Koliko košta porođaj u Grčkoj?

Često u našim novinama čitam tekstove u kojima se naše zvezde „hvale“ kako su za porođaj u privatnim klinikama izdvojile nekoliko hiljada evra. Na žalost, takav tretman kod nas izgleda imaju samo odabrani, a one ostale žene, koje su osuđene na porođaj u državnim bolnicama, mogu o tome samo da čitaju. Državne bolnice su, po iskustvima mojih prijateljica, ostavile gorak ukus sam čin porođaja, a o tretmanu porodilje koja prolazi kroz prilično komplikovan zahvat da ne govorim.

Ovde u Grčkoj situacija je malo drugačija. Sve žene koje poznajem porodile su se u privatnim bolnicama. Čak je većina tamo i rođena pre 30-ak godina. Dakle, porođaj u privatnoj bolnici je nešto što postoji prilično dugo i uglavnom se podrazumeva. Kada sam se preselila u Grčku, nisam se mnogo raspitivala o tome, ali kada je došlo vreme da odlučim gde ću se poroditi, odgovori na neka pitanja na tu temu došli su sami.

Zašto se, bar ovde u Atini, velika većina žena porađa u privatnoj bolnici? Zato što su, kao što i pretpostavljate, uslovi bolji. Razmišljanje na temu koliko to košta je na začelju pitanja. Jednostavno, budući tata želi da njegova žena ima najbolje moguće uslove u kojima će dočekati novog člana porodice, za to se unapred priprema i očekuje da će to da plati.

Sve počinje od izbora ginekologa. Najčešće se i kod njega ide privatno. U mom slučaju, ginekolog je bila doktorka kod koje sam i do tada išla na redovne peglede. Završila je specijalističke studije u Americi i 15 godina tamo radila. Osim što je vrstan stručnjak, odlično govori engleski, što mi je bilo posebno važno, jer na grčkom ne bih mnogo toga razumela. Jedno od prvih pitanja koje joj je moj muž postavio kada smo saznali da ćemo postati roditelji je u kojim bolnicama radi porođaje. Navela je dve privatne, a na nama je bilo da odlučimo u koju želimo da idemo.

 

Od saopštavanja srećne vesti, svakog meseca išla sam na pregled kod nje. Pošto sam radila, odgovaralo mi je da pregled zakažem uveče posle posla. Nema gužve, stresa da li ću završiti na vreme. Doktorka je uvek bila prijatna, a pregled i razgovor sa njom trajao je ne kraće od sat vremena.. Osim standardnih pregleda, strpljivo je odgovarala na sva naša pitanja i nedoumice. Cena svakog pregleda iznosila je 60 evra. Računam da ih je bilo 6, jer je poslednji, 7-i u 9-om mesecu bio gratis – ukupno 360 evra.

Vađenje krvi i davanje urina svakog meseca takođe je bilo obavezno. Uglavnom sam ga radila u bolnici u kojoj sam odlučila da se porodim. Opet, bez čekanja, u prijatnoj atmosferi, a cena je bila oko 1 evro, nekad malo više, nekad malo manje. Razliku između realne cene i ove koju smo plaćali pokrivalo je državno zdravstveno osiguranje. Recimo da smo za to izdvojili 10 evra.

Dva važna ultrazvuka na kraju 3-eg i u 5-om meseca nisu bila pokrivena osiguranjem, a za to smo izdvojili okvirno 200 evra.

Kako se dan porođaja približava, razmišlja se o 2 velika troška – naknadi koju uzima doktor i ceni sobe u bolnici. Ovo su dve najveće stavke, od čijih se iznosa meni, iskreno, digla kosa na glavi. Doktorka (koja ima svoj tim sa kojim sarađuje) uzima 1.500 evra, bez obzira u kojoj bolnici odlučimo da ću da se porodim i u kojoj sobi ću da boravim. Epidural se podrazumeva, kao i prisustvo muža na porođaju.

Kod nekih doktora naknada koju uzimaju direktno zavisi od sobe u kojoj će porodilja boraviti naredna 3 dana (ukoliko je porođaj normalan, odnosno 4 ako je u pitanju carski rez) i to po principu što skuplja soba – to veća naknada. Logika je u tome što smatraju da dovode boljeg pacijenta (odnosno onog ko se odlučio da skuplje plati sobu), pa samim tim i oni zaslužuju veću naknadu.

