Mame na "privremenom radu" u Atini

Veliki broj mojih prijatelja živi u inostranstvu. Obično jedno od prvih pitanja bude: „Ima li Srba?“. I odgovor j uvek isti: „Ima nas, vala, koliko hoćeš!“

Tako je i ovde u Atini. Em nije daleko, em je more blizu, em smo Grci i mi braća :). Dovoljno da me većina ljudi, kada sam došla ovde da živim, smatrala srećnicom.

O tome kako je ko od nas došao ovde, može se verovatno ispričati bezbroj priča. Svaka je po sebi jedinstvena, različita. Neko se zaljubio u zemlju, neko u Grka ili Grkinju, a ima i onih koji su došli „trbuhom za kruhom“ ili jednostavno pronašli posao koji im odgovara i finansijski im je mnogo bolje ovde nego negde drugde.

Priznajem, ne poznajem mnogo Srba koji ovde žive. Uglavnom sam ih upoznala slučajno – u avionu, na fakultetu, preko zajedničkih prijatelja. Sada, kada sam postala mama, sa nekima se viđam češće, sa nekima ređe. Svaka mama ima svoj raspored i nije lako sve uklopiti. Atina je velika, pa je i to problem. Neke mame imaju sreće da imaju pomoć, a neke su po ceo dan same sa decom. Kao u Srbiji, reći ćete. Ali, nije baš tako. Uostalom, o tome govore njihove priče.

 

Sanja, mama devojčice od 15 meseci, beba #2 na putu

U Grčkoj živim 7 godina. Moj muž je Grk i upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja. Moja devojčica došla je na svet pre godinu ipo dana. Porodila sam se u privatnoj bolnici „Iaso“ i porođaj je odlično prošao, a koliko čujem grčkim bolnicama zadovoljne su uglavnom sve žene koje su se ovde porodile. Prve tri nedelje moja mama je bila od nemerljive pomoći, ali morala sam da prihvatim surovu realnost. Koliko god mi je teško padalo, shvatila sam da u jednom trenutku mora da se vrati u Srbiju i da ne možemo da se oslonimo na nju. Takođe, nakon 4 meseca morala sam da se vratim na posao, tako da smo morali da nađemo bebisiterku. Na moju veliku sreću, svekar i svekrva su nam od ogromne pomoći, tako da  uveče i preko vikenda možemo potpuno normalno da funkcionišemo. Na žalost, veliki broj mojih prijatelja koji ovde žive nema tu sreću, pa je zato devojkama koje su se porodile u Srbiji mnogo lakše, jer im se život posle nekoliko meseci vraća u normalu, dok su naše žene ovde  mahom prepuštene da se same bore.

Moram da priznam da mi je dolazak bebe promenio život. Iako na momente zna da bude teško, devojački život mi uopšte ne nedostaje! Trenutno sam zbog druge trudnoće ceo dan sa mojom devojčicom, a dane provodimo tako što idemo na plivanje, u igraonice, šetamo. Ima puno sadržaja za decu i mislim da nam u tom pogledu u Atini ništa ne nedostaje.

Grčki još uvek ne znam perfektno, ali recimo da se sporazumevam 80% na grčkom. Znanje grčkog mi mnogo pomaže i nisam nikada imala neprijatnosti zato što sam strankinja. Družim se i sa našima koji ovde žive i mahom su zadovoljni. U principu, ako imaš dobrar posao, ovde je za život ok. Ipak, često mi nedostaju prijatelji i porodica iz Srbije i žao mi je što ne možemo češće da se viđamo.

 

Sanja, mama dva dečaka od 2,5 i 4,5 godine

U Grčkoj živim 6 godina, muž mi je Grk i živimo u jednom veoma lepom naselju. Nije previše prometno kao centar, a ni previše pusto kao neki delovi grada.

Grčki sam znala (bar sam tako mislila) pre nego što sam došla da živim ovde. Bilo mi je lakše da razumem ljude oko sebe, iako je bilo još milion reči i pojmova koji su za mene bili španska sela. Sada ga odlično govorim i lakše mi je da se sporazumevam na grčkom nego na engleskom.

Moje iskustvo o porođaju ovde bilo je – napeto. Bili smo na odmoru, 200 km od Atine kada nas je  prvenac Nikola iznenadio i poranio. Samo što sam ušla u deveti mesec, on je rešio da izađe. Pukao mi je vodenjak rano ujutro, a muž je, beo kao kreč, vozio 2 sata do bolnice. Iskreno, nisam bila uplašena zbog porođaja, već zbog nepoznavanja jezika i straha od komunikacije sa doktorima. Stigli smo u privatnu bolnicu "Lito" i na prijemu su me pitali zašto sam došla :). To me je još više zbunilo, ali na kraju, sve se lepo završilo. Relativno brzo sam se porodila - u 11:30h su me primili, a već u 18h sam držala svoje malo biće u zagrljaju. Bolnicom sam relativno bila zadovoljna - osoblje nije bilo loše, hrana je mogla da bude malo bolja, ali ono što mi je najviše smetalo je konstantno puna soba ljudi i ostajanje po ceo dan i celu noć.

