišu "evo ove što ima decu opet je nema na poslu" a vi se osećate jadno jer drugo rešenje ne postoji.

I mame koje ne rade su u sličnoj poziciji jer i one imaju neke planove za dan kada deca idu u obdanište ili školu. Možda nisu u situaciji da ih promene, a informacija rano ujutro da škole nema i njih stavlja u nezgodan položaj. Primorane su da ipak ostanu kod kuće a obaveze moraju da odlože kako znaju i umeju, ma koliko neodložne bile.


Zašto, o zašto



Postavlja se pitanje zašto je nekoliko centimetara snega i temperarura iznad nule problem? Šta je razlog da se u ovim, ne tako lošim uslovima, roditelji ostave na cedilu?

Opštinske vlasti kažu da je klizavo i samim tim nebezbedno za decu. Email je sigurno lakše napisati nego očistiti sneg na prilazima ovim ustanovama i obavetiti ih da svoja dvorišta treba da očiste sami. Ovo se ne dešava svaki dan, pa se pitam zašto je teško da se to uradi? Malo volje i organizacije i ne bi bilo problema.

Ali, očigledno je lakše reći da škole nema i ostaviti roditelje na cedulu nego uraditi svoj deo posla...






10. јануар 2017.

Jedan dinar druže




Možda će neki reći da je odluka "iz tople Atine u hladnu Srbiju" po ovoj zimi malo čudna, ali povratak kući je uvek topao koliko god da aplikacija na telefonu pokazuje minus.

Bebi se ispunila želja da prvi put vidi sneg i napravi Sneška, a mami su želje uvek iste - da iščavrlja sa ženama i ako uspe pročita neku novu knjigu.

Po hladnim danima odlazak u tržni centar se nekako podrazumevao, a kupovina poklona bila je, kao i uvek pravo zadovoljstvo. Naravno, brža nego obično jer Beba ne voli prodavnice, pa su brzina i domišljatost neophodne. Ali Beba zna da nakon toga sledi vreme za nju, a da mamu čeka stajanje pored dečjih zanimacija sa brdom zimske garderobe .

I tako zagledajući izloge primetih da nekako sa ovim našim stotinama i hiljadama dinara sve skuplje izgleda, pa sam počela da se preračunavam koliko je to u onim sitnijim evrima. Priznajem, ti sitniji evri lakse se potroše.





Neljubazna jesam a dinar nemam da vratim



Iz prodavnice u prodavnicu, primećujem da se onaj čuveni oprobani psihološki 99 završetak na cenama svuda ponavljao. Ali svuda se ponavljalo još jedno pravilo - kusura nema. Ne govorim o "komsinice stil" mini marketu ili maloj prodavnici, već o velikim i poznatim trgovinskim lancima. Kusura nema. Bez objašnjena, izvinjenja, napomene, tek dinar ili dva mi niko nije vraćao. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj prodavnici, parfimeriji, svuda se ponavljalo isto.

U petoj sam odlučila da pitam. Neljubazna prodavačica rekla je jednostavno da - nema. Pa šta, nastavila je, ja kad imam vratim nekad i više.

Kad imam? Zar nije logično da uvek ima? Pa radi u prodavnici gde je novac osnovno sredstvo plaćanja. Kako može da nema?

U obrnutom slučaju, da ja nemam dinar, verovatno bih iz prodavnice izašla praznih ruku.

Ono što me je najviše iznenadilo je što je to očigledno postalo toliko učestalo, da niko ne obraća pažnju. Ok, ona nema, pa šta sad? Nije imala ni juče, neće imati ni sutra, više se zbog toga i ne izvinjava već samo daje račun i odlazi. 

Za sve ove godine koliko živim u Grčkoj nikad mi se nije desilo da mi kusur ne vrate do poslednjeg centa. Da, centa. Niko nikada nije rekao da nema ili prećutao to što mi nije vratio novac, pa koliko god da je mali iznos. I tako treba da bude. Moje je da li ću taj jedan cent da uzmem ili ne, ali obaveza svakog prodavca je da mi moj novac vrati.

Nije meni do dinara. Ali, gde nestade lepo ponašanje i pitanje da li je u redu to što neko nema da mi vrati kusur? Istopilo se izgleda još mnogo pre nego što je pao onaj prvi januarski sneg.