Od cene koštanja sobe mi je skočio pritisak! Navešću okvirne cene, onako kako se sećam a odnose se na boravak od 3 dana po osobi - za trokrevetnu oko 2.000e, za dvokrevetnu oko 3.500e, jednokrevetnu 6.000 evra, a za apartman neverovatnih 10.000 evra!

Ja sam se odlučila za dvokrevetnu, htela sam da ipak imam društvo, što zbog jezika, što zbog straha da, ukoliko nešto ne mogu sama, biće neko sa mnom da mi pomogne. Naravno, ne znajući u tom trenutku kakva je bolnica i šta sve nudi.

A u bolnici - kao u hotelu! Kada sam pitala šta treba da ponesem u čuvenom koferu za bolnicu, koji je trebalo da spakujem mesec dana pre i za svaki slučaj ga nosim sa sobom, rekli su mi –ništa. I zaista je tako – u bolnici vam je sve na raspolaganju. Soba je veoma prostrana, sa velikim TV-om sa bezbroj kanala i velikom terasom. Krevet je na daljiski, pa nameštate položaj onako kako želite. Dušek, jastuk i peškiri su od najkvalitetnijih materijala (čuvena grčka firma Coco-Mat, poznata po korišćenju najfinijih i najprirodnijih materija i skupa kao đavo). Svi lekovi, sredstva za higijenu, dezinfekciona sredstva, veš, ulošci i sve ostalo što može da vam zatreba vam je na raspolaganju. Sve za bebu, takođe. Kupatilo je bolje nego naše kod kuće, soba se čisti nekoliko puta dnevno, a posteljina menja dnevno. Hrana je fantastična, postoji nekoliko opcija između kojih možete da birate i bolja nego u bilo kom hotelu u kome sam bila, verujte.

Boljka naših bolnica, medicinske sestre – sa tim ovde nema problema. Na raspolaganju su vam 24 sata, kao i konsultant za dojenje. Osim što vas i same obilaze, dovoljno je da stisnete jedno crveno dugmence i tu su u roku od odmah. I danju i noću.

Dakle, nema nečistoće, zapomaganja i vikanja da vas niko ne čuje, bubašvaba koje mile, vrućine jer nema klime... Jednom rečju – savršeno. Posle tog iskustva, zaista se osećate kao žena, normalno ljudsko biće, koje niko ne ponižava, već čini da sve prođe u najboljem redu.

Za naše uslove mogu slobodno da kažem da sam se porodila kao zvezda – cena prava sitnica, negde oko 6.500 evra...Malo nije, ali je zaista vredelo! Tretman koji svaka žena zaslužuje.

 PS. Sigurno se pitate šta se dobija u tom apartmanu od 10.000 evra. Evo samo nekih pogodnosti:   imate svoju recepciju, sa osobljem koje je samo vama na raspolaganju, sobu za goste i sobu za prenoćište članova porodice, posete su moguće 24h, a hranu vama i vašim gostima, po vašoj želji i kada vi to želite, sprema samo vaš kuvar.

Poznajem nekolicinu žena koje su tu boravile posle porođaja. Nisu nikakve bogatašice, naprotiv. Njihova iskustva su pozitivna, ali kako kažu, sledeći put ne bi odabrale apartman. Sve je super, ali gosti nikako da odu, a one da se na miru odmore.

5 „nikad ne reci nikad“ stvari ili onaj osećaj kad smo izvlačili benzin 90-ih...

U našoj porodici se još uvek prepričava događaj od pre jedno 25 godina, kada smo sestra i ja same autobusom krenule u Leskovac kod naše kume. Mama je, ispraćajući nas, kao i svaka, imala da nam da 101 savet o ponašanju, oblačenju, jelu, prelaženju ulice i kada je na kraju trebalo da uđemo u autobus, izljubila nas je i rekla „Kad uđete u autobus, ako je toplo, skinite jakne“.

Da, neke stvari se podrazumevaju, ali mama uvek misli da nije zgoreg da ponovi. Bez obzira na to što smo sada same svoje ličnosti u tridesetim godinama, ima momenata kada joj se „otrgne“ poneka mudrost slična gore navedenoj. Ipak smo za nju mi uvek njena deca, koju treba da uči i pazi celog života.

