Toplomer ili plaža - naša letnja dilema

Foto: Pixabay

Kada mi je nedavno prijateljica koja živi u Nemačkoj pozavidela što živim na moru, jer je u Berlinu u julu bilo „prijatnih“ 18 stepeni sa kišom, došlo mi je da zaplačem. Ono malo kreativnosti što je ostalo u meni bilo je dovoljno da smislim novu kletvu. „Da bog da živeo na pljuvometar od mora i na 40C u julu ne mogao da se okupaš“.

Ne, nije samo problem u tome da nisam mogla na plažu, već nigde iz kuće! Kako nesreća nikada ne ide sama, osim što je Beba cele nedelje imala visoku temperaturu, muž je odsustvovao od kuće zbog veoma važnog sajma. Dakle, sama u 4 zida sa bolesnim detetom.

Za mene kao jednu veoma socijalnu osobu, koja više voli da je van kuće nego 'leba da jede, ovo je najgori mogući scenario. I još sa Bebom, kojoj je, osim što je bolesna, dosadilo svaki dan isto okruženje i iste stvari (šta ću, ne mogu ni ja ceo dan da budem zabavljačica) sa svojim željama i zahtevima.

Jedina svetla tačka u ovim zatvorskim danima je nedelja – dan kada dolazi baba! To mi je davalo snage da izdržim.

Svaka medicinska sestra je heroj

Kada ste po ceo dan kući za živahnom (još malo pa) dvogodišnjakinjom, koja je pritom bolesna, hteli ne hteli pretvorite se u medicinsku sestru. Moja svakodnevica pretvorila se u:

• merenje temperature (kada kažem da treba da merimo temperaturu i pomenem toplomer, kao da treba nožem da je bodem!)
• davanje sirupa (ni malo lako ubediti Bebu da treba da pije predivni sirupić sa ukusom trešnjice, jer sve što ja hoću, ona neće )
• podsećanje da treba da ide na nošu (u toku je odvikavanje od pelena, pa na to sve treba dodati i čišćenje podova i pranje gaćica svako malo)
• ostale „hoću“ i „daj mi“ aktivnosti (hoću vodu, dodaj mi knjigu, pije mi se sok, daj mi keks...)
• sve one stvari koje se podrazumevaju – kuvanje, čišćenje, pranje, sklanjanje igračaka.

Dakle, svako malo na pamet su mi padale te vredne žene, koje svaku želju bolesnika treba da izvrše. 

 

Foto: Pixabay

Svaka keva kojoj je super da čuva decu je žena zmaj

Da, znam, nisam ja jedina kojoj se dete razbolelo i koja je sedela u kući nedelju dana. Jeste, napolju je predivno, miris mora oseća se u vazduhu, svi su negde otišli ili bar imaju nekog ko će da se sa detetom zabavlja pola sata. A ja, jadna, ostavljena i zatvorena.

Ponekad, kada slušam poneke majke kako sa oduševljenjem pričaju o tome kako se ludo zabavljaju sa svojom decom, pomislim da možda sa mnom mešto nije u redu? I zaista se trudim da čitamo, crtamo, pevamo, ređamo kockice, igramo, šetamo bebe, stavljamo slona i medu da spavaju, kuvamo ručak Snupiju i konju, prenosimo vodu iz kofice u bazen, spuštamo se na toboganu, ali šta posle? Šta se dešava onog momenta kada bi mama da malo iskulira, ali ne može jer Beba ima visoku temperaturu i skače joj po glavi (ova moja se ne skrašava ni kada je bolesna)? Da, sad sigurno kažete „pusti je da se igra sama“. I to potraje jedno 15 minuta, i šta posle? Hoćete da se istuširate – ona je tu, da popijete kafu – ona bi da je meša, da nešto uradite – nema šanse, da pročitate vesti – samo dok šetate od kuvanja ručka konju do stavljanja mede da spava. Razgovarali biste sa nekim telefonom? Možda 2 minuta, a posle kreće „mamaaaaaaa“!

