Zablude o dvojezičnoj deci

U Grčkoj živi mnogo stranaca, pa tako i mame strankinje imaju svoju grupu na Facebook-u gde dele savete, probleme, ideje i preporuke sa sabornicama iz gotovo svih zemalja sveta.

Kao čest problem navodi se pitanje kako naučiti dete da govori dva jezika, mamin i tatin, a nekada čak i tri jer mama i tata između sebe razgovaraju na trećem, najčešće engleskom jeziku. Grčko društvo je i malo konzervativno i ne tako blagonaklono u prihvatanju nečega što se razlikuje od ustaljenog šablona, pa i to može da bude jedan korak nazad u pokušaju da dete priča (bar) dva jezika.

A gde je tu vaspitanje?

Gradski prevoz je mesto gde se i te kako vide neke osobine. I dok vam u Dubaiju ustaju samo zato što ste ženska osoba u nekim zemljama se prave da vas ne vide.

Evo, recimo ovde u Atini.

Znam, znam, reći ćete ni kod nas nije mnogo drugačije, ali čekajte da se provozate gradskim prevozom u grčkoj prestonici. Naravno uvek pun u špicu, gde se samo brzinom i veštinom može naći slobodno mesto za sedenje, ipak retko ko će ga tako osvojenog olako dati nekom drugom.

Bezbroj puta sam bila svedok da niko nije hteo da ustane trudnici, roditelju sa malim detetom, nekome ko je povređen ili ne vidi a starije ljude kao da i ne primećuju. I tako dok me gledaju čudno kako u krcatom metrou ustajem starijoj osobi ili mami sa devojčicom, razmišljam da li je to i takvo ponašanje posledica ravnodušnosti ili nekulture. A kako ponekad pišem iz metroa (kao što je sada slučaj :)) dok kuckam ove redove ispred sebe gledam 3 mlade osobe koje sede, a kojima ne pada na pamet čak ni da pitaju deku koji jedva stoji da li želi da mu ustupe mesto.

Ok znam, odmah se na ovu moju konstataciju nadovezuje pitanje zašto se stariji ljudi voze u špicu, da su možda mlađe dame umorne jer se vraćaju s posla, ili se ne osećaju dobro, da postoji taksi ako baš hoće da sednu...I pored svega, mislim da svako od nas mlađih bez obzira koliko je umoran ili mu nije dan može mnogo bolje da odstoji na nogama tih 15-ak minuta koliko traje vožnja, nego dekica od 80.

Ne znam kako vi, ali ja se uvek setim moje mame i mene kada sam bila mala. Kako uđemo u autobus, tako nam neko ustane. Valjda me te slike uvek podsećaju da kada vidim nekog starijeg treba da ustanem i ja. Ne znam kakva sećanja na detinjstvo imaju Grci, ali bi roditelji možda trebalo da ih od malena uče da neke stvari treba da poštuju.

PS. Ništa lepše od zahvalnosti osobe kojoj ste ustupili mesto. Pošto se to u Atini ne događa tako često da vam neko ustupi mesto, osim sto se prijatno iznenade, svi od reda mi se najljubaznije zahvale i po nekoliko puta. Eto motiva više za lep početak ili kraj dana.

Mama odmor treci put - jedan dan na Naksosu

Hawaii plaža ostrvo Naksos

Iako na odmoru ne volim da uključujem savremene uređaje, proveravam Facebook, čak in da čitam novine online, ovaj put mi je nesto došlo da pišem. 

Nalazimo se na ostrvu Naksos, treći letnji odmor od kada je Beba došla u naše živote. Posle preležanih dečjih bolesti, kukanja nad sudbinom da je umesto laganog lenčarenja i ispijanja kafe na plaži realnost postalo blendovanje kuvanog povrća, nošenje 3 torbe pune kojekakvih stvari za Bebu i konstantna akcija, već unapred sam sama sa sobom raščistila neke stvari još pre polaska. Život je onakav kakvim ga mi učinimo, pa će i letovanje biti lepše ako podetinjimo i radimo ono što nam se kaže: "Mama idemo u vodu", "Mama sedi sa mnom u pesak", "Mama hoću da se vozim na autićima". Dakle, kako šef zapovedi, bez mnogo prepirki, razmišljanja i ubeđivanja.

Na sreću, šef se još ne meša u izbor destinacije pa bar tu mogu da imam glavnu reč. Mužu je svejedno gde, samo da je Grčka, da sam ja srećna, da ne džangrizam i da sve organizujem. Međutim, meni nije sve jedno. Još od februara sam počela da istražujem. Glavni parametri su da je relativno blizu, da je lepo i da ne košta baš puno. Ako se destinacija pronađe, onda smeštaj treba da je na plaži i da je blizu centra gde uveče možemo da prošetamo bez da sedamo u kola i pola sata tražimo parking.

Kao ideale destinacije učinile su mi se Peloponez i Evia, ali sve sto se meni svidelo već je bilo rezervisano. Ostali su samo neki skupi hoteli ill neki izolovani smeštaj bez ikakvog sadržaja u blizini. Ja još uvek volim gužve na letovanju, pa mirna mesta za odmor ne dolaze u obzir.

Tu je naravno bila i jedina želja mog muža da bude ostrvo i da ne bude Evia. Predlagao je Skiatos i Krf, onda mu se dopao i Halkidiki ali kako ja već skoro deceniju izbegavam da letujem na mestima gde ima puno naših (nista lično, ali slušanje maternjeg jezika i svačijih priča i problema "sa ležaljke" na odmoru me umara) te opcije nisu ni razmatrane. 

Plaža Glyfada ostrvo Naxos

Sve dok jednog dana koleginica ne reče:
"Idemo na Naksos, to ti je super ideja za letovanje".
"6 sati brodom-ni pod tačkom razno s Bebom"!
"Idemo brzim 3 ipo sata"
"E to već može (iako sam do tada pristajala na 3, rekoh nekako ću ovih pola sata više preživeti)".

