Sad hoćete i drugo?

Nekako mi se čini da nas od rođenja prate nekakva očekivanja. Od kad se rodimo, jedno po jedno ređaju se navikavanje na jelo, prohodavanje, učenje slova, dobar uspeh u školi. A onda slede: „Sve je to super, ali samo još da završiš fakultet“. Pa zatim: „Kad ćeš da se zaposliš?“ i: „Vreme ti je da se udaš“. I naravno, poslednje očekivanje u ovom nizu – deca!

Nedavno, na jednom dečijem rođendanu, mama slavljenika Laze punila je 40 godina, a on 2. Pored nas, na strunjači, sedela je mala Mila stara 1,5 godinu, sa mamom kojoj je 27. U jednom trenutku, kroz šalu, pitam ih ono što mene pitaju bar 20 puta dnevno: „Kad će drugo?“ Odgovor znam - neće.

Sve tri imamo sestre koje obožavamo i život nam ne bi bio isti bez njih. Nije ni novac problem - za drugo se obično „pozajmljuje“ od prvog, pa sve mnogo manje košta. Takođe, kažu, s drugim je lakše, sve se manje-više ponavlja i nekako znaš šta te očekuje. Dok sam tražila ilustracije za tekt, kada ukucam porodica, obavezno se pojavi slika roditelja sa dvoje dece.

Ipak, naš odgovor je – ne. Nismo mi ni sebične, ni stare, ni mlade, ni loše majke. Mi jednostavno, za sada, ne želimo više dece. Nikad ne reci nikad, ali 99,9% to je to - jedno dete. 
 

 

Kada sam ih pitala zašto ne, ovo su, od prilike, odgovori koje sam dobila. Ubacila sam ih u prvo lice, jer se potpuno slažem sa njima, nešto dodala, nešto oduzela i evo zključaka do kojih sam došla.

Volim svoje navike 

Volim sebe.Volim svog muža, svoj posao, svoje prijatelje, svoje slobodno vreme. Volim  da putujem,, da duže odspavam, da satima šetam gradom, da uživam u „samo našem vremenu“. Uželela sam se toga, iako od dolaska bebe nije prošlo mnogo vremena. Da li me to, što sebe i neke meni važne stvari stavljam na prvo mesto, čini lošom osobom? Sebičnom? Sigurna sam da ne. To je moj život i to sam ja.

Ne želim da ponovo prolazim kroz sve to

Baš to što znam šta me čeka opredelilo me je da ne želim da ponovo kroz sve to prolazim. Da ponovo budem  trudna bi mi još bio i najmanji problem, ali sve posle ipak ne bih da ponovim. Da ne mogu da se pomerim, idem u WC, normalno sedim, šetam duže od 10 minuta? Da ne spavam 9 meseci, 2 godine? Zaista ne mogu! Priznajem, ponekad mi padne na pamet da sad, dok sam još u elementu, prebrinem i drugo, ali kada vratim film unazad - ipak ne, hvala!

 

Mala deca-mala briga, velika deca-velika briga

Sećam se, čitala sam tekst Mame iz magareće klupe, blogerke koja ima troje dece i to me je tako vratilo u realnost. Podsetio me na vreme kada smo sestra i ja išle u osnovnu školu. Naravno, roditelji su radili, a nas dve smo se konstantno svađale i svako malo zivkale mamu na posao. Po nekoliko puta na dan, naizmenično, sa onim: „Mamaaaa, ona mi je rekla...ona me udarila...ona nije htela...ona mi ne da...“

Ovde, naravno spadaju i svi ostali primeri sličnog tipa, koji dupliraju radnje koje ne želim. Od preležavanja malih boginja i temperature, do svađe oko izlaska u grad...I sve to puta dva.  Ipak mislim da je puta jedan lakše.

 

Znam i jedinice koje su sasvim srećne u životu

Pomenula sam da imam sestru i to je jedan od glvnih razloga za dva deteta. Ipak, poznajem jedinice koj nisu razmažene, društvene su, najbolje drugarice su im kao sestre. Jednom rečju-nisu same na svetu. Poznajem i sestre koje ne govore, stide se jedna druge i same su na svetu.

 

Od kad sam dobila dete, na žene gledam drugim očima. Divim im se. Onima sa dvoje i više dece orden bih dala! Divim se i sebi što na neki način umem da procenim, balansiram i znam koliko mogu. Jedno dete je, za sada, ipak moj maksimum i zato ću se posvetiti mojoj devojčici onako kako najbolje znam i umem.

PS. Unapred znam da će ovaj tekst imati veliku čitanost jer ću ga proslediti svakom ko me pita čuveno gore pomenuto „kad će drugo“ pitanje :). 

Fotografije:www.pixabay.com