Foto: Pixabay







27. новембар 2016.

A kako se provode naši roditelji?





Sređujući neke fijoke, među Bebinim crtežima pronađem čestitku koju su u obdaništu pravili u oktobru, za Međunarodni dan starijih osoba. Baka i deka, sedih kosa, smeju mi se sa lepo urađenog crteža, koji verovatno treba da pokaže da smo starijima posvetili jedan dan u godini, a oni verovatno zbog toga treba da se raduju.

Setim se moje mame, Bebine bake, koja očigledno pripada toj grupaciji, i kako njoj prolaze dani. Pomaže nama kad može, onda svojoj majci u poodmakloj starosti. Prošeta ponekad do grada da razgleda izloge ili sa prijateljicom do Tempa, čisto šetnje radi, da se ispričaju i eto pojedu nesto slatko što tamo kupe u povratku. Da prođe vreme, a i ta šetnja se preporučuje u njihovim godinama. Ne pamtim kada je otišla na kafu sa svojim prijateljicama, da vidi neku predstavu u pozorištu ili negde otputuje. Kod frizera ide samo kada baš mora da se ošiša a ostale usluge ulepšavanja i ne koristi. Kada zatreba, tu je kućna radinost. Jer, tako je naučila, a i zašto bi bacala pare na nešto što može da uradi sama?


Kako Grci provode treće doba



Već duže vreme zapada mi za oko kako Grkinje provode "treće doba". I kod njih je kriza ali se nekih starih navika ipak drže. Gotovo svaka ima frizuru. Najčešće subotom frizerski saloni su puni gospođa koje žele da se malo doteraju. Simpatično je gledati kako sa frizerom, koga sigurno poznaju godinama jer dolaze svakog vikenda, popričaju kao da je rod rođeni. Onako doterane, nakon celog tretmana ponosno uzimaju svoje tašne i izlaze da provedu lep dan sa porodicom.

Da, porodica ih nije zaboravila. Jednom nedeljno okupljaju se na ručku. Ponekad možete da vidite i 4 generacije za stolom u restoranu, što zaista ostavlja prelepu sliku i stalno mi ulepša dan.

Ukoliko nisu sa porodicom, koja ih je izvela na ručak, odlaze na kafu sa drugaricama. U Grčkoj nije sramota videti bake i deke u kafićima u kojima i mi izlazimo. Naravno, ne neke sa glasnom muzikom već one finije gde mogu da se čuju dok pričaju. Doterane i našminkane, bake pričaju o nekim svojim temama, kao uostalom i sve žene.  Niko ih ne gleda čudno niti komentariše razlog zbog koga uopšte izlaze na takva mesta. 

Često sede i u nekim od grčkih taverni, jer za jedan giros, krompiriće i grčku salatu se uvek ima.

Slično je i sa dekama. I oni imaju svoje društvo, sa kojim se sastaju jednom nedeljno ili ukoliko ne rade još češće. Bilo mi je čudno na početku da  u kaficima viđam samo muskarce u trecem dobu u velikom broju, koji igraju šah, tavli, čitaju novine ili jednostavno vrte komboloi i pričaju. Ali, sada mi je to normalno. Jer, to im očigledno prija.

Bake i deke videćete i u pozorištu, bioskopu, na brodu na putu za neko grčko ostrvo... Idu na kraća ili duža putovanja i vode računa o sebi.


Mislimo li na naše roditelje



A mi? Šta rade naše majke i očevi - bake i deke naše dece? Kako njima prolaze ovi dani? Dani kada su već odgajili svoju decu, završili radni vek i konačno mogu da imaju vremena za sebe?

Reći ćete, od svoje skromne penzije ne mogu skoro ništa? Od one od koje pomažu nama, kupuju našoj deci, plaćaju naše rate za kredite jer smo se previše zadužili i nemamo odakle da ih vraćamo? Daju nam za odmore da se mi lepo provedemo, pišu čekove za naše troškove supermarketa ili plaćaju obdanište jer mi, zaboga, nemamo zato što već plaćamo previše?

Naravno da nemaju kada smo im mi sve uzeli. Jer prvo pomisle da li imamo mi pre nego sto potroše i jedan dinar na sebe. Večito čuvaju neku hiljadarku da se nađe deci, jer znaju da ce doći momenat da im tražimo. A oni nam tada neće okrenuti leđa i reći ne.