Mužu se ideja dopala, napokon je problem destinacije rešen, još samo smeštaj da nađem(o). Iako su postojale bolje plaže, u opciju "plaža blizu, center blizu i bez kola" najviše se uklapao Agios Georgios - malo mesto sa načičkanim hotelima tik do glavnog grada Hore i pored plaže odlične za decu u malom zalivu, gde ne duva (jer na Kikladima nema leta bez vetra). Rek'o bi čovek - idealno!

Hoteli generalno ništa posebno (oni koji su ostali slobodni) ali i pored toga cena je malo viša, jer idemo u periodu kada i sve Grci, a i ove godine Naksos je naprasno postao veoma popularan. Odlučujemo se za jedan za koji smo nakon pola sata ubeđivanja s vlasnikom dobili bolju cenu (kuknjava mog muža i njegovo višegodišnje iskustvo u prodaji odradili su svoje). Ostalo je jos samo da nađemo karte za brod i da krenemo.

Plaža Agios Georgios

Prevoz do Naksosa ko svetog Petra kajgana

Brodovi nisu ni malo jeftino prevozno sredstvo u Grčkoj. Karta za auto je najskuplja stavka, a što je brod brži, viša je i cena. Nas dvoje i kola (deca do 5 godina ne plaćaju) 300€. 

Dobra vest je da je to skoro 3 puta jeftinije nego kada bismo išli avionom i iznajmili kola na ostrvu. 

Loša vest je da brod polazi u 7h ujutro. 

Najlošija vest je što moramo da se probudimo u 5h jer su u Pireju (luka iz koje kreće brod) u jeku turističke sezone rešili da proširuju tramvajsku liniju, pa je sve razrovano i raskopano. 

To znači da ćemo ceo taj dan biti mrtvi, jer će Beba da odspava kad joj se prohte i bude puna energije baš onda kad se nama bude spaavalo. Ipak, nisam se dala pokolebati. Tolike noći nespavanja sam preživela, valjda ću i jedan ceo dan uspeti.

Nakon pakovanja, depilacija, čupanja brkova i mazanja noktiju, već je prošla ponoć kada sam legla. Nakon 4 ipo sata zvonio je sat. Poslednji pogled na spakovane stvari, džemper, helanke i čarape jer na brodu klima ubija, Beba u rukama i - spremni samo za pokret.

Naravno informacije gde da idemo i šta da obidjemo uveliko su prikupljene, GPS podešen na adresu hotela i odmor može da počne.

Krenuli smo na vreme, još je bio mrak. Beba se probudila i bila super aktivna, kao da je podne, a ja sa kafom u ruci uzimam dozu kofeina potrebnu za mamino dobro raspoloženje. Smeštamo se na brod, klima je naravno kao da putuju pingvini a ne ljudi, pa navlačimo džempere, sedamo na mesto i čekamo polazak. Brod je manji, lep i što bi rek'o Gidra "na nivou" (ima čak i igraonicu što obično imaju samo neki veći brodovi). Što je najvažnije, nema puno ljudi i svi su nekako kao zombiji i dremaju, što znači nema onog poznatog grčkog vikanja i graje. Beba uzima Mikija, Mini i Patu koji sa ćebencetom, korpom sa kolačima i fotoaparatom kreću na piknik i traži društvo za igru. A ko će drugi nego mama (tata ima tu osobinu da čim sedne u bilo koje prevozno sredstvo, odmah zaspi, na čemu sam mu se oduvek divila).

Plaža Plaka

Ok, mama je popila kafu, pojela spanakopitu (pitu sa spanaćem) i sve je ok.

Nakon sat ipo dremke igru je preuzeo tata, a pošto ga je smaralo da se igra piknika, odveo je Bebu u igraonicu. Nije prošlo dugo i vratili su se sa raskrvarenom usnom. Drugi pokušaj nakon pola sata prošao je još gore - krv i iz usne i iz nosa. Toliko o početku odmora.

Na sreću, približavali smo se ostrvu, pa šanse za treći pad nije bilo.

Ispred hotela smo bili već oko 11h i znali smo da soba neće biti spremna. Tata je uneo stvari a nas dve smo krenule ka plaži koja je bila bukvalno na 3 koraka od hotela. Idealno! Plaža na prvi pogled nije loša, a još bolji bio je kafić odmah desno gde smo se uputile da nađemo mesto, jer je sunce već pržilo. 

Sto na plaži ispod drveta idealan da se Beba igra u pesku dok ja ispijam drugu dozu kofeina. Raspakovala sam igračke i sve ostalo što roditelji vuku sa sobom, a zabavi se odmah priključio mali Nikolas sa stola pored, koji kao da je jedva dočekao drustvo. Ipak sa Bebine strane tog entuzijazma nije bilo iako sam pokušavala da joj nekako objasnim da je Nikolas super društvo za igranje. Nije baš upalilo, ali i pokušaj se računa. Muž i ja na smenu-to joj se društvo ipak više svidelo, pa smo se za prvi dan lepo proveli i odlično zabavili u vodi i van nje. 

U planu je za popodne bila i druga plaža, ali su tata i ćerka ljudski odspavali pa smo je preskočili. Onda smo odlučili da posetimo Horu i malo se slikamo dok je još dan. Malo smo prošetali po našem malom mestu, punom šarmantnih ulica i onog grčkog lepog visećeg cveća u svim bojama. U večernjim toaletama turisti su kretali u šetnju i na večeru. Plaža se polako pretvarala u šetalište i ogromnu baštu, jer su stolovi bili postavljeni na pesku.

Hora

Polako se smrkavalo. Zalazak sunca fantastičan. Hora se stidljivo puni, a vetar počinje da malo jače duva. Naravno da nisam ponela nikakav džemperić da ogrnem, pa na moru sam :). Prošetali smo predivnim uskim ulicama, punim raznih đinđuva, restorana, kafića, suvenirnica. Onda smo došli ko kraja i rešili da sednemo na večeru. Beba je sve vreme hranila jednu mačku, koja je te večeri očigledno imala sreće da dobro večera. 