I onda biste tako negde da izađete, da proluftirate mozak, ali ne možete.

Ne, ja izgleda nisam tipična „volim da sedim kod kuće“ keva. Eto, rekla sam.

Dvoje bolesne dece – ne smem ni da pomislim

Iako sam u jednom prethodnom postu napisala zašto mislim da ću se ipak zadržati na jednom, ponekad mi padne na pamet da je možda sebično da bude sama. A onda posle ovakvih dana kažem sebi – ipak je tako najbolje. Samo zamišljam sve ovo puta dva. A ne, ne, nisam ja taj kapacitet J.

Foto: Pixabay

Spas je u kombinovanju

Ja ipak mislim i sve više sam sigurna da mama treba da ima neki svoj ventil. Kao što je meni pisanje -  ovaj blog ili još jedan blog o Grčkoj koji rado pišem ili tekstovi za magazin kojima se radujem. Ili nekoj drugoj mami kafa na terasi, odlazak u teretanu, na piće sa drugaricom. Jer, tek kada si zatvoren, vidiš da to nisi ti, da ti nešto fali da te ispuni.

Pošto me uvek kritikuju da pišem samo ono loše (a ja ipak pišem ono što osećam), bilo je i nečeg dobrog tih nedelju dana. Pelena sam se konačno oslobodila (juhuuuuu) i uživala slušajući kako Beba svakim danom sve više zna.

Mislim da je uzrast oko 2 godine najzanimljiviji, jer deca tada uče da povezuju i puno ispituju. Svakog dana sam se na svu moju muku slatko smejala njenim smešno izgovorenim rečima, nespretnim rečenicama i komentarima. A naročito uveče, kada joj se spava i kaže: „Mama hajde da se mazimo“. Onda čitamo bajke, pevamo pesmice, Beba skače po krevetu i smeje se. Male stvari koje na kraju dana ipak mami izmame osmeh na lice.

Zašto želim da učestvujem na Spark.me konferenciji?

www.pexels.com

Pitate se šta će jedna keva na Spark.me? Osim što je jedna od najboljih konferencija ove vrste u regionu (kažu oni koji su bili, a kojima verujem), meni lično zanimljiva je zbog mene lično. Ne zbog Bebe (ona je ovoga puta u drugom planu).

Jednom novinarka – uvek novinarka

Tako sam i počela da pišem ovaj blog. Zato što sam (osim što tako piše u diplomi) u duši (i srcu) novinarka.

Zato što volim da pišem, da istražujem, da čitam, da čujem.

Zato što me interesuje da se informišem i učim.

Zato što volim da upoznajem nove, zanimljive ljude.

Zato što volim da pričam i da pitam.

Zato što mi je novinarstvo omogućilo da budem prisutna na bezbroj sjajnih događaja. Od lokalne pijace do Evrovizije.

Zato što mi sve to (mnogo) nedostaje.

www.pexels.com

Zavoleh online

Znate, mi mame smo nekako osuđene da budemo po ceo dan kod kuće. Onda počinje da nas interesuje sve što ima prefiks e-(nešto) i online. Sve obično krene sa Facebook-om, pa kada vidimo da možda imamo malkice vremena da se pozabavimo i nečim malo zanimljivijim, a usput nešto i naučimo, prelazimo na ozbiljnije teme.

Tako sam ja, interesujući se za neki dobar događaj koji obrađuje interesantne teme saznala za Spark.me konferenciju. Za sve je kriv Darin blog. Ona je prošle godine sve to tako lepo dočarala i opisala (a i keva je), da sam poželela da i ja budem tamo. Sjajni predavači, opasna blogerska ekipa i, čini se, mnogo stvari za videti i naučiti.