Kada ste poslednji put obradovali vaše roditelje? Bake i deke? Izveli ih na kafu ili palačinke, platili frizera ili neko vikend putovanje? Rekli: "Neka mama, umesto da daš meni da platim račune, kupi sebi nove cipele"? Pomislili da ih pitate da krenu sa vama negde gde neće morati da paze na decu već će moći da malo odmore i uživaju?

Grci to još uvek rade. Ovi stariji misle po malo i na sebe, a ovi mlađi ih se uvek sete. 

Gledajući tako tu famoznu čestitku, pitam se šta možemo da uradimo da naši roditelji bar jednom mesečno urade nešto za sebe? Jer, to stalno davanje nama se toliko ukorenilo, da ni oni više ne znaju ni za šta drugo.


Sjaj u očima - neprocenjivo



Želja mi je bila da moju baku, koja je u junu napunila 90 godina i mamu izvedem na ručak. Kada sam to rekla mami, samo se prekrstila i rekla da nisam normalna. Ali, nije bilo govora da odustanem.

Iako je, dok smo prilazile restoranu počela jaka kiša, bilo je to jedan prelep dan - 4 generacije na okupu i nezaboravan provod. Nema tih para koje su mogle da opišu moju sreću. Baka je narednih meseci pricala samo o tom izlasku. Kako ne pamti tako lep provod. Kako sigurno već 30 godina nigde nije izašla... Šta može biti lepše od toga? Obećala sam da ćemo sledećeg puta kada dođem da ponovimo isto.

Razmislite, možda su praznici idealna prilika da obradujete svoje roditelje koji su toliko učinili za vas. Iako će vam odmah reći da odustanete, ne predajte se. Verujte mi, sjaj u njihovim očima nakon priređenog iznenađenja je jedna od onih slika koje se ne zaboravljaju.  




13. јул 2016.

Toplomer ili plaža - naša letnja dilema


Foto: Pixabay


Kada mi je nedavno prijateljica koja živi u Nemačkoj pozavidela što živim na moru, jer je u Berlinu u julu bilo „prijatnih“ 18 stepeni sa kišom, došlo mi je da zaplačem. Ono malo kreativnosti što je ostalo u meni bilo je dovoljno da smislim novu kletvu. „Da bog da živeo na pljuvometar od mora i na 40C u julu ne mogao da se okupaš“.

Ne, nije samo problem u tome da nisam mogla na plažu, već nigde iz kuće! Kako nesreća nikada ne ide sama, osim što je Beba cele nedelje imala visoku temperaturu, muž je odsustvovao od kuće zbog veoma važnog sajma. Dakle, sama u 4 zida sa bolesnim detetom.

Za mene kao jednu veoma socijalnu osobu, koja više voli da je van kuće nego 'leba da jede, ovo je najgori mogući scenario. I još sa Bebom, kojoj je, osim što je bolesna, dosadilo svaki dan isto okruženje i iste stvari (šta ću, ne mogu ni ja ceo dan da budem zabavljačica) sa svojim željama i zahtevima.

Jedina svetla tačka u ovim zatvorskim danima je nedelja – dan kada dolazi baba! To mi je davalo snage da izdržim.


Svaka medicinska sestra je heroj



Kada ste po ceo dan kući za živahnom (još malo pa) dvogodišnjakinjom, koja je pritom bolesna, hteli ne hteli pretvorite se u medicinsku sestru. Moja svakodnevica pretvorila se u:
  • merenje temperature (kada kažem da treba da merimo temperaturu i pomenem toplomer, kao da treba nožem da je bodem!)
  • davanje sirupa (ni malo lako ubediti Bebu da treba da pije predivni sirupić sa ukusom trešnjice, jer sve što ja hoću, ona neće )
  • podsećanje da treba da ide na nošu (u toku je odvikavanje od pelena, pa na to sve treba dodati i čišćenje podova i pranje gaćica svako malo)
  • ostale „hoću“ i „daj mi“ aktivnosti (hoću vodu, dodaj mi knjigu, pije mi se sok, daj mi keks...)
  • sve one stvari koje se podrazumevaju – kuvanje, čišćenje, pranje, sklanjanje igračaka.