Hteli smo da popijemo i jedno piće, ali Bebi se ta ideja nije svidela.  

"Hoću da vozim autiće. I pojedem kuglu sladoleda".

Kako šef kaže.

Lakše je napisati mejl nego očistitii sneg

Opšte je poznato da ovi južniji Grci nisu navikli na niske temperature. Za njih je sve što je ispod 5C hladno, a ako je temperatura oko ili ispod nule ne izlazi se iz kuće. Zato je nama koji smo navikli i na -20C svaki put smešno kada ih gledamo kako sa strahom posmatraju zimu.

Kada padne sneg ništa ne radi

Sneg je u Atini retka pojava. Ali kada padne, osim što kod nekih izaziva radost, kod većine ipak izaziva strah. Čini se da svaki put iznova Grci uče kako se hoda po snegu, kako se čiste kola ili šta treba obući kada napolju malo zahladni.

Mama bi da radi

Ipak, sneg najteže pada mamama. Umesto da se raduju što će deca konačno moći da uživaju u igri na snegu jer se tako nešto ne viđa često, one brinu druge brige. Jer kada padne i najmanja količina snega, strahuju da li će opštine odlučiti da zatvore škole i obdaništa.

I ja imam neke planove

Obično se odluka o zatvaranju škola i obdaništa donosi kasno uveče, tako da su roditelji dovedeni u nezgodnu situaciju. Obaveštenje (putem maila u najboljem slučaju, nikakvo obaveštenje u najgorem i informaciju "pogledajte na sajtu opstine" kao prelazno rešenje) da škola ili obdanište neće raditi vide rano ujutro kada se probude za posao ili da decu pripreme za polazak. Ali tada je već kasno za bilo kakvu organizaciju. 

Ukoliko radite i nemate pomoć, dovedeni ste pred svršen čin. Dete nemate kod koga da ostavite, pa je jedino što vam preostaje da javite poslodavcu da, na žalost, ne možete da dođete na posao. Dakle, posao od koga živite i primate platu da biste mogli da platite to isto obdanište (koje ne radi) na žalost mora da trpi. U firmi već svi komentarišu "evo ove što ima decu opet je nema na poslu" a vi se osećate jadno jer drugo rešenje ne postoji.

I mame koje ne rade su u sličnoj poziciji jer i one imaju neke planove za dan kada deca idu u obdanište ili školu. Možda nisu u situaciji da ih promene, a informacija rano ujutro da škole nema i njih stavlja u nezgodan položaj. Primorane su da ipak ostanu kod kuće a obaveze moraju da odlože kako znaju i umeju, ma koliko neodložne bile.

Zašto, o zašto

Postavlja se pitanje zašto je nekoliko centimetara snega i temperarura iznad nule problem? Šta je razlog da se u ovim, ne tako lošim uslovima, roditelji ostave na cedilu?

Opštinske vlasti kažu da je klizavo i samim tim nebezbedno za decu. Email je sigurno lakše napisati nego očistiti sneg na prilazima ovim ustanovama i obavetiti ih da svoja dvorišta treba da očiste sami. Ovo se ne dešava svaki dan, pa se pitam zašto je teško da se to uradi? Malo volje i organizacije i ne bi bilo problema.

Ali, očigledno je lakše reći da škole nema i ostaviti roditelje na cedulu nego uraditi svoj deo posla...

Jedan dinar druže

Možda će neki reći da je odluka "iz tople Atine u hladnu Srbiju" po ovoj zimi malo čudna, ali povratak kući je uvek topao koliko god da aplikacija na telefonu pokazuje minus.

Bebi se ispunila želja da prvi put vidi sneg i napravi Sneška, a mami su želje uvek iste - da iščavrlja sa ženama i ako uspe pročita neku novu knjigu.

Po hladnim danima odlazak u tržni centar se nekako podrazumevao, a kupovina poklona bila je, kao i uvek pravo zadovoljstvo. Naravno, brža nego obično jer Beba ne voli prodavnice, pa su brzina i domišljatost neophodne. Ali Beba zna da nakon toga sledi vreme za nju, a da mamu čeka stajanje pored dečjih zanimacija sa brdom zimske garderobe .

I tako zagledajući izloge primetih da nekako sa ovim našim stotinama i hiljadama dinara sve skuplje izgleda, pa sam počela da se preračunavam koliko je to u onim sitnijim evrima. Priznajem, ti sitniji evri lakse se potroše.

Neljubazna jesam a dinar nemam da vratim

Iz prodavnice u prodavnicu, primećujem da se onaj čuveni oprobani psihološki 99 završetak na cenama svuda ponavljao. Ali svuda se ponavljalo još jedno pravilo - kusura nema. Ne govorim o "komsinice stil" mini marketu ili maloj prodavnici, već o velikim i poznatim trgovinskim lancima. Kusura nema. Bez objašnjena, izvinjenja, napomene, tek dinar ili dva mi niko nije vraćao. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj prodavnici, parfimeriji, svuda se ponavljalo isto.

U petoj sam odlučila da pitam. Neljubazna prodavačica rekla je jednostavno da - nema. Pa šta, nastavila je, ja kad imam vratim nekad i više.

Kad imam? Zar nije logično da uvek ima? Pa radi u prodavnici gde je novac osnovno sredstvo plaćanja. Kako može da nema?

U obrnutom slučaju, da ja nemam dinar, verovatno bih iz prodavnice izašla praznih ruku.

Ono što me je najviše iznenadilo je što je to očigledno postalo toliko učestalo, da niko ne obraća pažnju. Ok, ona nema, pa šta sad? Nije imala ni juče, neće imati ni sutra, više se zbog toga i ne izvinjava već samo daje račun i odlazi. 

Za sve ove godine koliko živim u Grčkoj nikad mi se nije desilo da mi kusur ne vrate do poslednjeg centa. Da, centa. Niko nikada nije rekao da nema ili prećutao to što mi nije vratio novac, pa koliko god da je mali iznos. I tako treba da bude. Moje je da li ću taj jedan cent da uzmem ili ne, ali obaveza svakog prodavca je da mi moj novac vrati.