Ništa od svih tih saveta ne razumete dok i sami ne postanete roditelj. Dok ste samo „ćerka“ ili „sin“ saveti vas smaraju i priznajte da ste bar jednom rekli da, kada budete imali decu, sigurno nećete isto da radite njima. Mislim, svlačenje jakne u toplom autobusu se podrazumeva, zar ne?

Isto sam pričala i ja, ali kada sam postla mama, uvidela sam da ipak neću moći da ne ponavljam iste savete i mudrosti mojoj devojčici kada poraste. Za sada je još beba, a ja sam već o nekoliko stvari koje sam rekla da neću raditi ipak promenila mišljenje.

 

 

Ulazim u sobu da proverim da li spava

Rekli su mi da u početku roditelji proveravaju da li im bebe dišu dok spavaju. One spavaju tako mirno i ne čuje se apsolutno ništa, pa se roditelji u nekom trenutku zabrinu da li se sa njihovom bebom sve u redu. Kada sam to čula, rekla sam doslovce „Nisam ja od tih, mislim pobogu, proveravaju da li dete diše? Bože, šta sve još neću čuti!“.

I eto mene, posle jedno mesec dana, pored kolevke, pokušavajući da ukapiram zašto moja beba spava čitavih pola sata, kad se obično probudi posle 10 minuta.

„Hmmm, da li diše?“, pomislih.

Tehnika za otkrivanje – pogled na vrat.
„Uh diše, dobro je!“

 

Jelo na svaka 3 sata

Ovo mi je bilo najgluplje od svih stvari koje sam čula. Znači, davati bebi da jede na svaka 3 sata? Još kad čujem da se majke bude noću da bi beba na vreme jela – to mi je bilo neshvatljivo. Mislim, beba će jesti kad je gladna, zar ne? Sama će da traži. I neću valjda da je budim ako spava? Pa čim spava, znači da nije gladna.

Porodilište, baby friendly soba, prvo veče s bebom. Beba spava, ja kuliram i razmišljam kako je dobra, jer spava dugo, a hranu skoro i ne traži. Nahranih je neka tri puta čini mi se. Narednih dana malo češće. Na dan izlaska, kaže pedijatar, beba je puno izgubila na težini.

„Na koliko je hranite?“ pita me pedijatar.

„Pa, kad procenim da je gladna.“ kažem ja ponosno.
„Možete da izađete iz bolnice danas, ali na svoj rizik, jer je beba izgubila prilično na težini. Ili da ostanete još jedan dan i počnete da je hranite na svaka 3 sata.“
„Na svaka 3 sata? Jer to neophodno?“
Čovek od muke poče da se smeje. „Na žalost jeste. Sve dok ne  ojača i izbaci noćne obroke“.

I tako je moja teorija o hranjenju bebe kad ona hoće pobijena posle 3 dana. A život mi se od umora i nespavannja pretvorio u pakao. Na sreću, sada jede samo danju.

 

Interesujem se kako je i koliko puta kakila

O tome nikad nisam ni razmišljala. Niti sam se ikad interesovala kako su deca mojih drugarica odrastala, a one, znajući da me ne interesuje, nikad nisu ni pričale. Niti mi se svidela ideja o presvlačenju bebe koja se ukaki. To mi je bila jedna od noćnih mora - kako ću ja to da uradim.

Rekoše mi, kad sam izlazila iz bolnice, da treba da ima 6-8 punih pelena. A onda smo shvatili da nema stolicu svaki dan. Pa onda da se muči i da je boli stomak i da ne može. A onda su se  ređala sva stanja i sve boje. Ma, ni ne želite da znate. Na sreću, mom mužu nije bio problem, pa su se dugo presvlačenjem mahom bavili baka i on. Sada mi je svejedno, brzo naučite da što se mora nije teško.

 

Pričam o zubićima

Zašto beba plače? Muče je zubići. Zašto je nervozna? Muče je zubići. Zašto neće da jede? Opet zubići. Zašto se noću budi i ne spavamo već nedelju dana? Mora da su zubići!

Koliko se god trudila da ne mislim da su za sve oni krivi, šta god da kažem da beba radi, svi mi kažu da ima veze sa zubićima. I posle, kako da ne pričam o njima! Aaaaa kad će već! Ubi me nespavanje!

