„Blago tebi, tebi će ćerka doneti čašu vode na kraju“

Jedan od načina informisanja nas, majki koje živimo u inostranstvu, su i različite Facebook stranice. Moram da priznam da je jedna od boljih, koju skoro svakodnevno pratim, ona namenjena mamama strankinjama koje žive u Atini. Nema reklamnih postova, promovisanja svakakvih čuda, već mame jedna drugoj pokušavaju da pomognu, daju savet, pronađu rešenje.

Pitanja zaista ima svakakvih – od toga gde nabaviti balone za bebino krštenje, kako i gde provesti vreme sa decom , do preporuka advokata za razvod braka. Do sada nisam naišla na pitanje na koje onaj ko ga je postavio nije dobio smislen i pravi odgovor.

 

 

Ovakva interakcija više je nego korisna, naročito za one kao ja, koji nisu baš vični bebi i dečjim temama, pa tu uvek nađem nešto zanimljivo, a često i sama pitam. Međutim, danas mi je nešto drugo zapalo za oko. Jedna mama, koja neverovatno slično misli kao ja, postavila je pitanje drugim mamama šta misle, kako bi njihov život izgledao da nemaju dece? Dala je primer svojih školskih drugarica koje su još uvek slobodne i koje, kako to ona vidi, uživaju u životu. Odgovori, njih oko 60-ak, su različiti, mahom tipa „deca su naša radost, šta bismo bez njih“. Međutim, jedan, postavljen pri kraju, naveo me je na razmišljanje - tata, Grk, rekao je da ima troje dece, prva je ćerka (druga dva sinovi) i da je srećan što je ima, jer je ona ta koja će mu doneti čašu vode na kraju.

Često slično razmišljenje čujem i od svog muža, a neretko i rečenicu: „On živi u inostranstvu, ali vratiće se jednog dana da pomogne roditeljima. Pa neće valjda same da ih ostavi?“.

Da li je to generalno povezano sa Grcima ili ne, tek mišljenje je da će deca na kraju, kada ostarimo, biti tu da nam pomognu, saslušaju nas, prave nam društvo, kupuju namernice i lekove i daju nam tu čašu vode, kada sami ne budemo mogli.

Meni to nekako zvuči previše sebično!  Ja svoju ćerku nisam rodila vodeći se mišlju da će neko biti sutra tu, da mi pomogne. Tako nešto mi nije ni palo na pamet! Ipak, kada čujem slična razmišljanja, zapitam se da li roditelji zaista žele da imaju decu samo zato da bi, kada im zatreba, neko bio tu, da im se nađe? U svetu u kome živimo, i ne znamo ni šta će sutra da se desi, treba li da ograničavamo svoju decu, sebično ih vezujući za sebe, jer ako negde odu, ko će ostati sa nama? Tešimo se da, ako odu, tamo negde niko neće kao mi da se stara o njima, a podsvesno se sebično pitamo: „Kada ćemo mi da ih viđamo? Mi, koji smo godine života uložili u njihovo odrastanje? Zar nije bolje da ostanu kod kuće, u gradu ili državi u kojoj su se i rodili? Ok, možda neće videti svet i zaraditi za lep život, ali biće blizu kad im zatrebamo, a onda i kada oni nama zatrebaju“.

 

 

Ja tako nisam odgajana. I sestra i ja imale smo svu slobodu i mogućnost da same izaberemo svoj put. Roditelji nas nikada na tom putu nisu sputavali. Na kraju, ni ja ne živim blizu svoje mame, tako da ko zna gde će jednog dana moja ćerka živeti. Nije li suludo očekivati da će večno biti uz mene, i da će se, kada mi bude trebalo, ona pojaviti i rešiti sve moje probleme?

Ne, ja ne želim da je sputavam, kao što ni mene niko nije sputavao. Šta god da odabere i gde god da je ona srećna, ja ću biti još srećnija. Ako je to blizu nas, njenih roditelja, ok, ali ako odabere da ode, ja ću je svestrano podržati. Kao što su moji roditelji podržali mene.

E sad, videćemo kako ćemo tata Grka ubediti za tu čašu vode. Nadam se da ćemo on i ja ostariti zajedno i moći jedno drugom da je poslužimo. Pa makar u ćerkinoj sreći i unučićima i praunučićima uživali preko Skype-a. Mada će do tada i nešto pametnije izmisliti, sigurna sam!