U jeku grčkog NE i pregovora Cipras-Merkel&Co koji već mesecima unazad izgledaju kao ona dečja igra šuge, evo malog prikaza kako to meni izgleda iz perspektive jedne obične, naizgled lako rešive situacije.
Na bebino krštenje,
dolaze moje dve drugarice dolaze iz Srbije. Karte kupljene dva meseca unapred,
kako to obično biva u njihovom slučaju. Na vreme. Pošto je krštenje na ostrvu
(o samom činu krštenja drugom prilikom), neko treba da ih preveze sa aerodroma
do luke i vrati ih sledećeg dana od luke do aerodroma. Izgleda kao lako rešiv
problem.
Situaciju malo komplikuju
dva velika kofera, jer one posle toga idu na odmor, a devojački koferi su pravi
mali ormari sa minimum 20 kila.
Ulogu vozača dobija
muževljev otac, Grk. Čim su drugarice rezervisale kartu, pitam ga može li.
Objasnim šta treba. Kažem kada stižu. Malo je kasno, kaže, postoji mogućnost da
ne uhvate brod ako bude nekog kašnjenja aviona,
ali ipak na kraju konstatuje da je sve u redu. Požuriće i to je to.
Pomislih ja – problem
rešen.
Dve nedelje pred
njihov dolazak, muževljeva mama je polomila nogu. Prave se planovi kako će i s
kim će. Ne mešam se, nadajući se da dogovor od pre dva meseca stoji, samo blago
provlačim da na krštenje, kao što već svi znaju, dolaze i dve moje drugarice iz
Srbije.
Četvrtak uveče, dan
pred njihov dolazak – telefon zvoni. Muževljev otac me pita kada moje drugarice
stižu. Na moj odgovor sa detaljnim informacijama se nadovezuje kako je to kasno
i ne stižu na brod. On ne može da čeka drugi, tako da on ne može da ih vozi.
Zbunih se. Podsećam ga da sam ga već pitala na vreme o svemu i da je rekao da
je izvodljivo. Da, kaže on, ali mi nisi rekla vreme. Ja već na ivici da
podviknem, a on temperamentan, pa polako počinje mala jesi-nisi prepirka. Onda
sledi „napad je najbolja odbrana“ strategija, i ja na kraju, od besa, počeh da
malo glasnije govorim, sa zaključkom „ukoliko ne možete, recite, naći ću nekog
drugog“.
Malo je džangrizao,
ali je na kraju rekao da je sve ok. U međuvremenu je nekoliko puta zvao sa
aerodroma da kaže da još nisu stigle. Temperament + nestrpljenje = nervoza.
Koliko god da se trudim, sve me to čini napetom i nervoznom. Kao da nisam lepo
pitala na vreme može li, nego tražim nešto nemoguće. I kud baš on da bude
toliki baksuz, da mora da se bavi njima?
Sve je bilo ok do pola
sata pred njihov odlazak. Pošto mora da vraća i muževljevu mamu, kaže, za moje
drugarice nema mesta. I to mi saopštava pola sata pre! Odnosno ima za njih, ali
nema za njihove stvari, jer su im koferi ogromni! „Ivana, ali ti ne možeš da
zamisliš kolike su im torbe“, reče on meni koja sam svako leto do udaje
putovala s njima. A nije da ga nisam upozorila. Na vreme! Ali, temperament je
to, neće da sluša. Što bi naši rekli, na jedno uvo uđe, na drugo izađe. I kao
da ih, sa istim tim koferima, nije dovezao? Zar nije mogao tada da kaže da ne
može da ih vrati?
Kako god, opet me
stavi pred svršen čin! Šta ja da radim u luci, dok čekaju da se ukrcaju na brod
i kako da im kažem: „Snađite se devojke, kaže „tata“ ne može, velike vam
torbe“? A iste su bile i u dolasku, samo na to nije mislio tad, nego opet u
poslednjem trenutku.
Jedina opcija bili su
mi – naši. Drugarica i njen dečko, Srbi koji ovde žive. Rekla sam im samo: „Jer
nije problem da ih odvezete? Znam da vam nije usput i da je u poslednjem
trenutku, ali nemam koga drugog da pitam“? U glas su rekli – može! Iako su
imali pun gepek stvari, mali im je auto, dečko preko 2 metra...Skupili su se
svi i – problem rešen! Nema „ne možemo“, a mogli su da mi to kažu, s punim
pravom. Umesto problema, videli su rešenje.
Koliko god da volim
Grke, razumem Merkelovu i sve ostale na koje Grci svakodnevno bacaju drvlje i
kamenje. Sigurna sam da se i njihovi dogovori ovako odvijaju. Bez ikakvog plana,
strategije, organizacije, ideje. Čas jedno, čas drugo. I sve naravno, sa dobro
poznatim temperamentom, u poslednjem trenutku. Plus, bez kravate.
Nadam se da će neki njihovi "naši" da se iznenada pojave I reše stvar. Jer ako zavisi od Grka, neće im (Nemcima) biti lako...