Nije meni do dinara. Ali, gde nestade lepo ponašanje i pitanje da li je u redu to što neko nema da mi vrati kusur? Istopilo se izgleda još mnogo pre nego što je pao onaj prvi januarski sneg.

Foto: Pixabay

A kako se provode naši roditelji?

Sređujući neke fijoke, među Bebinim crtežima pronađem čestitku koju su u obdaništu pravili u oktobru, za Međunarodni dan starijih osoba. Baka i deka, sedih kosa, smeju mi se sa lepo urađenog crteža, koji verovatno treba da pokaže da smo starijima posvetili jedan dan u godini, a oni verovatno zbog toga treba da se raduju.

Setim se moje mame, Bebine bake, koja očigledno pripada toj grupaciji, i kako njoj prolaze dani. Pomaže nama kad može, onda svojoj majci u poodmakloj starosti. Prošeta ponekad do grada da razgleda izloge ili sa prijateljicom do Tempa, čisto šetnje radi, da se ispričaju i eto pojedu nesto slatko što tamo kupe u povratku. Da prođe vreme, a i ta šetnja se preporučuje u njihovim godinama. Ne pamtim kada je otišla na kafu sa svojim prijateljicama, da vidi neku predstavu u pozorištu ili negde otputuje. Kod frizera ide samo kada baš mora da se ošiša a ostale usluge ulepšavanja i ne koristi. Kada zatreba, tu je kućna radinost. Jer, tako je naučila, a i zašto bi bacala pare na nešto što može da uradi sama?

Kako Grci provode treće doba

Već duže vreme zapada mi za oko kako Grkinje provode "treće doba". I kod njih je kriza ali se nekih starih navika ipak drže. Gotovo svaka ima frizuru. Najčešće subotom frizerski saloni su puni gospođa koje žele da se malo doteraju. Simpatično je gledati kako sa frizerom, koga sigurno poznaju godinama jer dolaze svakog vikenda, popričaju kao da je rod rođeni. Onako doterane, nakon celog tretmana ponosno uzimaju svoje tašne i izlaze da provedu lep dan sa porodicom.

Da, porodica ih nije zaboravila. Jednom nedeljno okupljaju se na ručku. Ponekad možete da vidite i 4 generacije za stolom u restoranu, što zaista ostavlja prelepu sliku i stalno mi ulepša dan.

Ukoliko nisu sa porodicom, koja ih je izvela na ručak, odlaze na kafu sa drugaricama. U Grčkoj nije sramota videti bake i deke u kafićima u kojima i mi izlazimo. Naravno, ne neke sa glasnom muzikom već one finije gde mogu da se čuju dok pričaju. Doterane i našminkane, bake pričaju o nekim svojim temama, kao uostalom i sve žene.  Niko ih ne gleda čudno niti komentariše razlog zbog koga uopšte izlaze na takva mesta. 

Često sede i u nekim od grčkih taverni, jer za jedan giros, krompiriće i grčku salatu se uvek ima.

Slično je i sa dekama. I oni imaju svoje društvo, sa kojim se sastaju jednom nedeljno ili ukoliko ne rade još češće. Bilo mi je čudno na početku da  u kaficima viđam samo muskarce u trecem dobu u velikom broju, koji igraju šah, tavli, čitaju novine ili jednostavno vrte komboloi i pričaju. Ali, sada mi je to normalno. Jer, to im očigledno prija.

Bake i deke videćete i u pozorištu, bioskopu, na brodu na putu za neko grčko ostrvo... Idu na kraća ili duža putovanja i vode računa o sebi.

Mislimo li na naše roditelje

A mi? Šta rade naše majke i očevi - bake i deke naše dece? Kako njima prolaze ovi dani? Dani kada su već odgajili svoju decu, završili radni vek i konačno mogu da imaju vremena za sebe?

Reći ćete, od svoje skromne penzije ne mogu skoro ništa? Od one od koje pomažu nama, kupuju našoj deci, plaćaju naše rate za kredite jer smo se previše zadužili i nemamo odakle da ih vraćamo? Daju nam za odmore da se mi lepo provedemo, pišu čekove za naše troškove supermarketa ili plaćaju obdanište jer mi, zaboga, nemamo zato što već plaćamo previše?

Naravno da nemaju kada smo im mi sve uzeli. Jer prvo pomisle da li imamo mi pre nego sto potroše i jedan dinar na sebe. Večito čuvaju neku hiljadarku da se nađe deci, jer znaju da ce doći momenat da im tražimo. A oni nam tada neće okrenuti leđa i reći ne.

Kada ste poslednji put obradovali vaše roditelje? Bake i deke? Izveli ih na kafu ili palačinke, platili frizera ili neko vikend putovanje? Rekli: "Neka mama, umesto da daš meni da platim račune, kupi sebi nove cipele"? Pomislili da ih pitate da krenu sa vama negde gde neće morati da paze na decu već će moći da malo odmore i uživaju?

Grci to još uvek rade. Ovi stariji misle po malo i na sebe, a ovi mlađi ih se uvek sete. 

Gledajući tako tu famoznu čestitku, pitam se šta možemo da uradimo da naši roditelji bar jednom mesečno urade nešto za sebe? Jer, to stalno davanje nama se toliko ukorenilo, da ni oni više ne znaju ni za šta drugo.

Sjaj u očima - neprocenjivo

Želja mi je bila da moju baku, koja je u junu napunila 90 godina i mamu izvedem na ručak. Kada sam to rekla mami, samo se prekrstila i rekla da nisam normalna. Ali, nije bilo govora da odustanem.

Iako je, dok smo prilazile restoranu počela jaka kiša, bilo je to jedan prelep dan - 4 generacije na okupu i nezaboravan provod. Nema tih para koje su mogle da opišu moju sreću. Baka je narednih meseci pricala samo o tom izlasku. Kako ne pamti tako lep provod. Kako sigurno već 30 godina nigde nije izašla... Šta može biti lepše od toga? Obećala sam da ćemo sledećeg puta kada dođem da ponovimo isto.

