Da li od devojke polako postajem majka?

Posetu Srbiji obavezno iskoristim da vidim svoje drugarice. Tome se unapred radujem i redovno odbrojavam dane do viđanja sa njima. Pošto ih ima dosta, a i beba diktira tempo ne mogu uvek sve da ih vidim. One to razumeju, pa i telefonski razgovor puno znači.

Iako sam skoro polovinu života u Srbiji provela u Beogradu, od kad sam dobila bebu najviše vremena provodim u gradu u kome sam rođena. Tu je moja mama, imamo više prostora, sve nam je blizu.

Dok ja šetam moju devetomesečnu bebu, moje drugarice mahom su već mame sa poodmaklim stažom. Viđamo se skoro svaki dan i svaki put pomislim koliko sam srećna što ih imam. I posle toliko godina ostale su iste, a naš odnos nije se nikada menjao. Zajedno smo prošle prve šetnje naseljem posle škole, krišom gledanje dečaka koji nam se sviđju, laganje roditelja da spavamo jedna kod druge, dok stopom idemo na koncert Goblina, igranje badmintona dok su oko nas padale bombe... Život nas je razdvajao i spajao, ali naše prijteljstvo opstajalo je i godinama postajalo sve čvršće.

 

Iako su mame, uglavnom ne pričaju o tome. Njihove devojčice Milica i Una su skoro tinejdžerke, idu u našu osnovnu školu, zajedno su u odeljenju i najbolje su drugarice. Kao i sve mame, ponekad mi ispričaju neku anegdotu iz škole, o prvim ljubavima njihovih devojčica, nestašlucima.

Iako mame, one vode sasvim običan život koji se ne vrti baš samo oko dece. Negde sam čula da vlada mišljenje da su mame dosadne, ali za nas ne važi. Recepte ne razmenjujemo, idemo na kafu, izađemo često vikendom u grad. Dok kao nekad šetamo stazom kroz naselje (doduše sad nam se pridružila i beba) pričamo o destinacijama za letovanje, o koncertima. Hvalimo muževe jer to i zaslužuju i srećne smo što smo se, kako smo se nadale, dobro udale :).

Iskrala sam se jedan dan i otišla u Beograd. Videla moje 4 i još nekoliko bliskih prijateljica. Prijalo mi je to što sam se ponovo, na jedan dan, vratila devojačkom“ životu, jer one nisu udate.  Pošto sam prošli put, kada sam dolazila, ja mahom vodila monolog i pričala kako je meni, ovaj put sam želela da mi one ispričaju sve ono što sam od pethodnog puta propustila. Iako smo u kontaktu i znam maltene sve, živa reč je živa reč.
 

Kod devojaka, sve se vrtelo oko posla. Sve su mhom uspešne u tome što rade, sebi mogu da obezbede lep život, ali kriza čini svoje. Nesigurnost i strah prisutni su u svakoj izgovorenoj rečenici. Ako se nešto desi sa firmom u kojoj rade, svesne su da novi posao nije lako naći, a kredit za stan ili kirija neće same da se otplate. Dok neke već opipavaju puls i šalju svoje biografije, drugima je svega dosta i razmišljaju da počnu nešto svoje.

 Izlaske su smanjile na minimum i zaključuju da je naći pravog sve teže. Na moje pitanje da li se nešto dešava na tom planu, u glas odgovaraju – ništa. Čak nema ni  onoga da vreme leti, žele porodicu, nema više vremena...Jednostavno, digle su ruke, pa ako se desi, desi se. I ne ispitujem ih puno, jasno mi je da su sve lepe i uspešne i da različito očekuju od svog budućeg partnera. Neke još uvek smatraju da je najvažnije da je lep, visok i zgodan, iako na primerima nas koje smo se udale lako mogu da zaključe da su te osobine one koje dođu i prođu, kada se suočite saa realnim životom udvoje. Ali, svi smo mi različiti i ne želimo svi isto.

Vraćala sam se autobusom i razmišljala koliko su prijateljstva važna. Koliko me ispunjava  što sam ih sve videla bar na dva sata, iako smo samo načeli one naše teme o kojima možemo da razgovaramo satima, danima... Ipak, neočekivno, misli su mi skrenule ka mojoj bebi. Nekako sam, kako je put odmicao, polako shvatala da sam je se uželela. 

Da li od devojke polako postajem majka?