Eli

Koliko puta u životu vam se desilo da vas je neko prijatno iznenadio svojim ponašanjem, gestom, nečime što je učinio za vas? Neko na koga niste računali a ispostavilo se da je u stvari divna osoba, koju treba imati za prijatelja bez obzira na neke okolnosti koje se baš ne uklapaju?

Baš jedna takva priča prošla mi je kroz glavu juče, dok smo zajedno pile kafu, i pomislila sam kako jedno divno prijateljstvo zaslužuje post.

Eli sam upoznala za vreme master studija. Sasvim slučajo. Iz našeg već oformljenog tima, koje je za potrebe timskih radova sastavio profesor, otišla je jedna osoba. Naime, zbog posla i previše obaveza, devojka koja je bila sa nama nije mogla da nastavi, pa je rešila da finansije sluša sledeće godine. Jedna od preostalih članica tima je kao zamenu predložila Eli, devojku crne duge kose i krupnih očiju. Rekla je da je vredna i ok i da misli da će se dobro uklopiti u tim. Složili smo se.

Svake nedelje imali smo timski zadatak. Zato smo se uglavnom vikendom sastajali da ga uradimo što bolje možemo. Zborno mesto je bio ili naš ili stan devojke koja je predložila Eli, a nekoliko puta okupljali smo se u nekoj od kafeterija koje imaju dobar Internet. Prvi radni susret je protekao u upoznavanju i pokušaju da ukapiramo šta se od nas traži. Ja sam bila beskorisna, jer o računovodstvu pojma nisam imala! Moje poznavanje ovog predmeta svodilo se na obavezu da banka u kojoj sam radila, svake godine mora da objavi finansijski izveštaj, a moj marketinški zadatak bio je da pronađem medij u kome će biti objavljen. Na sreću, drugi su imali malo više znanja od mene, a ja sam pokušavala da svake sledeće nedelje bar razumem šta treba da uradimo.

Malo po malo, nas četvoro iz tima postali smo prijatelji. Eli se izdvajala po svojoj dobroti, podršci i spremnosti da pomogne. Osim što smo pokušavale da budemo zajedno i u timovima za ostale predmete, posećivale smo se, zajedno izlazile i jedva čekale da se vidimo i ispričamo na fakultetu. Sve vreme mislila sam da je sa mnom u timu troje Grka, jer je i Eli odlično govorila grčki i nije se razlikovala ni po čemu od ostalo troje.

Na jednom od poslednjih predavanja, dobili smo mail „Ko je ko“ u kome je bila navedena kratka priča o nas 40-ak, koliko nas je bilo na studijama. Čitajući informacije zastala sam kod Eli. To joj nije bilo pravo ime, već nadimak. Ni po prezimenu nisam mogla da zaključim ništa neobično. Ipak, pored njenog imena stajalo je da je Albanka.

Kao i uvek, na pauzi smo stajale zajedno. Jedan od stranih studenata (bilo nas je ukupno sedmoro iz inostranstva) prokomentarisao je da nije znao da je Eli Albanka. Pocrvenela je. Postidela se. Pogledala u mene i kao da nije znala šta da kaže. Pitala sam ga zašto je to bitno? Zar je važno odakle je? Nije imao zlu nameru, to znam, ali Eli je to previše pogodilo. Zašto-ne znam!

Priznajem, ponekad imam predrasude prema drugim narodima i neki mi, iskreno, nisu baš omiljeni. Ali kod Eli, to mi uopšte nije bilo važno. To odakle je, je bilo toliko iza svega lepog što je učinila za mene. Što mi se našla kada mnogi nisu. Što me je podržavala i kada je znala da su neke stvari nemoguće.

Kada se rodila beba, Eli je prva došla u posetu. Strpljivo je čekala da me vidi. Sa ogromnim buketom cveća i balonima obradovala se i čestitala mi kao najrođenijoj. Posle nekoliko dana, videla je koliko mi je teško, i skoro svake nedelje, bar jednom, zvala je da pita kako sam ili dolazila posle posla da me oraspoloži. Za moj rođendan, beba je imala 3 meseca, a u stanu je bilo oko 20-ak ljudi. Eli ih je posluživala i na kraju sve sredila i oprala sve sudove. Sama. Niko nije trebalo da joj kaže.

Eli me i danas redovno posećuje i kad god dođe bebi donese neku sitnicu. Skoro svaki dan mi bar napiše poruku da vidi kako se snalazim i da li mi nešto treba. Rekla sam joj juče da će mi muž biti na putu tri dana. Zna da ću biti sama i iako radi do kasno i umorna je, sigurna sam da će se oko 19h pojaviti na mojim vratima. I beba joj se uvek obraduje, kao da oseća šta sve čini za nju.

Još uvek mi nije jasno zbog čega se Eli toliko stidela onog dana kada smo saznali odakle je. Nikada je nisam pitala. Niti ću. Samo se nadam da će vremenom shvatiti da nije važno odakle si već kakav si. Da ljudi možda na početku imaju predrasude, ali da kasnije, kada vide kakav je ko, na to zaborave. Za prava prijateljstva, takvi detalji uopšte nisu važni.