Jedan od načina
informisanja nas, majki koje živimo u inostranstvu, su i različite Facebook
stranice. Moram da priznam da je jedna od boljih, koju skoro svakodnevno pratim,
ona namenjena mamama strankinjama koje žive u Atini. Nema reklamnih postova,
promovisanja svakakvih čuda, već mame jedna drugoj pokušavaju da pomognu, daju
savet, pronađu rešenje.
Pitanja zaista ima
svakakvih – od toga gde nabaviti balone za bebino krštenje, kako i gde provesti
vreme sa decom , do preporuka advokata za razvod braka. Do sada nisam naišla na
pitanje na koje onaj ko ga je postavio nije dobio smislen i pravi odgovor.
Često slično razmišljenje
čujem i od svog muža, a neretko i rečenicu: „On živi u inostranstvu, ali
vratiće se jednog dana da pomogne roditeljima. Pa neće valjda same da ih
ostavi?“.
Da li je to generalno
povezano sa Grcima ili ne, tek mišljenje je da će deca na kraju, kada ostarimo,
biti tu da nam pomognu, saslušaju nas, prave nam društvo, kupuju namernice i
lekove i daju nam tu čašu vode, kada sami ne budemo mogli.
Meni to nekako zvuči
previše sebično! Ja svoju ćerku nisam
rodila vodeći se mišlju da će neko biti sutra tu, da mi pomogne. Tako nešto mi
nije ni palo na pamet! Ipak, kada čujem slična razmišljanja, zapitam se da li
roditelji zaista žele da imaju decu samo zato da bi, kada im zatreba, neko bio
tu, da im se nađe? U svetu u kome živimo, i ne znamo ni šta će sutra da se
desi, treba li da ograničavamo svoju decu, sebično ih vezujući za sebe, jer ako
negde odu, ko će ostati sa nama? Tešimo se da, ako odu, tamo negde niko neće
kao mi da se stara o njima, a podsvesno se sebično pitamo: „Kada ćemo mi da ih
viđamo? Mi, koji smo godine života uložili u njihovo odrastanje? Zar nije bolje
da ostanu kod kuće, u gradu ili državi u kojoj su se i rodili? Ok, možda neće
videti svet i zaraditi za lep život, ali biće blizu kad im zatrebamo, a onda i
kada oni nama zatrebaju“.
Ne, ja ne želim da je
sputavam, kao što ni mene niko nije sputavao. Šta god da odabere i gde god da je
ona srećna, ja ću biti još srećnija. Ako je to blizu nas, njenih roditelja, ok,
ali ako odabere da ode, ja ću je svestrano podržati. Kao što su moji roditelji
podržali mene.
E sad, videćemo kako
ćemo tata Grka ubediti za tu čašu vode. Nadam se da ćemo on i ja ostariti
zajedno i moći jedno drugom da je poslužimo. Pa makar u ćerkinoj
sreći i unučićima i praunučićima uživali preko Skype-a. Mada će do tada i
nešto pametnije izmisliti, sigurna sam!
рецимо, телепортирање...
ОдговориИзбришиHahaha, nije nemoguce!
ИзбришиMeni je najcrnje što se "donošenje čaše vode" odnosi samo na žensku decu. Muška, valjda, nisu deo priče!
ОдговориИзбришиTako ispada.
ИзбришиNe mislim da je i kod koga motiv za rađanje dece oslonac u starosti, iako ne isključujem mogućnost da ima izuzetaka.
ОдговориИзбришиZahvalnost prema roditeljima je nešto što se u našoj kulturi očekuje, ali mislim da dolazi tek kasnije.
Ja, na primer, vidim razliku u tim stavovima već između svoje mame i mene. Možda je do karaktera, ali "dug" koji ona "vraća" svojim roditeljima ja nikada ne bih nametnula svom detetu. A kako ću ja svojoj mami "vratiti"... Biće nešto između njenih očekivanja i mojih mogućnosti, valjda.
Evo me u mojoj zemlji i istu pricu cujem juce kod frizerke :). Ima tu nesto, ipak :). Mozda nije motiv, ali je neka vrsta ocekivanja. Slazem se da se menja, ali mislim da, ukoliko ne budemo mogli nasim roditeljima da pomognemo, osecacemo neku vrstu grize savesti. A kako ce na sve to gledati nasa deca, videcemo...
Избриши