Kako se potraga za krastavčićima na atinskoj pijaci pretvorila u lekciju iz marketinga

Opis događaja

 

Još jedan petak i još jedan „cirkus“ u našem naselju. Dolazi pijaca!

Da pojasnim - u Atini ne postoji posebno mesto koje mi znamo kao pijaca. Svako naselje ima svoj dan kada pijaca - dolazi. Kažem dolazi, jer se od ranog jutra zatvara jedna velika ulica opredeljena za to, gde se postavljaju tezge i izlaže roba. Okolne ulice pune su parkiranih kamiona, malih i velikih, a vredne ruke prodavca iznose robu i pripremaju se za prve mušterije. Obično one starije, koji krenu u jutarnju šetnju, jer je posle ili vrućina ili gužva, što im obično ne odgovara.

 

http://www.funnyfoodsrecipes.com/cool-as-a-cucumber/

 

Svaki prodavac zna svoje mesto i postavljanje ide relativno brzo. Oni koji žive u pijačnoj ulici automobile pomeraju veče pre, jer za njih do 16h toga dana nema mesta. Nakon isteka vremena za pijacu, ulica se čisti i već oko 17h onaj ko ne zna, ni po čemu ne bi mogao da primeti da se tu celog dana nešto prodavalo. Samo miris ribe, koji verovatno ne odlazi tako lako, mogao bi onima sa oštrijim njuhom da izazove sumnju...

 

 

Opis situacije

Kao i svakog petka, Beba i ja krećemo u nabavku. Ujutro su cene najviše, a kako dan odmiče padaju, pa nismo baš prve mušterije. U zavisnosti od Bebinog rasporeda i raspoloženja, obično dođemo oko podne, kada je prvo spuštanje cena na redu. Taj događaj prati velika buka sa tezgi, jer svako želi da obavesti da je na redu ono što bi prodavci u radnjama nazvali promotivna ponuda. Ili recimo „happy hour“. Imam utisak da se galama baš i nije svidela grupi Nemaca, koji su očigledno prvi put došli na pijacu. Ali, navićiće se. Kao i svi mi kojima je grčki temperament na početku malo čudan. Japanka koja je u redu ispred mene čekala da kupi jaja, već zna i da ih naručuje na grčkom :). Zato se na galamu, posle prvog susreta, više gleda kao na atrakciju bez koje grčka pijaca ne bi bila to što jeste.

Za mene je pijaca već uobičajena rutina, pa me određeni prodavci, od kojih svake nedelje kupujem namernice, u prolazu pozdravljaju sa „kalimera“. Desi se ponekad da ipak poželim nešto drugačije, pa pogledam i druge tezge. Uzmem kesu, izaberem sama šta mi se dopada, dam prodavcu da izmeri, platim i to je to.

 

 

Opis zadatka

Zadatak za ovaj petak bili su – krastavčići. Naime, jedna od stvari koja mi nedostaje u Grčkoj zimi su kiseli krastavčići. Neki od velikih stranih marketa ih imaju, ali stavljaju neke čudne začine, pa mi se ukus ne dopada. Zato sam rešila da ove godine probam sama da ih napravim, po maminom receptu.

Međutim, krastavčića nema nigde! Bar ne onih sitnih. Taman kada sam pomislila da ću se ipak vratiti praznih ruku, ugledam ih na jednoj tezgi. Tezgu sam i ranije zapazila jer je ogromna, mahom puna zeleniša, a prodavac je uvek isti - jedan visoki mladić sa ogromnom bradom. I uvek je gužva. Iskreno, baš ne bih da stojim pola sata u redu za peršun ma koliko da je dobar (peršun je u ovom slučaju pojam za sve zeleniše) pa sam je nekako uvek zaobilazila. Ali šta ću, trebaju mi krastavčići, a tu ih jedino ima.

 

 

Odnos sa kupcima - primer 1, prvi deo

Onako s Bebom, koja je sa prethodne tezge uzela paradajz i gricka (znači zabavlja se i ne buni se da joj je dosadno) parkiram kolica u jedan ugao. Kao i na svakoj tezgi, zatražim kesu - prodavac ne odgovara. Zatražim drugi put – opet ništa. Rekoh, možda dečko ima previše posla. Priđem mestu gde su kese i uzmem sama. Pogledao me i ništa nije rekao. Polako biram krastavčiće i stavljam ih u kesu, iako me čudi što svi čekaju i niko ništa ne bira.

Između mene i reda, gura se jedna Grkinja.

-„Koliko je rukola“?

-„50 centi“.
-„U redu, uzeću jednu vezu“.
- „Gospođo, zamolio bih vas da sačekate u redu“.
- „Naplatite vi meni odmah. Evo, imam 50 centi“, odgovara mu gospođa koja očigledno ne može da čeka.

