03. март 2015.

Tetka, tržni centar i TaxiBeat


Jedva smo dočekali februar da nam u goste dođe tetka. Moja sestra je osoba koja mi, od kada sam se preselila u Grčku, najviše nedostaje. Zato me svaki susret sa njom raduje i bukvalno odbrojavam dane do našeg sledećeg viđenja.

Osim mene, sada je tu i beba, a tetka je od prvog dana posebnu pažnju posvećivala njoj. Radovala se, čini mi se, nekada i više nego mi, njenom dolasku, prvim mesecima, želela da joj kupi najlepše haljine i viđa je što češće može.

Tetka ko tetka, još uvek vodi devojački život, na čemu joj ponekad baš zavidim. Može da se posveti poslu, a da svoje slobodno vreme koristi onako kako želi. A najviše joj, čini mi se, zavidim što može da spava! I da se probudi ujutro vikendom, iskulira u krevetu dokle hoće, gleda TV i uživa u bureku iz moje omiljene pekare.

Elem, došla je tetka na nedelju dana u porodicu s bebom, pokušavajući da koliko-toliko pomogne. Prvo je usledilo upoznavanje sa bebinim dnevnim rasporedom  – jelo, presvlačenje, igranje, malo spavanja i tako u krug. Tetka je nekako pokušavala da ukapira kada i šta beba jede, koliko vremena pre se vadi iz frižidera/zamrzivača, kada se kuva, kada se ne kuva nego samo ljušti, čime se sprema, kako se šta pere...U presvlačenje se nije uopšte mešala, što sam potpuno razumela – ne bih ni ja da ne moram. Samo je ponavljala: „Bože, kako možeš da držim 8 kila u jednoj ruci“, znajući da sam se žalila kada iz prodavnice moram da ponesem mleko i jogurt od litra zajedno...

Večernji raspored – kupanje i spavanje. Na žalost, beba nije spavala. Svako veče budila se po nekoliko puta i plakala. A tetka, nenaviknuta na ovaj tempo, prvo je uzdisala, a onda ukapirala da se u stanu sa bebom neće naspavati.

 
Jednog četvrtka, izrazila je želju da nas 3 odemo do tržnog centra. Iako smo obe bile iscrpljene od nekoliko vezanih noći nespavanja, složila sam se da idemo. U tih nekoliko sati koliko bismo provele u tržnom centru, beba je morala 2 puta da jede. Jednu voćnu i jednu kašicu od povrća. Voće sam oljuštila, iseckala i stavila u blender, dok se povrće kuvalo na šporetu. Trebalo je spakovati i flašicu i termos sa vodom, portiklu, vlažne i obične maramice ali i bebine stvari ukoliko se isprlja. Naravno, tu su i njene igračke, jer će se u nekom momentu sigurno dosađivati.

Posle svih ovih priprema, trebalo je presvući bebu. Obući joj nešto prijatno za zatvoreno, ali i toplo za otvoreno. Kako je napolju bilo prilično hladno, trebalo je poneti i ćebence za napolje i ono tanje za unutra. Naravno, kolica se podrazumevaju, a naša imaju 2 odvojena dela koja se sklapaju, ali su ipak glomazna.

I tako smo, što bi rekla tetka, sa pola spakovanog stana, nas 3 krenule u avanturu.

Iako je dan bio sunčan, bilo je prilično hladan. Pošto nemam auto, opcija je taksi. Ali, nikad nisam zvala taksi da me pokupi sa kućne adrese. Iskreno, ne znam ni kako to ovde funkcioniše. Setila sam gosta predavača na master studijama, tvorca jedne pametne aplikacije TaxiBeat koja u tome može da mi pomogne i instalirala je. Rekoh, da probamo, pa šta bude. Pun pogodak! I sve u nekoliko klikova. Napisala sam adresu, na ekranu se  pojavio spisak taksista koji su u blizini, sa detaljnim informacijama gde su, ko su i kako su ih ocenile mušterije koje su koristile njihove usluge.

Taksista, vidno raspoložen, dosao je ispred zgrade za nekoliko minuta i pomogao nam oko stvari i bebe (zna on da ću da ga na kraju ocenim).  Tetka je držala bebu, a ja sve ostalo. Dok sam naizmenično njemu a i tetki davala instrukcije gde šta treba da stave, nekako smo došli do tržnog centra. Aonda sve iz početka – raspakivanje kolica, oblačenje bebe, raspored oko stvari...

Dok ovo pišem, već sam se umorila od svega na šta treba da mislite kada idete sa bebom u šetnju. Zaista je mnogo stvari, a i beba, koja ima svoj raspored, zahteva pažnju svakog trenutka. Nekad je raspoložena i spava, a nekad nervozna, pa taj izlazak presedne.

A tetka je konačno shvatila zašto mi je ponekad draže da ostanem kod kuće nego da sa bebom idem dalje od naselja u kome živim. Sama ni slučajno, a i kad imam pomoć, ponekad zaista budem preumorna od svega na šta moram da mislim pre nego što uopšte krenemo. Sve se nadam da će biti manje naporno kad poraste...Kad poraste...

2 коментара:

  1. I to će proći, a onda će doći druge muke. Neće ti trebati ona grozna torba za pelene, ali nabavi dobre patike za trčanje za detetom. Do tada idi samo u kratke šetnje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, sada i ja to shvatam :). Rekoše mi da je samo u početku teško, da me uteše, ali sada vidim da nema kraja peripetijama :).

      Избриши