Zašto volim što sam starija prvorotka

Majka sam postala u kasnim 30-im. Kažu, te koje su se porodile kasnije, zovu se starije prvorotke. I da mi je neko predložio da to uradim ranije, verovatno bih pomislila da nije normalan. Osim, naravno, majke, kojoj je valjda dužnost da po završenom fakultetu to pitanje počne da postavlja po nekoliko puta dnevno, zajedno sa udajom i konstatovanjem da će posle biti kasno.

Kasno? Nikad nije kasno :). Kod mene je važila (i još uvek važi) deviza – sve u svoje vreme.

Zašto mislim da je bolje kasnije?

Mladost – ludost

Imala sam vremena da izlazim, upoznajem ljude, odlazim na mesta koja mi se dopadaju. Ekipa i ja bile smo dobre devojke koje ne piju, ne puše, ne drogiraju se, ali vole da „cirkulišu“. Odlično smo se provodile! Nema bara, kafića, kluba, modne revije, koncerta, predstave, izložbe na kojoj nismo bile (a želele smo). Nekad do malo posle ponoći, a nekad do zore. U 22-oj znale smo pola metropole, sve organizatore koncerata, vratare u klubovima i repertoare bendova.

Provod kakav treba doživeti (i preživeti) u 20-im jer mnogo toga naučiš o životu, ljudima, prioritetima, mogućnostima...  

Putovanja

Prizor koga se uvek setim kada čujem kako naši mladi kukaju da nemaju novca za putovanja – mladi Evropljani, sa ogromnim rančevima na leđima, spavaju na železničkoj stanici. Pored njih kese iz obližnjeg fast food kioska.

Tako smo i mi putovale. Želele smo da vidimo nešto novo, da upoznamo nove kulture, običaje, način na koji ljudi žive. Kad si mlađi, ne treba ti skoro ništa, osim malo snalažljivosti i dobre volje. Najobičniji smeštaj (nekad smo čak spavale i u stanovima prijatelja od prijatelja), jeftina karta (poznata putovanja autobusom 36 sati) ili čak stopiranje (druga su to vremena bila J). U vreme kada smo bile punoletne i obilasci Srbije su bili interesantni, jer drugde nismo mogle. Sećam se '99-e posle bombardovanja, ekipa i ja krenule busom na more u Crnu Goru. Bila je to tada egzotična destinacija – putovanje bez mostova, kozjim stazama, kroz kukuruze i drvorede.

Onda su usledile nove destinacije, na različitim kontinentima. Ništa preko agencija – same smo sve nalazile i prolazile bar upola jeftinije od agencijskih cena. Drugu polovinu imale smo za trošak.

Putovanje je avantura. Kada možeš da vidiš sve što želiš onda kada želiš i gde želiš. I ne zavisiš ni od koga. Neponovljivo iskustvo i najbolja škola.

Posao

Svi znamo koliko je teško pronaći posao kada poslodavac čuje da si majka. Ništa lakše nije ni zadržati ga nakon trudnoće, ali ipak ima svoje predosti.

Kada se kasnije ostvariš kao majka, imaš više radnog iskustva. Imala si vremena da dosta toga naučiš, upoznaš ljude, način na koji funkcionišu firme. Imaš zanat u rukama i preporuke, ako zatrebaju. Kada u firmi već radiš nekoliko godina, imaš neku sigurnost da će te sačekati da se vratiš s odsustva.

Ukoliko sve to treba da radiš i stekneš onda kada dete dođe, popreko će te gledati za svaki dan bolovanja, izlaske pre vremena, razgovore sa bakom oko jelovnika za bebin ručak i „da li je piškilo“ tema o kojima ćeš pokušati da šapatom razgovaraš preko telefona. Ako, naravno, imaš sreće da te zaposle.

Lakše je s detetom kad si mlađa

Oko ovoga nekako uvek dođem u polemiku sa ostalima.

Beba trenutno ima 12 kilograma. Da li je lako nositi 12 kilograma u rukama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako ne spavati celu noć, jer se beba budi, bolesna je, treba da je nahraniš? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako voditi računa gde je, šta radi, da li će uspeti sama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Odluka o tome kada je najbolje vreme za rađanje treba da bude individualna. Nemam ništa protiv majki koje se odluče da u 20-im imaju decu. Kao što podržavam moje prijateljice da se u ulozi majke ostvare kada im bude 40. Samo, smeta mi to osuđivanje – šta si čekala do sad, što tako kasno?

Zato što sam želela da uživam u životu onda kada je vreme.

Sada živim drugačiji život u kome uživam, na drugačiji način.

Sada, kada mislim da je vreme to!

Sad hoćete i drugo?