Ja sam 24/7 mama! Kada sam došla kući iz bolnice, bila sam potpuno sama. Nisam imala nikakvu pomoć, čak ni od supruga jer mu je posao takav da je često na putu po nekoliko dana. Imala sam tu sreću da se nisam plašila, sin i ja smo se brzo navikli jedno na drugo, ali umor je bio stalno prisutan.

Dolazak bebe mi je promenio život iz korena. Možda sam ponekad želela da izađem sa društvom, kao nekada, da se odmorim i odspavam, ali koliko god da sam bila umorna i nervozna, pogled na to nevino biće mi je mamio osmeh. Ne žalim za devojačkim životom jer mislim da, kad deca malo porastu, uvek možeš da  nadoknadiš neke propuštene prilike.

Pošto sam uglavnom sama sa decom, teško je u stranoj zemlji uskladiti želje i mogućnosti. Ni infrastruktura u okolini nam nije naklonjena, pa su sve igraonice u okolini uglavnom zbog krize zatvorene, a dečja igrališta su u lošem stanju. Ipak, i kada razmišljam da bi možda bilo dobro da ih izvedem u šetnju, shvatim da ne mogu sve sama, jer neko mora i ručak da spremi. Zato sam mahom sa njima kod kuće, a vreme provodimo tako što se jurimo da se nahranimo i u međuvremenu poigramo.

Zbog dvoje dece, i moj život u Grčkoj je u poslednje 3 godine pretrpeo promene. Iako volim Grčku, moram da priznam da su izdaci postali veliki. Za sada ni u čemu ne oskudevamo, ali o nekom lagodnom životu nema ni govora. Iako imam dosta prijatelja Srba ovde, Atina je veliki grad i oni sa decom žive daleko, tako da se retko viđamo. Zato mislim da je onima koji žive u "svojoj" zemlji sve mnogo lakše.

 

Jelena, mama blizanaca od 2 godine

U Atinu sam došla pre 6 ipo godina, a muža Grka upoznala sam na Santoriniju. Za sada je moje radno mesto briga oko dvoje dece. Grčki odlično govorim i poznavanje grčkog mi mnogo znači, jer mi omogućava da se svakodnevno bez problema sporazumevam u svim prilikama.

Moje iskustvo sa porođajem je fenomenalno! Prirodnim putem sa epiduralom porodila sam se u privatnoj bolnici „Iaso“. Grčka je po tome čini mi se mnogo bolja od Srbije. Imala sam super doktora koji je bio potpuno za to da me porodi prirodnim putem iako je bila blizanačka trudnoća. Muž je sve vreme bio sa mnom, a posle 2 i po dana svo četvoro smo došli kući.

Kod kuće nas je dočekla moja mama (muževljevi roditelji su preminuli) koja je ovde ostala 2 meseca posle mog porođaja. Imala sam puno problema nakon što se moja mama vratila za Beograd, jer su dečica još uvek bila malene bebe. Ubrzo smo pronašli devojku koja mi pomaže, jer je prosto bilo nemoguće da sam sama sa njima dvoma. Zato mislim da je lakše devojkama koje su se porodile u Srbiji, samim tim što su na poznatoj teritoriji mnogo je lakše doći do potrebnih informacija, a i porodice su tu da uskaču po potrebi, što sa nama koji živimo u inostranstvu nije slučaj.

Dolazak blizanaca je potpuno promenio moj život. Prvih 10 i po meseci bila sam bukvalno služavka dvoje malih zahtevnih bebica. Konstanta neispavanost, hroničan umor, trčanje od jednog do drugog kreveta noću, sve vreme zavideći mamama koje imaju samo jedno dete...Ali onda je postalo lakše jer  su i klinci postali samostalniji. Sada mi je teško da zamislim život bez njih, iako mi ponekad nedostaje sloboda, putovanja sa mužem i samo naše vreme.

Decu vodim na različite aktivnosti, u park, igraonice, ali ipak mislim da treba da ih bude više, jer je ponuda za decu mlađu od 3 godine u Atini prilično oskudna. Iako je vreme ovde mahom lepo i skoro cele godine možete sa bebama da šetate, nedostaje čini mi se više igraonica i to onih velikih.

Ipak, ono što me oduševljava je što su Grci divni prema deci! Čak i potpuni stranci na ulici su toliko nasmejani i veseli prema klincima. Moji prijatelji su, kao i ja, takođe zadovoljni životom ovde, koliko možemo da budemo u ovim vremenima.

 

Ono što sam mogla da pročitam između redova je da su naše mame hrabre, sposobne i rešene da ih to što nije uvek lako u stranoj zemlji ne pokoleba. Dovijaju se na različite načine, pokušavaju da se prilagode, trude se da im ništa ne nedostaje, da ih nostalgija ne  ubije. Ovo poslednje je, čini mi se, najteže. Zato sve tri mame sa svojom decom pričaju na srpskom. I volele bi da postoji mesto gde bi mlađa deca, do 5 godina, povremeno mogla da se okupljaju i tako razvijaju govorne veštine  na maminom maternjem jeziku. Malo je nezgodno jer gde god da se to desi, nekima će biti daleko, ali gde ima i volje, ima i načina. Možda udružene ipak možemo da pokušamo da promenimo nešto na tom planu. Za dobrobit naše dece.