 

Čistim nos

Ne postoji odvratnija stvar. Po mom mišljenju, iritantno za bebu, gadno za roditenje  (tj za mene, ne znam kako drugi reaguju). Božić i Novu godinu sam provela sa onom tečnošću koja se ubrizgava u bebin nos, a zatim čisteći nos sa pumpicom. Što reče moja draga drugarica Nina – osećaj kao da izvlačiš benzin 90-ih.

Sećam se prošle godine, vozimo se sa malim dvogodišnjim rođakom. On i ja pozadi. Počinje da mu curi nos. Njegov tata vozi i kaže mi da mu obrišem nos. A ja - ni da čujem. Mališa kao da je razumeo koliko mi je gadno, poče iritantno da šmrče. Bljaaaaaak!

 

Kako ovo čitaju i oni koji nisu još uvek roditelji neću dalje. Neka ostane nešto i iznenađenje. A za one koji već imaju mališane, volela bih da pročitam njihova iskustva.

Muž – kec iz rukava

Biti mama je posao  24/7 i bez obzira da li imate pomoć ili ne, ipak ste vi - mama. Iako možda niste uvek fizički aktivni sa svojom bebom, uvek mislite na stvari koje su joj bitne i koje treba realizovati. Od vas se očekuje da znate tačan raspored aktivnosti svoje bebe, kada jede, kada treba da se presvuče, šta treba da joj se kupi, da li joj se garderoba omalila i kada je vreme za novu vakcinu. Preko potreban predah, pa makar da neko na kratko uzme bebu i ostavi vas samu je ponekad sve što želite.

 

Nakon veoma dinamičnog  petka i subote na zabavama na kojima smo vodili i bebu, došla je nedelja dan za odlazak na ručak kod rođaka. Oni su, naime, rešili da pozovu sve rođačke porodice i njihovu decu i upriliče jedno popodnevno druženje, kako bi oni rođaci koji se ređe viđaju imali priliku da se upoznaju sa njihovim mališanima. Kako beba nije baš spavala za vikend, bila sam preumorna. I treći dan za redom da negde vodimo bebu bio je za mene veliki napor. Ne zbog same bebe, već zbog njene reakcije na puno ljudi, plakanja zbog buke, što automatski znači 2 sata držanja u rukama i smirivanja. Nema tu ni jela, ni druženja s ljudima, ni pričanja, već samo sedenja u najmirnijoj prostoriji i smirivanja bebe.

 

 

Moj muž je video da ne mogu. Iako ne volimo da se razdvajamo uzeo je bebu i rekao da ide sam. Nahranio je, presvukao i spremio za polazak. U momentu sam osetila grižu savesti jer znam da nije lako biti sam sa bebom koja je nervozna i plače. Smirivao me je da će tamo biti i njegovi koji će da uskoče i pomognu, a da se ja za to vreme dok njih nema lepo odmorim. Posle dugog premišljanja hoću-neću, rešila sam da ostanem kod kuće.  

 

 

I zaista, tih 2 sata koliko ih nije bilo mi je baš trebalo. Pošto nije bilo šanse da zaspim, ispružila sam se u krevetu, skuvala kafu, uzela daljinski i pronašla neki relaksirajući film. Nema vike, dreke, kenkanja, muzike od svirajućih igračaka, pitanja da li je sada vreme za jelo, šta da radim sa ovim, gde je ono. Samo ja i mir. I moje vreme da ga provem onako kako ja hoću.

Na ručku je bilo onako kako sam i mislila da će da bude i opisala negde iznad. Ipak, moj muž je bio srećan jer je video da sam se malkice opustila i odmorila. I neizmerno ga volim zbog toga!

Ta bela pošast koja pada nije vreme za bebin izlazak

U najjužnijoj evropskoj prestonici sneg je prava retkost. Od kako sam upoznala svog muža, a tome ima 8 godina, samo jednom je pala ozbiljnija količina. Ozbiljnija za grčke uslove J. To mu dođe oko 5-10 cm, tek toliko da prekrije put i kod Grka izazove potpunu paniku. Nema škole, masovno se kupuju lanci čija cena dostiže i do 500 evra, verovali ili ne (velika potražnja diktira iznos), sa svih televizijskih ekrana se apeluje da je došla „velika nepogoda i ni slučajno nemojte da izlazite“, a čišćenje kola komplikovanije je od formula kvantne fizike!