Razmislite, možda su praznici idealna prilika da obradujete svoje roditelje koji su toliko učinili za vas. Iako će vam odmah reći da odustanete, ne predajte se. Verujte mi, sjaj u njihovim očima nakon priređenog iznenađenja je jedna od onih slika koje se ne zaboravljaju.  

Toplomer ili plaža - naša letnja dilema

Foto: Pixabay

Kada mi je nedavno prijateljica koja živi u Nemačkoj pozavidela što živim na moru, jer je u Berlinu u julu bilo „prijatnih“ 18 stepeni sa kišom, došlo mi je da zaplačem. Ono malo kreativnosti što je ostalo u meni bilo je dovoljno da smislim novu kletvu. „Da bog da živeo na pljuvometar od mora i na 40C u julu ne mogao da se okupaš“.

Ne, nije samo problem u tome da nisam mogla na plažu, već nigde iz kuće! Kako nesreća nikada ne ide sama, osim što je Beba cele nedelje imala visoku temperaturu, muž je odsustvovao od kuće zbog veoma važnog sajma. Dakle, sama u 4 zida sa bolesnim detetom.

Za mene kao jednu veoma socijalnu osobu, koja više voli da je van kuće nego 'leba da jede, ovo je najgori mogući scenario. I još sa Bebom, kojoj je, osim što je bolesna, dosadilo svaki dan isto okruženje i iste stvari (šta ću, ne mogu ni ja ceo dan da budem zabavljačica) sa svojim željama i zahtevima.

Jedina svetla tačka u ovim zatvorskim danima je nedelja – dan kada dolazi baba! To mi je davalo snage da izdržim.

Svaka medicinska sestra je heroj

Kada ste po ceo dan kući za živahnom (još malo pa) dvogodišnjakinjom, koja je pritom bolesna, hteli ne hteli pretvorite se u medicinsku sestru. Moja svakodnevica pretvorila se u:

• merenje temperature (kada kažem da treba da merimo temperaturu i pomenem toplomer, kao da treba nožem da je bodem!)
• davanje sirupa (ni malo lako ubediti Bebu da treba da pije predivni sirupić sa ukusom trešnjice, jer sve što ja hoću, ona neće )
• podsećanje da treba da ide na nošu (u toku je odvikavanje od pelena, pa na to sve treba dodati i čišćenje podova i pranje gaćica svako malo)
• ostale „hoću“ i „daj mi“ aktivnosti (hoću vodu, dodaj mi knjigu, pije mi se sok, daj mi keks...)
• sve one stvari koje se podrazumevaju – kuvanje, čišćenje, pranje, sklanjanje igračaka.

Dakle, svako malo na pamet su mi padale te vredne žene, koje svaku želju bolesnika treba da izvrše. 

 

Foto: Pixabay

Svaka keva kojoj je super da čuva decu je žena zmaj

Da, znam, nisam ja jedina kojoj se dete razbolelo i koja je sedela u kući nedelju dana. Jeste, napolju je predivno, miris mora oseća se u vazduhu, svi su negde otišli ili bar imaju nekog ko će da se sa detetom zabavlja pola sata. A ja, jadna, ostavljena i zatvorena.

Ponekad, kada slušam poneke majke kako sa oduševljenjem pričaju o tome kako se ludo zabavljaju sa svojom decom, pomislim da možda sa mnom mešto nije u redu? I zaista se trudim da čitamo, crtamo, pevamo, ređamo kockice, igramo, šetamo bebe, stavljamo slona i medu da spavaju, kuvamo ručak Snupiju i konju, prenosimo vodu iz kofice u bazen, spuštamo se na toboganu, ali šta posle? Šta se dešava onog momenta kada bi mama da malo iskulira, ali ne može jer Beba ima visoku temperaturu i skače joj po glavi (ova moja se ne skrašava ni kada je bolesna)? Da, sad sigurno kažete „pusti je da se igra sama“. I to potraje jedno 15 minuta, i šta posle? Hoćete da se istuširate – ona je tu, da popijete kafu – ona bi da je meša, da nešto uradite – nema šanse, da pročitate vesti – samo dok šetate od kuvanja ručka konju do stavljanja mede da spava. Razgovarali biste sa nekim telefonom? Možda 2 minuta, a posle kreće „mamaaaaaaa“!

I onda biste tako negde da izađete, da proluftirate mozak, ali ne možete.

Ne, ja izgleda nisam tipična „volim da sedim kod kuće“ keva. Eto, rekla sam.

Dvoje bolesne dece – ne smem ni da pomislim

Iako sam u jednom prethodnom postu napisala zašto mislim da ću se ipak zadržati na jednom, ponekad mi padne na pamet da je možda sebično da bude sama. A onda posle ovakvih dana kažem sebi – ipak je tako najbolje. Samo zamišljam sve ovo puta dva. A ne, ne, nisam ja taj kapacitet J.

Foto: Pixabay

Spas je u kombinovanju

Ja ipak mislim i sve više sam sigurna da mama treba da ima neki svoj ventil. Kao što je meni pisanje -  ovaj blog ili još jedan blog o Grčkoj koji rado pišem ili tekstovi za magazin kojima se radujem. Ili nekoj drugoj mami kafa na terasi, odlazak u teretanu, na piće sa drugaricom. Jer, tek kada si zatvoren, vidiš da to nisi ti, da ti nešto fali da te ispuni.

Pošto me uvek kritikuju da pišem samo ono loše (a ja ipak pišem ono što osećam), bilo je i nečeg dobrog tih nedelju dana. Pelena sam se konačno oslobodila (juhuuuuu) i uživala slušajući kako Beba svakim danom sve više zna.

Mislim da je uzrast oko 2 godine najzanimljiviji, jer deca tada uče da povezuju i puno ispituju. Svakog dana sam se na svu moju muku slatko smejala njenim smešno izgovorenim rečima, nespretnim rečenicama i komentarima. A naročito uveče, kada joj se spava i kaže: „Mama hajde da se mazimo“. Onda čitamo bajke, pevamo pesmice, Beba skače po krevetu i smeje se. Male stvari koje na kraju dana ipak mami izmame osmeh na lice.

