Od kada se rodila,
našu bebu svi maze. Bake, deke, tetke, ujne, svi naši prijatelji. Šta god joj
je trebalo, kao i svi roditelji, trudili smo se da ima. U skladu sa
mogućnostima, naravno.
Kada smo saznali da je
devojčica, moja želja bila je da joj kupimo kolevku. Meni je to nekako bilo
pravo mesto u kome treba da spavaju male princeze - milo, slatko, romantično.
Pa jos sa nekom lepom posteljinom, mrežicom u roze boji koja će će padati na
naslone, malim jastučićima i onom igračkicom što se okači na kolevku, koja se
okreće i svira. Ma prava stvar!
Znali smo da će beba
brzo da preraste kolevku i da ćemo samo posle nekoliko meseci morati da je
prebacimo u krevetac, pa je zato njena kupovina bila neka vrsta luksuza. Ali moj
muž je video koliko mi se to dopada, i kupio istovremeno i krevetac i kolevku.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Ali ni troškovima. Odmah se kupuju i dva dušeka
(koji ovde koštaju baš mnogo), pa duple posteljine, duple mrežice, jastučići,
igračke. Ali, nekako smo to mogli da priuštimo, i radovalo nas je, pa smo
odlučili da nabavimo sve. Kad je bal, nek je bal!
Kada je beba napunila
6 meseci, iako nismo morali, odlučili smo da je prebacimo u krevetac, za nju, u odnosu na kolevku,
sada veliki krevet. Baš negde u tom periodu, od kolege za master studija
saznala sam da naša koleginica Anastasia i njen muž (upoznali su se na
studijama i venčali pre godinu dana) čekaju bebu. Tokom studija se nismo nešto preterano
družile, ali pošto je grupa bila mala, imali smo prilike da se i na predavanjima
dovoljno upoznamo. Anastasia je Grkinja, a u Atinu se preselila nakon osnovnih studija,
jer u malom gradu iz koga je nije mogla da nađe posao. Ima 6-oro braće i
sestara, a ona je najstarija. Njena porodica je u teškoj finansijskoj situaciji
jer im treba puno, a imaju malo. Iako sada radi i od male plate koju ima pokriva osnovne
troškove, Anastasia ipak pokušava da koliko može pošalje braći i sestrama.
Sa dolaskom bebe,
dolaze i veliki izdaci. Ovde nekako svi kukaju da je kriza, a kupuju sve
najskuplje, pa je ostalim Grkinjama, koje nemaju puno, teško da se izdvajaju iz
te priče. Misle da će im neko prigovoriti ili im se podsmevati ako nemaju Stoke
kolica i ako garderobu za bebe ne kupuju isključivo u Mother Care ili skupim
markiranim prodavnicama. To znači da Anastasia i njen muž moraju da daju sve od
sebe da koliko-toliko priušte bebi sve što treba, jer znaju da će zarad sreće
novog člana morati da se odreknu mnogo toga.
Znajući sve ovo nije
trebalo mnogo - pozvala sam Anastasiu i rekla da želim da joj dam neke stvari koje
je naša beba prerasla. Iako ne kupujem najskuplje stvari, želela sam da joj
pomognem. Došla je jedno veče i onako stidljivo slušala šta sve imam da joj
ponudim. Kada sam rekla da imam kolevku, lice joj se ozarilo. Nasmejala se i
rekla da joj je želja da njena devojčica spava za početak u kolevci, ali da na
žalost to ne bi mogla da priušti. Mojoj sreći nije bilo kraja! Znate onaj
osećaj kada je vaše malo nekoga učinilo tako srećnim! Dala sam joj i dušek i
posteljinu za kolevku, i onu igračku koja se vrti i svira. I kadicu sa stalkom
za kupanje i divnu odeću koju je mojoj bebi kupila ponosna tetka.
Koliko sam se ja više
radovala što mogu da joj pomognem, toliko se ona sve više stidela. Jednostavno,
nije očekivala da je neko koga maltene površno poznaje spreman da joj toliko
izađe u susret. „Eto, takvi smo mi Srbi“, rekla sam. „I ono malo što imamo uvek
smo spremni da podelimo“. Samo se nasmejala, čvrsto me zagrlila i rekla „Hvala ti od srca“.
PS: Ovo divno belo jastuče na
slikama je svojim rukama napravila blogerka
