Kada se praznična idila pretvori u „idilu“

Do nedavno, za mene su praznici uvek značili - idilu. Bez navodnika. Dok sam bila dete, to znači da mogu napolje, nema škole, svi drugari su tu ili, ako negde otputujem, upoznajem nove. Dok sam radila, obično poslednje nedelje pred praznik bude malo opuštenije jer svi znamo da se bliži nekoliko prazničnih dana koje ću provesti onako kako želim.

A onda je došla beba. I vreme da svoju prazničnu idilu stavim pod navodnike.

Sve je počelo polovinom decembra. Pripreme za prve Božiće (po oba kalendara ) i prvu Novu godinu sa bebom su uveliko u toku. Nadobijasmo se poklona, jer ovde u Grčkoj za Božić, porodično, svako svakom kupuje poklone. Ok, od kad je beba ušla u naš život, na nas retko ko misli, ali dobili smo po nešto, ne mogu da se žalim. Ipak, bebini su prednjačili i iskreno, bili su najlepši - prvi ukras sa bebinim imenom, prvi božićni bodić, pa onda odelce Deda Mrazice, gomila igračaka... Pošto je na sreću moja mama bila kod nas na ispomoći, mogli smo da planiramo i da negde izađemo i tako dočekamo što Božić, što Novu godinu. A ja radosna zbog konačnog izlaska, odbrojavala sam dane, smišljala odevne kombinacije i mesta gde bismo mogli da odemo i polako upadala u prazničnu euforiju. Ali, ova idila kratko je trajala. Beba se razbolela. Kašalj, curenje nosa, temperatura. Umesto u kupovinu haljine, uputila sam se u nabavku inhalatora, izvlačivača slina iz bebinog nosa, filtera i ostalih pomagala za koje do tad nisam ni znala da postoje! Treba li da napomenem da spavanja nije bilo, jer beba još ne kapira da osim na nos može da diše i na usta?

I tako oba Božića i Novu godinu kao zombiji provedosmo kod kuće. Poslednjeg dana decembra sam se kao malo doterala, da se osećam malkice bolje, čisto da ne izludim skroz.

Sledeći veći praznik – Uskrs. Juhu, nekoliko neradnih dana i odličan povod za planiranje našeg prvog putovanja s bebom, pomislih. Pošto sam ja mama meni najviše treba odmor, pa mi nije dugo trebalo da shvatim da je pravi odmor od svega jedan lep spa hotel na plaži, sa hranom uključenom u cenu. Masaže, relaksacija, lepo vreme i ja u najboljem izdanju. Muž je odluku prepustio meni, jer je ovo trebalo da bude moj praznik, pa su se u užem izboru našla dva hotela. Odlučila sam se za bliži, na oko sat ipo vremena vožnje od Atine.

Još od marta počela sam da odbrojavam dane. Na jednoj fotografiji spa centra našla sam idealnu ležaljku između zatvorenog bazena i đakuzija i svaki put, kada mi je bilo teško, pomislila kako ću još malo da uživam u njoj. Kupaće kostime stavila sam na vidno mesto da me podsećaju na taj momenat.

Dolazak dana za polazak doneo je višesatne pripreme. Pošto sam danima pravila kombinacije u glavi, svoje stvari sam lako spakovala. A onda je na red došla beba. Znali smo da će biti puno stvari, pa smo uzeli najveći auto u familiji. Veći od njega je samo kombi sa sedištima napred. Pakovanje bebinih stvari izgledalo je kao odlazak na pusto ostrvo– spakovala sam sve od garderobe do kašičice za jelo. Nekako sam ipak najviše brinula zbog hrane, pa sam za svaki slučaj spakovala blender, šerpice, voće, povrće...Kao da u hotelu toga nema, a ni prodavnice u blizini. Osećala sam se kao paradajz turista, ali rekoh-da ne brinem. Naravno, našlo se tu i još brdo nepotrebnih stvari, ali tako je to valjda kad s bebom idete na put, prvi put.

Čim smo stigli i smestili se, otišla sam da pronađem svoju stolicu. Tog dana u njoj sam mogla da uživam samo sat ipo, ali nema veze. Dani su predamnom, pomislih. Konačno-moja idila.

Nakon spa uživanja, večera kakva se poželeti može! Najvažnije-nema spremanja, nema pranja sudova! A onda lagana šetnja, za vreme koje je beba zaspala, a muž i ja popili piće u jednom od obližnjih barova.

Budimo se sutradan i moja idila pretvara se u „idilu“. Bebi je oko krvavo crveno! Pojma nemamo od čega, ali izgleda jezivo! Ona kreće histerija, odlazak kod doktora i već naslućujete pakovanje i povratak. Više nam nije bilo ni do čega i rešili smo da se vratimo kući.

Beba je bolje, a meni je ostalo samo da svoje kupaće kostime vratim na mesto i pokušam da se i psihički oprostim od moje stolice...I ponadam se da ćemo više sreće imati sledeći put...