Toplomer ili plaža - naša letnja dilema

Foto: Pixabay

Kada mi je nedavno prijateljica koja živi u Nemačkoj pozavidela što živim na moru, jer je u Berlinu u julu bilo „prijatnih“ 18 stepeni sa kišom, došlo mi je da zaplačem. Ono malo kreativnosti što je ostalo u meni bilo je dovoljno da smislim novu kletvu. „Da bog da živeo na pljuvometar od mora i na 40C u julu ne mogao da se okupaš“.

Ne, nije samo problem u tome da nisam mogla na plažu, već nigde iz kuće! Kako nesreća nikada ne ide sama, osim što je Beba cele nedelje imala visoku temperaturu, muž je odsustvovao od kuće zbog veoma važnog sajma. Dakle, sama u 4 zida sa bolesnim detetom.

Za mene kao jednu veoma socijalnu osobu, koja više voli da je van kuće nego 'leba da jede, ovo je najgori mogući scenario. I još sa Bebom, kojoj je, osim što je bolesna, dosadilo svaki dan isto okruženje i iste stvari (šta ću, ne mogu ni ja ceo dan da budem zabavljačica) sa svojim željama i zahtevima.

Jedina svetla tačka u ovim zatvorskim danima je nedelja – dan kada dolazi baba! To mi je davalo snage da izdržim.

Svaka medicinska sestra je heroj

Kada ste po ceo dan kući za živahnom (još malo pa) dvogodišnjakinjom, koja je pritom bolesna, hteli ne hteli pretvorite se u medicinsku sestru. Moja svakodnevica pretvorila se u:

• merenje temperature (kada kažem da treba da merimo temperaturu i pomenem toplomer, kao da treba nožem da je bodem!)
• davanje sirupa (ni malo lako ubediti Bebu da treba da pije predivni sirupić sa ukusom trešnjice, jer sve što ja hoću, ona neće )
• podsećanje da treba da ide na nošu (u toku je odvikavanje od pelena, pa na to sve treba dodati i čišćenje podova i pranje gaćica svako malo)
• ostale „hoću“ i „daj mi“ aktivnosti (hoću vodu, dodaj mi knjigu, pije mi se sok, daj mi keks...)
• sve one stvari koje se podrazumevaju – kuvanje, čišćenje, pranje, sklanjanje igračaka.

Dakle, svako malo na pamet su mi padale te vredne žene, koje svaku želju bolesnika treba da izvrše. 

 

Foto: Pixabay

Svaka keva kojoj je super da čuva decu je žena zmaj

Da, znam, nisam ja jedina kojoj se dete razbolelo i koja je sedela u kući nedelju dana. Jeste, napolju je predivno, miris mora oseća se u vazduhu, svi su negde otišli ili bar imaju nekog ko će da se sa detetom zabavlja pola sata. A ja, jadna, ostavljena i zatvorena.

Ponekad, kada slušam poneke majke kako sa oduševljenjem pričaju o tome kako se ludo zabavljaju sa svojom decom, pomislim da možda sa mnom mešto nije u redu? I zaista se trudim da čitamo, crtamo, pevamo, ređamo kockice, igramo, šetamo bebe, stavljamo slona i medu da spavaju, kuvamo ručak Snupiju i konju, prenosimo vodu iz kofice u bazen, spuštamo se na toboganu, ali šta posle? Šta se dešava onog momenta kada bi mama da malo iskulira, ali ne može jer Beba ima visoku temperaturu i skače joj po glavi (ova moja se ne skrašava ni kada je bolesna)? Da, sad sigurno kažete „pusti je da se igra sama“. I to potraje jedno 15 minuta, i šta posle? Hoćete da se istuširate – ona je tu, da popijete kafu – ona bi da je meša, da nešto uradite – nema šanse, da pročitate vesti – samo dok šetate od kuvanja ručka konju do stavljanja mede da spava. Razgovarali biste sa nekim telefonom? Možda 2 minuta, a posle kreće „mamaaaaaaa“!

I onda biste tako negde da izađete, da proluftirate mozak, ali ne možete.

Ne, ja izgleda nisam tipična „volim da sedim kod kuće“ keva. Eto, rekla sam.

Dvoje bolesne dece – ne smem ni da pomislim

Iako sam u jednom prethodnom postu napisala zašto mislim da ću se ipak zadržati na jednom, ponekad mi padne na pamet da je možda sebično da bude sama. A onda posle ovakvih dana kažem sebi – ipak je tako najbolje. Samo zamišljam sve ovo puta dva. A ne, ne, nisam ja taj kapacitet J.

Foto: Pixabay

Spas je u kombinovanju

Ja ipak mislim i sve više sam sigurna da mama treba da ima neki svoj ventil. Kao što je meni pisanje -  ovaj blog ili još jedan blog o Grčkoj koji rado pišem ili tekstovi za magazin kojima se radujem. Ili nekoj drugoj mami kafa na terasi, odlazak u teretanu, na piće sa drugaricom. Jer, tek kada si zatvoren, vidiš da to nisi ti, da ti nešto fali da te ispuni.

Pošto me uvek kritikuju da pišem samo ono loše (a ja ipak pišem ono što osećam), bilo je i nečeg dobrog tih nedelju dana. Pelena sam se konačno oslobodila (juhuuuuu) i uživala slušajući kako Beba svakim danom sve više zna.

Mislim da je uzrast oko 2 godine najzanimljiviji, jer deca tada uče da povezuju i puno ispituju. Svakog dana sam se na svu moju muku slatko smejala njenim smešno izgovorenim rečima, nespretnim rečenicama i komentarima. A naročito uveče, kada joj se spava i kaže: „Mama hajde da se mazimo“. Onda čitamo bajke, pevamo pesmice, Beba skače po krevetu i smeje se. Male stvari koje na kraju dana ipak mami izmame osmeh na lice.