Pošto sam i sama marketing orijentisana i ponosna na svoja znanja i iskustva, rekoh, došlo je vreme da ga nadogradim. A gde ćeš bolje ispiracije nego među ljudima koji su nekada bili isto gde ja sada, a onda napravili nešto čime se danas ponose. Eto, to želim da vidim i čujem.

www.pexels.com

Na skriveno te vodim mesto...

Svako ko zna mene, zna i za moju neizmernu ljubav prema moru. U Budvi nisam bila od '99-e, kada smo preko kukuruznih polja i porušenih mostova, moje drugarice i ja pošto-poto htele da se okupamo u slanoj vodi. Ma, nije bilo šanse da preskočimo jednu godinu, a da ne odemo na more.

Eto, možda je Spark.me znak da treba da joj se vratim. Da ovo Egejsko, zamenim za Jadransko, pa da uporedim J. A vala i da na miru popijem jednu kafu na plaži (razumeće me sve mame sa malom decom), jer mi to mnogo nedostaje.

www.pexels.com

I mi keve (valjda) imamo život

Hm, ne baš onoliko koliko bismo htele. Eto ja, recimo, nemam vremena, ali trudim se. Ne odustajem. Ova 4 dana u Budvi će me, čini mi se, potpuno preporoditi. Zbog svega gore navedenog. A i imaću izgovor da 4 dana odsustvujem od kuće, kad već drugačije ne mogu da se izvučem. 

Kod mog muža, znate, učenje i usavršavanje uvek pali J.

Dan posle (odmora)

- „Kakav je plan za sutra“?

- „Da ne radimo ništa“.

Nekoliko sati pre, došli smo sa odmora (proveli se odlično, ali o tome u nekom drugom postu). Tri kofera, 2 velike kese i još neke sitnije stvari trebalo je raspakovati, neke vratiti na mesto, neke staviti u mašine, neke oprati odmah, neke okačiti ili vratiti na policu ormara, kuhinjskog dela, frižidera...Morali smo na smenu,muž i ja, jer Beba trčkara, vesela je što se opet vratila prostoru gde je gazda i ima sve što joj treba za igranje i zabavu.

 

 „Samo nam još trebaju baba i deda“, sebično pomislih kada je muž spuštao slušalicu. Razumem ih i znam da hoće da je vide (već dugo niko ne dolazi zbog nas J), ali posle 2,5 sata neprestane akcije na brodu plus pre i posle puta, baš mi nije ni do koga.

Kako su otvorili vrata, Beba, naravno, počinje da plače. Zaboravila ih je, pa onda kreće poznata priča o smirivanju,  pokušaju da se objasni da su oni ti i ti i da je vole i sve što uz to ide...Beba nastavlja da plače nesmanjenim žarom i jasno, hvata se za mene, a ja pokušavam da objasnim da ne treba da budu tako napadni, da će doći kad se malo opusti...Pošto vidim da ne pomaže, odustajem i isključujem se.

Epizodu nekako preživesmo, ali nema pauze! Dođe vreme da se muž i ja rastanemo i svako krene na svoje zadatke. Beba bi napolje, pa uzimam kolica i pravac - kafa za poneti! Ona najveća! I doza šećera u vidu nekog slatkog hleba, kako zovem ove grčke uobičajene slatkiše, koji se dobije uz nju. Bar je čokoladan, ako ništa drugo.

 

Pošto od Bebe više ne može da se jede, a ni pije (jer sve što vidi htela bi i ona), a ja baš ne mogu da se pohvalim da se u tom trenutku zdravo hranim, jedini spas bili su – golubovi! Beba obožava sve što se kreće, a baka je, između ostalog, naučila da kad vidi golubove kaže „Iš“, što proizvede odličan rezultat – mir na nekoliko minuta za mamu. Na trgu preko puta ih uvek ima, a i teta mi, umesto jednog, dade dva kolača, pa ako zagusti, eto poslastice i za njih. Okrenuh kolica suprotno od mene (jer ako me Beba vidi sa kolačem, ni jedan golub mi ne pomaže), sedoh pored fontane, bacih nekoliko mrvica i – eto ih! Beba srećna, a ja na brzinu dobih svoju dozu kofeina i šećera!