Dakle, svako malo na pamet su mi padale te vredne žene, koje svaku želju bolesnika treba da izvrše. 

 
Foto: Pixabay


Svaka keva kojoj je super da čuva decu je žena zmaj



Da, znam, nisam ja jedina kojoj se dete razbolelo i koja je sedela u kući nedelju dana. Jeste, napolju je predivno, miris mora oseća se u vazduhu, svi su negde otišli ili bar imaju nekog ko će da se sa detetom zabavlja pola sata. A ja, jadna, ostavljena i zatvorena.

Ponekad, kada slušam poneke majke kako sa oduševljenjem pričaju o tome kako se ludo zabavljaju sa svojom decom, pomislim da možda sa mnom mešto nije u redu? I zaista se trudim da čitamo, crtamo, pevamo, ređamo kockice, igramo, šetamo bebe, stavljamo slona i medu da spavaju, kuvamo ručak Snupiju i konju, prenosimo vodu iz kofice u bazen, spuštamo se na toboganu, ali šta posle? Šta se dešava onog momenta kada bi mama da malo iskulira, ali ne može jer Beba ima visoku temperaturu i skače joj po glavi (ova moja se ne skrašava ni kada je bolesna)? Da, sad sigurno kažete „pusti je da se igra sama“. I to potraje jedno 15 minuta, i šta posle? Hoćete da se istuširate – ona je tu, da popijete kafu – ona bi da je meša, da nešto uradite – nema šanse, da pročitate vesti – samo dok šetate od kuvanja ručka konju do stavljanja mede da spava. Razgovarali biste sa nekim telefonom? Možda 2 minuta, a posle kreće „mamaaaaaaa“!

I onda biste tako negde da izađete, da proluftirate mozak, ali ne možete.

Ne, ja izgleda nisam tipična „volim da sedim kod kuće“ keva. Eto, rekla sam.


Dvoje bolesne dece – ne smem ni da pomislim



Iako sam u jednom prethodnom postu napisala zašto mislim da ću se ipak zadržati na jednom, ponekad mi padne na pamet da je možda sebično da bude sama. A onda posle ovakvih dana kažem sebi – ipak je tako najbolje. Samo zamišljam sve ovo puta dva. A ne, ne, nisam ja taj kapacitet J.


Foto: Pixabay


Spas je u kombinovanju


Ja ipak mislim i sve više sam sigurna da mama treba da ima neki svoj ventil. Kao što je meni pisanje -  ovaj blog ili još jedan blog o Grčkoj koji rado pišem ili tekstovi za magazin kojima se radujem. Ili nekoj drugoj mami kafa na terasi, odlazak u teretanu, na piće sa drugaricom. Jer, tek kada si zatvoren, vidiš da to nisi ti, da ti nešto fali da te ispuni.

Pošto me uvek kritikuju da pišem samo ono loše (a ja ipak pišem ono što osećam), bilo je i nečeg dobrog tih nedelju dana. Pelena sam se konačno oslobodila (juhuuuuu) i uživala slušajući kako Beba svakim danom sve više zna.


Mislim da je uzrast oko 2 godine najzanimljiviji, jer deca tada uče da povezuju i puno ispituju. Svakog dana sam se na svu moju muku slatko smejala njenim smešno izgovorenim rečima, nespretnim rečenicama i komentarima. A naročito uveče, kada joj se spava i kaže: „Mama hajde da se mazimo“. Onda čitamo bajke, pevamo pesmice, Beba skače po krevetu i smeje se. Male stvari koje na kraju dana ipak mami izmame osmeh na lice.


14. мај 2016.

Šta to hotel sa 5 zvezdica ima što apartman nema


Iskreno, nisam do sada baš bila neki ljubitelj velikih hotelskih kompleksa i all inclusive hotela, jer je za mene glavna poenta letovanja, osim odmora, istraživanje i zalaženje u svaki kutak mesta koje posetim.

Ali, stravi su se promenile. Jer ipak, sa bebom, nije baš lako videti baš sve što mama zamisli (čast izuzecima i mamama koje i to mogu).