 

                                                               Pogled sa naše terase

 

Iako je kod nas sneg radost, naročito za decu, ovde nećete videti nikog na ulicama. Baš to veče, kada je sneg napadao famoznih nekoliko centimetara, a temperatura bila nekoliko stepeni iznad nule, želela sam da izađem, da prošetam. Moj muž (tada smo se doduše još samo zabavljali) pogledao me je kao da sam mu predložila da izađe go na -20 stepeni. Verovatno je mislio da nisam normalna. Tako zaista misli i većina stanovnika Atine.

Ista priča, samo nekoliko godina kasnije. Februar 2015, sneg napadao još manje čini mi se, ali ga ima na drveću, po krovovima, stazama kojima se ne prolazi. Jedina razlika - naša skoro sedmomesečna beba, novi član naše porodice. Pošto je vreme za njen redovan mesečni pregled i vakcinu, trebalo je da je vodimo kod pedijatra. Samo dan pre, vreme je bilo lepo, nekih 10-ak stepeni, malo oblaka, malo sunca. Na dan odlaska slično, ali uveče oko 18h, baš dok sam spremala bebu za odlazak, zvoni telefon. Tata se zabrinuo, kaže napolju je počeo sneg i to nikako nije vreme za bebin izlazak. Zvao je doktorku i saopštio joj da nećemo doći. Zaboga, pada sneg, kako će beba napolje! Doktorka će doći kod nas kući i uraditi sve što treba, ali bebu izvoditi napolje po takvom vremenu nećemo!

 

                                        https://www.facebook.com/RepowerGreece?fref=nf

Kad su se planovi već promenili, ja, koja volim sneg i ne plašim ga se, izašla sam da prošetam. Napolju nije bilo apsolutno nikoga! Nema ni dece, koja bi trebalo da mu se raduju, valjaju se, grudvaju, prave Sneška. Samo nekoliko automobila i vozači koji su me posmatrali sa dozom čuđenja.

 

                                                               Pogled sa naše terase

Ćerka naših prijatelja, Grkinja koja je rođena i živi u Belgiji u istom periodu boravila je nekoliko dana u Atini, sa svojom četvoromesečnom bebom. Mali Nikolas se nije plašio ni zime ni snega! A ni njegovi roditelji. Vodili su ga svuda sa sobom, čak i šetali preko dana. Ne treba da vam prepričavam reakciju mog muža kada su nas pozvlali u restoran na večeru, dok je sneg još po malo padao. Sigurna sam da možete da je pretpostavite.

Kako sam online upoznala „mame strankinje“ iz severnog predgrađa

Kada ste bebina mama, većina stvari na koje ste navikli se menja. Jedna od onih koje obično teško padnu je što više ne možete da „pratite“ svoje prijatelje koji nemaju dece u odlascima na kafu, bioskop, na ručak, u kupovinu ili kasno večernji izlazak.

Istina, oni vas zovu da im se pridružite, ali unapred naslućuju odgovor, koji vi nevoljno i potvrđujete. Onda se, kako meseci prolaze, taj broj poziva smanjuje, dok jednog dana na Facebook-u ne osvanu slike provoda na koji niste ni bili pozvani. Tada počinjete da se osećate usamljeno, kao da jedan deo vas nestaje - još jedna teška bitka sa kojom morate da se suočite.

Kažu, logičan sled je da, pošto vas već napuštaju oni sa kojima ste voleli da provodite vreme jer se od njih razlikujete, počnete da tražite sebi slične. Dakle, druge bebine mame, sa kojima sada imate zajedničke teme i delite iste životne probleme i radosti. Kada živite u drugoj zemlji upoznavanje nije lako, jer jednostavno nemate gde (ceo dan u kući), a nema ni onoga „prijatelj mog prijatelja“ jer i ono malo ljudi koje poznajete, kao za inat, nemaju dece.

 

 

 

U gradu u kome živim još uvek mi je sve novo i kako bih se informisala o stvarima koje mogu da mi pomognu, naišla sam na grupu na Facebook-u koja okuplja „mame strankinje“ - mame iz drugih država koje žive u Atini. Osim što razmenjuju iskustva, uvek su spremne da svojim savetima pomognu, preporuče, poklone ono što im više ne treba ili za male pare ponude na prodaju neke skupe, očuvane stvari. Jednog dana, postavljen je post da se mame koje žive u tzv „severnom predgrađu“ gde živim i ja, svake nedelje okupljaju u različitim igraonicama ili baby friendly mestima i provode vreme zajedno, u lepom druženju, puštajući decu da se igraju i upoznaju. Pozvale su i druge mame da im se pridruže, pa sam toj grupi želela da se priključim i ja. Najpre iz čiste radoznalosti, a onda i da ih možda jednog dana upoznam.