Šta to hotel sa 5 zvezdica ima što apartman nema

Iskreno, nisam do sada baš bila neki ljubitelj velikih hotelskih kompleksa i all inclusive hotela, jer je za mene glavna poenta letovanja, osim odmora, istraživanje i zalaženje u svaki kutak mesta koje posetim.

Ali, stravi su se promenile. Jer ipak, sa bebom, nije baš lako videti baš sve što mama zamisli (čast izuzecima i mamama koje i to mogu).

Zato smo ove godine zaUskrs rešili smo da napravimo jedan eksperiment. Odlučili smo da praznik provedemo u hotelu sa 5 zvezdica koji ima sve. Cena je bila povoljna, što nas je dodatno motivisalo da razradimo ideju. I ispalo je da je ideja bila odlična - proveli smo se i bolje nego što smo očekivali!

Foto: Pixabay

Šta to imaju veliki hoteli što apartmani nemaju?

 

Letovanje sa bebom traži prostor

Dakle, imaju prostor. Ogroman prostor sa najrazličitijim aktivnostima. Hoćete samo da se prošetate? Može jer je kompleks toliko veliki i pogodan za jednu lepu porodičnu šetnju. Hoćete park? Ima i to, sa najrazličitijim spravama da deci ne bude dosadno. Ali, kada je sunčano, beba ne može da se igra? Naravno da može, jer se odmah pored parka nalazi i zatvorena igraonica, u kojoj može da se igra, šutira loptu ili crta (ovo je za malo veće bebe). A ako bi da malo smoči nogice, i to ima. Bazen specijano napravljen za bebe i manju decu, odvojen od velikog. Dakle, samo njihov prostor u kome mogu da se igraju. A ako pada kiša ili je baš sunčano, a beba hoće da se kupa? Idealno rešenje je zatvoreni bazen.

U apartmanu ste ipak skučeni u najčešće jednoj sobi od 20-ak kvadrata. Ukoliko apartman ima dvorište, ono je obično prenatrpano stazama, vazama, žardinjerama, a još ako su vlasnici uz sve to uglavili i bazen i kafić, onda je vaš prostor baš baš limitiran.

Foto: Pixabay

Gde na more a da nikog ne probudite

Ovi hoteli imaju određeno mesto gde smeštaju roditelje s decom. Obično u prizemlju, a na terasu se nastavlja travnati deo, gde deca mogu da trče ili se bezbrižno igraju. Ako roditelji žele, mogu da ih posmatraju i iz sobe, i sa terase, ili da odmaraju na ležaljkama u blizini, koje se nalaze pored bazena.

Kada dete plače, niko se ne obazire, jer ima svoju i zna kako je to. Dakle, briga oko toga da li smo nekoga probudili ne postoji.

Prošle godine jedan od najvećih problema našeg letovanja u veoma lepom apartmanu bio je – komšiluk. Mladi par koji je, kako to već ide, uveče izlazio, a preko dana malo duže spavao. Beba se budila rano i želela da šeta po dvorištu i priča ili peva...išta nisu prigovorili, doduše, ali vidello se da im to ipak malkice smeta.

Foto: Pixabay

Za odmor je važna plaža a ona je odmah tu

Ako biste na plažu, i ona je tu! Ne morate u kola ako bi beba da se negde igra ujutro. Jednostavno, blizu ste da možete da otrčite u sobu i uzmete ako ste nešto zaboravili, a igračke možete da ostavite i ceo dan na plaži. Dakle, ogromna prednost, jer nema vukljanja torbi, nošenja hrane, peškiri vas čekaju, a i ukoliko vam nešto treba, maltene vam je na dohvat ruke.

Plaže su obično prostrane, a (naročito) van sezone odlična relaksacija i za mlađe, a i za nas roditelje.

Foto: Pixabay

Odmor od kuvanja jer od hrane ima svega

Imate li i vi jedno koje svako malo traži te jabuku, te picu, te sir? A onda bi jaje, sok od pomorandže, kiflu? U ovakvim hotelima vaš problem je rešen jer vam je hrana na raspolaganju u ogromnim količinama. Mi smo, doduše, imali samo doručak, ali on je bio dovoljan da nahranimo Bebu, ponesemo neku voćku ili kiflu za kasnije, dok ne dođe vreme ručku. Osoblje je ljubazno, pa je svako rado ljuštio i seckao voće kada smo tražili, pritom čak i dodajući neko drugo, besplatno.

Ipak, za nas koji smo ipak avanturisti, ovakvi hoteli imaju i nekoliko mana. One se obično odnose na 2 stvari:

• Ovakvi hoteli imaju sve, pa nema potrebe da izlazite
• Puno hrane, što automatki znači nekoliko kilograma više posle odmora!

I da, ukoliko imate babu, povedite je sa sobom! I ona će da uživa, a i da decu malo pričuva.

Odmor sa decom? Ovi hoteli ih neće!

Bliži se još jedan praznik, idealno vreme da se negde otputuje. Ovoga puta sa Bebom. Pošto smo se prošlog Uskrsa neslavno proveli, a ja od toliko željenog opuštanja u SPA centru videla samo hotelsku sobu, ovog puta se nadamo da ćemo imati više sreće.

U dve reči – ne odustajemo!

Pošto muž Grk (kao i uostalom većina Grka) misli da je njegova zemlja najlepša i da preko 1500 ostrva treba obići za života, izbor je, pogađate, pao na grčko ostrvo. Ja sam ga već posetila, ali bio je to mladalački provod. Sada, sa Bebom, prohtevi su drugačiji.

Ali, ja nisam odustala od svog SPA doživljaja. Tražeći hotele na Internetu, one malo bolje kategorije, koji osim SPA za mene, imaju i sadržaje za decu, spoznajem da su ti super hoteli svi – adults only!

Što u prevodu znači – neće decu!