Zato smo ove godine zaUskrs rešili smo da napravimo jedan eksperiment. Odlučili smo da praznik provedemo u hotelu sa 5 zvezdica koji ima sve. Cena je bila povoljna, što nas je dodatno motivisalo da razradimo ideju. I ispalo je da je ideja bila odlična - proveli smo se i bolje nego što smo očekivali!


Foto: Pixabay


Šta to imaju veliki hoteli što apartmani nemaju?

 

Letovanje sa bebom traži prostor


Dakle, imaju prostor. Ogroman prostor sa najrazličitijim aktivnostima. Hoćete samo da se prošetate? Može jer je kompleks toliko veliki i pogodan za jednu lepu porodičnu šetnju. Hoćete park? Ima i to, sa najrazličitijim spravama da deci ne bude dosadno. Ali, kada je sunčano, beba ne može da se igra? Naravno da može, jer se odmah pored parka nalazi i zatvorena igraonica, u kojoj može da se igra, šutira loptu ili crta (ovo je za malo veće bebe). A ako bi da malo smoči nogice, i to ima. Bazen specijano napravljen za bebe i manju decu, odvojen od velikog. Dakle, samo njihov prostor u kome mogu da se igraju. A ako pada kiša ili je baš sunčano, a beba hoće da se kupa? Idealno rešenje je zatvoreni bazen.

U apartmanu ste ipak skučeni u najčešće jednoj sobi od 20-ak kvadrata. Ukoliko apartman ima dvorište, ono je obično prenatrpano stazama, vazama, žardinjerama, a još ako su vlasnici uz sve to uglavili i bazen i kafić, onda je vaš prostor baš baš limitiran.


Foto: Pixabay


Gde na more a da nikog ne probudite


Ovi hoteli imaju određeno mesto gde smeštaju roditelje s decom. Obično u prizemlju, a na terasu se nastavlja travnati deo, gde deca mogu da trče ili se bezbrižno igraju. Ako roditelji žele, mogu da ih posmatraju i iz sobe, i sa terase, ili da odmaraju na ležaljkama u blizini, koje se nalaze pored bazena.

Kada dete plače, niko se ne obazire, jer ima svoju i zna kako je to. Dakle, briga oko toga da li smo nekoga probudili ne postoji.

Prošle godine jedan od najvećih problema našeg letovanja u veoma lepom apartmanu bio je – komšiluk. Mladi par koji je, kako to već ide, uveče izlazio, a preko dana malo duže spavao. Beba se budila rano i želela da šeta po dvorištu i priča ili peva...išta nisu prigovorili, doduše, ali vidello se da im to ipak malkice smeta.


Foto: Pixabay

Za odmor je važna plaža a ona je odmah tu


Ako biste na plažu, i ona je tu! Ne morate u kola ako bi beba da se negde igra ujutro. Jednostavno, blizu ste da možete da otrčite u sobu i uzmete ako ste nešto zaboravili, a igračke možete da ostavite i ceo dan na plaži. Dakle, ogromna prednost, jer nema vukljanja torbi, nošenja hrane, peškiri vas čekaju, a i ukoliko vam nešto treba, maltene vam je na dohvat ruke.

Plaže su obično prostrane, a (naročito) van sezone odlična relaksacija i za mlađe, a i za nas roditelje.


Foto: Pixabay

Odmor od kuvanja jer od hrane ima svega


Imate li i vi jedno koje svako malo traži te jabuku, te picu, te sir? A onda bi jaje, sok od pomorandže, kiflu? U ovakvim hotelima vaš problem je rešen jer vam je hrana na raspolaganju u ogromnim količinama. Mi smo, doduše, imali samo doručak, ali on je bio dovoljan da nahranimo Bebu, ponesemo neku voćku ili kiflu za kasnije, dok ne dođe vreme ručku. Osoblje je ljubazno, pa je svako rado ljuštio i seckao voće kada smo tražili, pritom čak i dodajući neko drugo, besplatno.


Ipak, za nas koji smo ipak avanturisti, ovakvi hoteli imaju i nekoliko mana. One se obično odnose na 2 stvari:
  • Ovakvi hoteli imaju sve, pa nema potrebe da izlazite
  • Puno hrane, što automatki znači nekoliko kilograma više posle odmora!
I da, ukoliko imate babu, povedite je sa sobom! I ona će da uživa, a i da decu malo pričuva.