 

Uz konstantno dozivanje mačaka i pasa i moljenja (u sebi) da se negde pojave, jer sada samo to može da je zadrži i kolicima, malo smo prošetale i vratile se kući. Za mamu, jasno, nema odmora, jer je na redu ručak za Bebu, a moj muž, standardno kao i svaki put kada je nabavka u pitanju, okrene telefon bar 5 puta, i to u najgorem trenutku.

Hranim tako Bebu i pomislim: „ Kad bi Beba samo malo htela da odspava, da se ispružim i ne radim ništa bar sat vremena? Briga me za sudove, igračke, prljavu kosu. Samo malo, maaaalkice da odahnem“...Uto mi san prekide ulazak muža sa 20 kesa. I Bebine rukice kojima mi pokazuje da želi da je podignem.

 

Na putu do sobe je zaspala. Muž se, čim je sve spakovao u frižider, zaputio ka krevetu. Pomislih, Bog me pogledao! Odoh da mu se pridružim. Uključim TV iz čiste radoznalosti, kad tamo romantičan film. Ne pamtim kad sam zadnji put pogledala neki. Kažem u sebi: „To je to, neki znak da i mi mame imamo dušu“. Podignem jastuke, navalim na sladoled i prepustim se uživanju.

Beba je spavala do kraja filma. Na tome sam joj bila više nego zahvalna. Ma šta zahvalna, obožavala sam je! Svu sam je izljubila kad se probudila :).

Krivo je more...

Sve, sve, ali more obožavam! A o radosti odlaska na plažu da i ne govorim. Mogla bih satima i satima da sedim, pijem kafu i gledam u more. Negde od 16h pa dok se ne smrkne.

Doselivši se u zemlju koja ima more, moj san o čestim odlascima na plažu se ostvario. Sad kad god želim, mogu da skoknem do tog malog raja. Ipak, prošlog vikenda desilo se nešto potpuno neočekivano. Rekla sam mužu: „Danas nećemo na plažu“. Nije mogao da veruje da ću ja to ikada reći. Ne, nisam je zamrzela. Htela sam samo da je malo...zaobiđem...

U životu novopečene mame sve se menja, pa i taj famozni odlazak na plažu. Kada mi je pre jedno dve godine koleginica, na pitanje zašto ne vodi svog osmomesečnog sina na plažu, jednostavno odgovorila da joj je ipak lakše da ostane kod kuće, pomislila sam da je luda. Ma daj, more je tako blizu, šta može da bude toliko komplikovano da umesto u moru ostaneš kući u lavoru?

 

Dok nisam značenje njenih reči osetila na svojoj koži.

Nakon priličnog broja pročitanih blogova iskusnih majki na temu beba/dete i plaža, saveta onoga ko svako leto pomaže roditeljima da izaberu što bolju destinaciju i iskustvima mama koje sam i sama prenela, nije mi trebalo mnogo da shvatim kako to sve realno izgleda. A gde ćete bolje, nego iz sopstvenog iskustva.

Jedina gora stvar od pakovanja za plažu je pakovanje bebe za put. Od onoga što ste već spakovali i jedva je stalo u gepek, za plažu treba iznova da kopate po torbi i gomili kesa i uzmete ono što vam zaista treba. Ako je vrućina, onda to iziskuje zaštitu koja počinje od automobila. Krema za sunčanje, kapica, pelena za prozor ako nemate ono čudo koje štiti od sunca, pa onda pelena za sedište da se beba ne oznoji preterano. Pošto naša baš i ne voli da je u sedištu, onda su svi vidovi zabave poželjni jer će nam u suprotnom kratka vožnja presesti. Lopta, prazne plastišne flašice svih veličina (fascinacija mućkanjem,  šuškanjem i grickanjem poklopca), pa kada sve to za nekoliko minuta dosadi nekoliko knjižica, moje naočare (samo moje hoće!), omoti od CD-a i sve drugo što se nađe pri ruci, a još nije opipala ili stavila u usta.