Iskreno, načula sam da takvi hoteli postoje, ali da se biznis razvija toliko brzo i da im popularnost toliko raste – e to nisam očekivala.

Foto: Pixabay

U čemu sve to mogu da uživaju odrasli?

Zabranjeno voće je najslađe, pa me je zainteresovalo da kliknem i vidim šta ti odrasli rade tamo sami i kako se provode. U hotelima je boravak dece zabranjen. U nekima je donja granica 16 godina, a u nekima 18.  Ovakvi hoteli uglavnom  pružaju – odmor, ali ne običan odmor nego, kako kaž, prefinjeni, gde je gost u prvom planu. Oni nude elegantne restorane i luksuz potpunog opuštanja i zabave, a naglasak je na personaliziranom pristupu svakom gostu zbog čega će se osećati kao zvezda. Barovi vas mame koktelima, muzika na plaži do kasnih večernjih sati, opuštanje u SPA centru, noćno kupanje.

Kako, jelte, ova klijentela vodi računa o sebi, hoteli samo za odrasle nude sportske aktivnosti, što u vodi, što na suvom, kao što su joga, pilates, aerobik. Želite da izgledate lepo – nema problema. Ako se kojim slučajem odlučite za neki od hotela u Grčkoj, a pritom se pridržavate recimo mediteranske dijete ili ste vegan, meni sa zdravom hranom vam je uvek na raspolaganju.

Foto: Pixabay

Hoteli samo za odrasle, ciljna grupa – umorni roditelji?

I ovde nailazim na pravo iznenađenje!

Većina ovih hotela se reklamira kao odličan i super izbor za – umorne roditelje. Kažu, ukoliko želite da se zaista odmorite, ostavite vi lepo decu kod kuće i dođite da uživate. Možda su u pravu – i mi roditelji smo ljudi, valjda smo i mi zaslužili odmor od menjanja pelena, peglanja I kuvanja po želji. Samo, na lepo se čovek brzo navikne, pa je možda bolje da ni ne počinjemo.

Foto: Pixabay

Kome deca na odmoru smetaju?

Razumem ja sve to. Nekada sam i ja bila ta koju je nerviralo to, svako malo dranje po plaži i čuvene rečenice: “Nemoj u duboko”, “Ne bacaj kamenje na decu, povredićeš nekoga”, “Ne pesak u oči”. Na svim jezicima. Na onima kojima nisam razumela, dovoljan je bio pogled roditelja uz vikanje. Odmah sam znala o čemu se radi.

I to me nerviralo, priznajem. I uvek sam sažaljevala te jadne roditelje, sa kesama punim igračaka, koji svako malo presvlače dete, ispunjavaju želje, na oprezu su. I znala da tu nema odmora. Bar onog u pravom (opuštenom) smislu te reči.

 

Foto: Pixabay

Zar baš mora krupnim slovima?

Sada, kada sam mama, znam gde mi je mesto. Kada pretražujem hotele, mogu odmah da primetim u kojima su deca dobrodošla, a u kojima ne. Prvi i najočigledniji primer su sadržaji  za decu. Ako ih ima – deca su dobrodošla. Onda, tu su komentari posetilaca. Zatim iskustva prijaatelja ili fotografije, koje mogu da “opišu” kakva je klijentela poželjna.

Znam, i mene bi, da sam slobodna, to trčkaranje dece nerviralo. I tražila bih mesto gde da se odmorim bez vike i galame. Ali, nije to baš toliko iritirajuće, da mora da se piše velikim slovima - ADULTS ONLY.

Možda bi hotelijeri, kojima su roditelji sa decom ciljna grupa, mogli da krupnim slovima napišu CHILDREN ONLY. Onda bismo se bar oslobodili onih neprijatnih gostiju, koji su sami i previše opušteni.

Nisam tu, otisla sam u Minhen!

Minhen

Kada mi je muž rekao da, ako hoću, pođem s njim u Minhen, nije trebalo mnogo da me nagovara. Kad god treba negde da se putuje, ja sam uvek za J. Pozvali smo babu, ona je pristala da čuva Bebu i pripreme su mogle da počnu!

Iskreno, nisam se baš nešto oduševila što idemo u Minhen (iako nikad nisam bila), ali šta je tu je. Još kad sam videla da ću sa 20C i uživanja u lepom i sunčanom danu otići na maksimalnih kišnih dnevnih 4C (real feeling nisam ni htela da znam), raspoloženje se naglo pogoršalo. Ipak, bolje negde, nego nigde, pomislila sam. A biće to i dobra prilika za još jedan romantičan vikend s mužem.  

Minhen Marienplatz

Krenula sam ka ormanu da pokušam da pronađem kaput, šal i rukavice (koje nisam obukla poslednje 3 godine od kako živim u Grčkoj) i negde iskopam prikladne čizme. Jaknu sam i nekako mogla da nosim u ruci, ali u čizmama sam se na pomenutih 20C skuvala! Ali, znala sam, ne zadugo.

Kao neko ko se plaši aviona, uvek mi let bude problem. Ipak, sve je bilo ok i za 2h bili smo na odredištu. Još iz aviona videlo se da su se nad Minhenom nadvili oblaci, ali je prognoza na aerodromu ipak obećavala – ako joj je za verovati, bar će sutradan biti sunčano.

Minhen Marienplatz

Kako provesti dva dana u Minhenu

Sam prilaz Minhenu sa aerodroma podsetio me je više na vojvođanska sela nego na veliki grad. Ulicama su dominirale niske zdrade, kuće, velika dvorišta - sve u istom nizu. Naš hotel je bio (tačno) 12 minuta metroom od centra, u mirnom predgrađu. Ostavili smo stvari i odmah krenuli ka centralnom trgu.

Minhen Neus Rathaus

Pogled sa pokretnih stepenica pri izlasku iz podzemlja metroa me potpuno opčinio. Prelepa zgrada Neues Rathaus (što mu u prevodu dođe nova zgrada Opštine) polako se pojavljivala ispred mene.  Izašla sam na trg Marienplatz i – stala! Bila sam oduševljena! Sve je čisto, zgrade su prelepe, mešavina starog i novog, i svaka ima neku svoju priču. Sve sija od urednosti! Puno me podsetio na Beč, što nije ni čudo, jer bavarska regija ima puno sličnosti sa Austrijom.