Nekako mi se čini da nas od rođenja prate nekakva očekivanja. Od kad se rodimo, jedno po jedno ređaju se navikavanje na jelo, prohodavanje, učenje slova, dobar uspeh u školi. A onda slede: „Sve je to super, ali samo još da završiš fakultet“. Pa zatim: „Kad ćeš da se zaposliš?“ i: „Vreme ti je da se udaš“. I naravno, poslednje očekivanje u ovom nizu – deca!

Nedavno, na jednom dečijem rođendanu, mama slavljenika Laze punila je 40 godina, a on 2. Pored nas, na strunjači, sedela je mala Mila stara 1,5 godinu, sa mamom kojoj je 27. U jednom trenutku, kroz šalu, pitam ih ono što mene pitaju bar 20 puta dnevno: „Kad će drugo?“ Odgovor znam - neće.

Sve tri imamo sestre koje obožavamo i život nam ne bi bio isti bez njih. Nije ni novac problem - za drugo se obično „pozajmljuje“ od prvog, pa sve mnogo manje košta. Takođe, kažu, s drugim je lakše, sve se manje-više ponavlja i nekako znaš šta te očekuje. Dok sam tražila ilustracije za tekt, kada ukucam porodica, obavezno se pojavi slika roditelja sa dvoje dece.

Ipak, naš odgovor je – ne. Nismo mi ni sebične, ni stare, ni mlade, ni loše majke. Mi jednostavno, za sada, ne želimo više dece. Nikad ne reci nikad, ali 99,9% to je to - jedno dete. 
 

 

Kada sam ih pitala zašto ne, ovo su, od prilike, odgovori koje sam dobila. Ubacila sam ih u prvo lice, jer se potpuno slažem sa njima, nešto dodala, nešto oduzela i evo zključaka do kojih sam došla.

Volim svoje navike 

Volim sebe.Volim svog muža, svoj posao, svoje prijatelje, svoje slobodno vreme. Volim  da putujem,, da duže odspavam, da satima šetam gradom, da uživam u „samo našem vremenu“. Uželela sam se toga, iako od dolaska bebe nije prošlo mnogo vremena. Da li me to, što sebe i neke meni važne stvari stavljam na prvo mesto, čini lošom osobom? Sebičnom? Sigurna sam da ne. To je moj život i to sam ja.

Ne želim da ponovo prolazim kroz sve to

Baš to što znam šta me čeka opredelilo me je da ne želim da ponovo kroz sve to prolazim. Da ponovo budem  trudna bi mi još bio i najmanji problem, ali sve posle ipak ne bih da ponovim. Da ne mogu da se pomerim, idem u WC, normalno sedim, šetam duže od 10 minuta? Da ne spavam 9 meseci, 2 godine? Zaista ne mogu! Priznajem, ponekad mi padne na pamet da sad, dok sam još u elementu, prebrinem i drugo, ali kada vratim film unazad - ipak ne, hvala!

 

Mala deca-mala briga, velika deca-velika briga

Sećam se, čitala sam tekst Mame iz magareće klupe, blogerke koja ima troje dece i to me je tako vratilo u realnost. Podsetio me na vreme kada smo sestra i ja išle u osnovnu školu. Naravno, roditelji su radili, a nas dve smo se konstantno svađale i svako malo zivkale mamu na posao. Po nekoliko puta na dan, naizmenično, sa onim: „Mamaaaa, ona mi je rekla...ona me udarila...ona nije htela...ona mi ne da...“

Ovde, naravno spadaju i svi ostali primeri sličnog tipa, koji dupliraju radnje koje ne želim. Od preležavanja malih boginja i temperature, do svađe oko izlaska u grad...I sve to puta dva.  Ipak mislim da je puta jedan lakše.

 

Znam i jedinice koje su sasvim srećne u životu

Pomenula sam da imam sestru i to je jedan od glvnih razloga za dva deteta. Ipak, poznajem jedinice koj nisu razmažene, društvene su, najbolje drugarice su im kao sestre. Jednom rečju-nisu same na svetu. Poznajem i sestre koje ne govore, stide se jedna druge i same su na svetu.

 

Od kad sam dobila dete, na žene gledam drugim očima. Divim im se. Onima sa dvoje i više dece orden bih dala! Divim se i sebi što na neki način umem da procenim, balansiram i znam koliko mogu. Jedno dete je, za sada, ipak moj maksimum i zato ću se posvetiti mojoj devojčici onako kako najbolje znam i umem.

PS. Unapred znam da će ovaj tekst imati veliku čitanost jer ću ga proslediti svakom ko me pita čuveno gore pomenuto „kad će drugo“ pitanje :). 

Fotografije:www.pixabay.com