Nije prošlo nekoliko minuta od kada sam poslala poruku, a one su me priključile njihovoj What's up i Facebook grupi. Znači, brze i organizovane ). Na ideju o grupi došla je polu Grkinja polu Australijanka koja je ceo svoj život provela u Južnoafričkoj republici. Kada je pre nekoliko godina prvi put došla u Grčku, zemlju gde je rođena njena mama, zaljubila se i tu ostala. Na ideju da osnuje grupu za mame koje su strankinje i žive u delu grada gde i ona došla je pre godinu dana, kada je njena ćerka imala 6 meseci.  To bi bila takozvana playgroup-a, gde bi se mame beba/dece sličnog uzrasta okupljale, razgovarale, vodile decu na različite aktivnosti i razmenjivale iskustva.. Saznala sam da ih je pre objavljivanja posta bilo 12, a samo nekoliko dana posle broj je narastao na 30. Sve to mi se učinilo kao divna ideja i što da ne, da upoznam druge mame koje su u istoj situaciji kao i ja.

 Nakon 2 nedelje praćenja i pokušaja da „pohvatam“ ko je odakle, kolike su im bebe i  koja ih na koju aktivnost vodi, usledio je poziv na druženje u igraonici koja se nalazi na 10 minuta pešaka od moje zgrade. Iako sam u početku bila malo zabrinuta i pomislila (kao i svi Srbi J), da je možda neka „teorija zavere“ u pitanju, dok su mi kroz glavu prolazila pitanja tipa „šta ako je to organizovana grupa za krađu dece u pitanju“, ipak sam odlučila da odem. Mužu sam rekla da idem zajedno sa poznanicom koja takođe ima bebu, nekako me je bilo sramota da mu kažem da idem sama da se nađem sa mamama koje nikad do tad nisam upoznala!

 

 

Pošto igraonica radi dvokratno, bila je otvorena 15-ak minuta pre nego što smo počele da se okupljamo.  Nije bilo gužve, pa sam lako, na osnovu slike, prepoznala Irini, osnivačicu grupe o kojoj sam iznad pisala i njenu jednoipogodišnju Anastasiu. Sa strunjače mi se smešila Lucia iz Poljske sa devetomesečnim Jasonasom koji uči da puzi, a Karlita iz Škotske pridržavala je jednogodišnjeg Aleksandrosa koji je pokušavao da se šeta od stola do kanapea.  Smestila sam se polako za zajednički sto i pošto je moja beba bila najmlađa držala sam je u krilu. Odmah je dohvatila meni i počela da ga njuši i gricka, dok sam sa drugim mamama razmenjivala prve rečenice. Najpre o tome kako su došle u Grčku, upoznale muževe, a zatim kako se snalaze u novoj ulozi. Mame su pristizale i dalje, pa je Kat, Australijanka koja sa osmehom konstatuje da ne zna odakle je jer joj je mama diplomata i živela je u nekoliko zemalja, sa svojom Eleni, po mesecima bila najbliža našoj bebi. Đina iz Italije i njen osmomesečni lepotan Masimo, kojoj muž radi za predstavništvo jedne velike strane firme, sa tugom je konstatovala da će joj ova druženja nedostajati, jer za 6 meseci odlaze u Austriju, a Basma iz Libana, dok hrani njenu Dimitru prepričavala je utiske iz Libana i vremena provedenog sa bakama i dekama.

 Malo je reći da sam se neočekivano dobro provela. Uživala sam sa „mamama strankinjama“ i bila oduševljena koliko sličnosti ima u našim životima, iako smo sve iz različitih zemalja. I njima je, kao i meni, novo i okruženje i uloga i ponekad nemaju koga da pitaju za savet jer su im porodice daleko, ali kažu da su im ova grupna druženja puno pomogla i da su stekle prijateljice za ceo život.  

 

 

Naredno druženje već je zakazano za petak – Irini nas je sve pozvala kod nje, na mafine i kafu, jer kaže da joj je zadovoljstvo kada joj je kuća puna dece i dragih, novih ljudi koje je imala sreće da upozna.