Na drugim sajtovima sigurna sam možete da pronađete mnogo informacijama o svakoj od znamenitosti ponaosob. Od mene ćete dobiti fotografije i šta bi (trebalo) da uradite u Minhenu ukoliko boravite 2 ili 3 dana.

Minhen i bicikle svuda oko vas

,

Znamenitosti i male tajne Minhena

• Dakle, trg Marienplatz obiđite pod obavezno! Pre nego što počnete da fotografišete, okrenite se oko sebe i bar nekoliko minuta uživajte u prelepom okruženju.

Pogled sa crkve Svetog Petra

• Popnite se na crkvu Svetog Petra. Stepenice su toliko uske da dvoje ne mogu da se mimoiđu i ima ih malo više od 300. Na vrhu vas čeka prelep panoramski pogled na grad. Cena karte je 2 evra, za studente i đake 1 evro. Kada siđete, pokušajte da pronađete jedno topovsko đule. Tu je još od Austrijskog rata, a nakon rekonstrukcije crkve posle II svetskog rata, Nemci su ga tu vratili i stoji i dan danas.

• Ukoliko ste ljubitelj gradskih šetačkih tura, preporučujem ovu. Tura je besplatna, traje 3 sata, a Marcin, koji je nama bio vodič izvanredan. Naravno, ne zaboravite da se zahvalite i nagradite ga sa nekoliko evra. Videćete, vredi!

Marcina ćete prepoznati po plavoj jakni

• Tri puta dnevno na trgu Marienplatz se skupljaju turisti da vide čuveni Gockenspiel. Ova atrakcija izglasana je od strane turista za drugu najdosadniju u Evropi, ali ako ipak odgledate dva dela, malo ko zna da postoji i treći J. Dakle, ne odlazite dok ne vidite pticu koja maše krilima. Tada se šou zvanično završava.

Gockenspiel

• Posetite Viktualienmarkt i probajte lokalne bele kobasice (u hot-dog varijanti). Zaobiđite kioske na obodu sa naranžastom tendom jer ćete onda probati ne lokalnu već industrijsku varijantu (kažu Nemci, to je kao da ste jeli kobasicu iz Meka). Ako je dan lep, sedite u centralnu baštu i naručite jedno hladno pivo. Šest minhenskih pivara smenjuje se svake 2 nedelje, tako da će od toga zavisiti koje će da vam ponude.

Viktualienmarkt

• Ukoliko ste ogladneli, ali ste ipak za nešto iz pekare, krenite od Marinplatz ulicom Tal. Sa desne strane postoji nekoliko odličnih pekara. Obična bavarka pereca sa buterom je must! Ako ste za pravi nemački doručak, onda je pravo mesto za vas neka od lokalnih pivnica! Bela kobasica, pereca i pivo! Da, pivo se ovde pije i za doručak.

Pogled na Marienplatz iz ulice Tal

• Svi ste već sigurno upoznati da ljubitelji piva obožavaju Minhen. Probajte Augustina pivo, po mnogima najbolje pivo prizvedeno u Minhenu.

• Ukoliko ste u potrazi za mladom Bavarkom, a ona je u tradicionalnoj nošnji, obratite pažnju na kojoj strani je vezana mašna na njenoj suknji. Ne prilazite ukoliko vidite da je desno-znači da je u ozbiljnoj vezi ili udata. Ako je na levoj strani, imate šanse za pregovore, a ako je na sredini – pravi ste srećnik! Biće vaša uz malo muke i piva J.

Bavarska tradicionalna odeća

• Još nekoliko odličnih ulica za šetnju su Sendlinger Strase i Kaufinger Strase i ulice koje od Odeonplatza vode do Marinplatza. Ukoliko spadate u imucnije, sigurno će vam se dopasti najekskluzivnija ulica u Nemačkoj – Maximilian Strase. Jedna od 7 Louis Vuitton prodavnica, sat od 150.000 evra i prsten od 13.000 evra samo su neke od stvari koje ćete tamo pronaći.

Odeonplatz

• Surferi u centru Minhena? Da, da, u Englischer Garten-u! Ne propustite!

Englischer Garten

• Iskreno, nisam videla mnogo suvenirnica kao u drugim gradovima, tako da kada je ugledate-kupite!

• Ukoliko niste neki ljubitelj piva, bar posetite Hofbrauhaus pivnicu, kažu najveću na svetu, u kojoj je Hitler osnovao Nacionalističku partiju i bio rado viđen gost. Ako iznad stola vidite tabele sa imenima, znajte da tu ne treba da sednete. One su rezervisane za porodice ili firme koje će to mesto moći da doživotno koriste.

Hofbrauhaus pivnica

• Iako je pokazivanje svastike u Minhenu zabranjeno, u samom gradu nalazi se preko 200 znakova. Pogledajte oko sebe, možda neki uspete da pronađete.

• Posetite Nymphenburg zamak na obodu Minhena. Nije daleko, dostupan je prevozom, a provešćete jedan lep dan u prirodi. U povratku, za sve ljubitelje BMW-a, posetite muzej koji se nalazi u sklopu njihove centrale.

Nymphenburg zamak

• Ukoliko se zasitite kobasica, svinjetine, štrudle i piva, posetite italijanski restoran  Tarullos. Veseli Italijan na ulazu, papiri svuda po podu, opuštena atmosfera su zanimljiva promena.

Restoran Tarullos i opuštena atmosfera (papiri se bacaju na pod) 

• U nekom trenutku učiniće vam se da ljudi na ulici šapuću. Da, to je ta kulturološka promena – sve je tiho, svi lepo i strpljivo voze, nema muzike do daske i konstantnog zvuka sirene.

Karlsplatz

• Šetajte, šetajte, šetajte!

Neuhauserstrase