A onda - izlazak iz kola. U svom devojačkom životu, pod obavezno sam se smejala kada na plaži vidim ogromne Jumbo kese pune rekvizita za plažu (sigurna sam da je svako ko je bar jednom bio u Grčkoj, bar čuo za prodavnice Jumbo). Priznajem, žalila sam te jadne roditelje koji dovuku pola kuće sa sobom, a dete nakon 5 minuta ipak plače, jer hoće ono što nema, a kod nekog je videlo. E, sada je to postala moja realnost. U dve kese i jednoj torbi vukla sam peškire (sa kapunjačom, bez kapuljače, pončo, mantilić), kreme za sunčanje i ujede, pelene, hranu i sve što uz nju ide, maramice, garderobu, kupaće kostime svih vrsta (bikini, jednodelni, skafander) i naravno nezaobilazne kofice, grabuljice, lopatice, činijice...Uz sve to, dobismo na poklon i bazenče koje se ne naduvava (hvala Bogu, inače bih nosila i pumpu i još koješta), ali i tu nije sve potaman jer lako se rasklapa ali se teško sklapa. Što reče moja drugarica strankinja, kada sam je pitala da li su tende za plažu dobra stvar: „Sedela sam jedan dan sa mamom na plaži i posmatrala roditelje koji su ih imali. Ultimativna zabava! Imaš dve opcije: one jeftine koje na dašak vetra padnu i one skuplje koji se, kao, lako montiraju i sklope na ambalaži, ali u realnosti je to ipak malo teže izvodljivo.“

 

Iako sam se do poslednjeg momenta opirala, na kraju smo kupili suncobran. Za mene je nekako odlazak na plažu trenutak relaksacije, a ako treba još i da montiram suncobran, vadim ležaljke i vučem stolice na 40C, onda se to polako pretvara u mučenje. Ali, sve za bebu, kako drugačije?

Pošto smo prestali da vučemo kolica, pored svih gore navedenih stvari, u naručju nosimo i - bebu!

Možda bi neka agencija za iznajmljivanje nosača stvari za bebu u letnjem periodu bila dobra start-up investicija?

Sreća u nesreći – beba je na plaži super divna! Bar za sad. Sa vodom se odmah zagotivila jer je već nekoliko meseci vodim na bebi plivanje. Sa peskom na početku nije bila baš u dobrim odnosima, jer je nekako ostajao na njoj, a ona je pošto-poto želela da ga se reši. Sad joj to ne smeta, ali ga po dolasku na plažu obavezno proba. Sa kamenčićima se desila  ljubav na prvi pogled, pardon zalogaj, jer ih (naravno) neprestano stavlja u usta pa zato ne idemo na šljunkovite i kamenite plaže. Osim šljapkanja u plićaku, voli da prepuzi plažu, pa biramo one malo šire i duže. Sve u svemu, stignem i kafu da popijem.

Sve dok ne dođe vreme za odlazak.Onda ide sve isto, ali u obrnutom smeru.

Kada onako izmorena dođem kući, čeka me vađenje stvari, pranje kostima, kačenje peškira i ono što mi najteže pada– kupanje bebe. Kad se sve to završi, dođe red i na mene da sperem so i pesak. Hvala Bogu na vodi koja me malo povrati u život.

 

Ne znam koliko će vremana proći da se opet sa onim istim žarom plaži vratim, ali već sam naučila da se čovek na sve navikne. Verovatno se za kratko vreme neću ni sećati višečasovnog uživanja koje sam godinama praktikovala. Odlazak na plažu sada ima jednu sasvim drugu dimenziju.