Pruža mu 50 centi i navaljuje da ih uzme. Pogledao je onako ispod oka i uzeo novac. Njegov pogled govorio je da ga nekulturni uvek iznova iznenade.

Sa kesom krastavčića u rukama stala sam u red. Bila sam četvrta i posmatrala kako se stvari odvijaju. Svako je prodavcu rekao šta želi, a onda je prodavac, sam, sa rukavicama na rukama, uzimao najbolje proizvode, dodatno ih obrađivao da nemaju dugačke drške, propali plod, loš list...
Nije mi trebalo mnogo da ukapiram da sam traženjem kese i samoposluživanjem i ja bila od onih nekulturnih, koji ne umeju da sačekaju...

Kupci su uzimali po više stvari, a prodavac je strpljivo birao najbolje, stavljao u kese, a zatim ih odnosio do kupca i odlagao u njihova kolica. Usluga na nivou, mušterije sve neki fini, probran svet.

Kada sam gospođu ispred mene pitala zašto je tezga toliko popularna, rekla mi je da dečko koji prodaje uglavnom uzglaja organske proizvode, da je kvalitet odličan i da ona, i pored toga što je uvek gužva, čeka svakog petka. Na to se nadovezala i gospođa iza mene komentarom da, kad prodavac donese paradajz, cela tezga miriše, a ukus je kao onaj nekad. Pomislih možda bih za paradajz i sačekala, ali peršun je peršun - lepo je što je kvalitetan, ali ako na to izgubim pola dana čekajući...

 

 

Odnos sa kupcima - primer 2

Beba je bila dobra, a i mene je zabavljalo da posmatram ovaj, za mene, novi pristup prodaji proizvoda na atinskoj pijaci, kao i takmičenje ko će više kesa sa tezgde da ponese. U međuvremenu, prodavačica sa tezge do, pita me želim li njen paradajz.

-„Ne hvala gospođo, ja volim sitniji“, odgovaram.

-„Imam ja i sitniji, evo pogledajte“, počinje da me ubeđuje i pokazuje paradajz srednje veličine.
-„Hvala vam, ali ja volim baš onaj sitan“, ljubazno odgovaram.

Nakon 30 sekundi rekla mi je da pomerim kolica sa Bebom jer joj zaklanjaju 5 centimetara tezge. Malo je reći da sam poludela! Stavila sam deo kolica sa te strane, jer je sa svih drugih bilo sunčano. Nisam joj rekla ništa. Pomerila sam kolica i Bebu stavila na sunce. Otvorila sam suncobran koji je zauzimao dosta prostora i konstantno sam morala da manevrišem, ali šta sam drugo mogla.

Tim potezom gospođa prodavačica izgubila je nekoliko mušterija u startu. Svi koji su čekali sa mnom u redu zgrozili su se na njen kometar.

 

Odnos sa kupcima - primer 1, drugi deo

 

Uto dođe red na mene na tezgi na kojoj sam čekala. Pružam kesu s krastavčićima i unapred se izvinjavam što sam ih sama birala. Objasnim da je to ono na šta sam do sada navikla.

Već u 11.30h (pijaca traje do 16h) na tezgi nije ostalo skoro ništa...

 

Nema problema“, kaže mladi bradati dvometraš. „Sam biram zato što jedino kada svaki proizvod prođe kroz moje ruke, budem siguran da sam mušteriji dao najbolje“.

Počinjem da se vadim da sam sama birala i zato što mi trebaju baš sitni krstavčići za nešto što spremam. Interesovalo ga je šta je to tačno, a onda sam mu objasnila da mi u Srbiji nemamo povrće cele godine, tako da salatu kiselimo da bismo je imali zimi.

Dok sam govorila, primetila sa da nešto pakuje u kese. Uzela sam i vezicu nane, uz već odabrane krastavčiće, pružila novac, a on meni moje kese. Zatim mi je dao još tri. Stavio je paprike, peršun, mirođiju, salatu i pružio Bebi šargarepicu. Rekao je da je to poklon od njega.

 

Zaključak 

Bila sam iznenađena. Pomislila sam na prodavačicu koja mi je rekla da sklonim kolica s Bebom jer joj zaklanjam tezgu i ovog divnog mladića. Prodavačicinoj tezgi, za 20 minuta koliko sam stajala u redu, nije prišao niko – na njegovoj je čekalo 10 ljudi. Dečko koji sam proizvodi ono što prodaje, insistira na kvalitetu, ali i na – usluzi. Na pijaci bar 40 tezgi prodaje peršun po istoj ceni, ali gužva je kod njega. Zato što je drugačiji, ceni mušterije i ume da ih privuče.

Važno je imati kvalitetan proizvod, ali možda još važnije – umeti da ga plasiraš. I na pijaci. Zato ću ja, od narednog petka, za peršun ipak čekati u redu...