09. новембар 2015.

"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"


Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih  i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.
Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.
Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke.  I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.
Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.


Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji.  Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović









8 коментара:

  1. Možda su i došli sa namerom da deci naprave zabavu. I otišli srećni jer su u speli.

    ОдговориИзбриши
  2. O da....Skroz te razumem! Jos se cude ako im nesto kazes...ispadnes jos I kriva! :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo mi je bilo toliko grozno da zaista nisam mogla ni da komentarisem...

      Избриши
  3. A meni i ti golubovi u glavi. Kako pokusavaju da progutaju parcad salame :(

    ОдговориИзбриши
  4. Дакле, ситуација није као твоја са парчићима хране на земљи, али јесте са безобразлуком. Прошле, или можда претпрошле године, изађемо у паркић, нов, са справицама баш за малу децу и са меканом подлогом. На једној од љуљашкица/клацкалица седи постранце девојка од 14-15 година, две девојке отприлике њених година љуљају је лево-десно (иако је смер кретања клацкалице напред-назад) и то од земље до земље. Моја мама приђе и каже им да то не раде, да се склоне, јер је то ипак за малу децу. Кад са оближње клупе долеће мајка дотичних девојака и креће да урла на моју маму и малтене да је бије. Данима после тога ми није било добро!
    Оно што ми је најтужније је чињеница да НИКО други није реч рекао, сви су се правили да не виде шта се дешава.
    Какав смо свет постали!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, najgore je kad majke bodre svoju decu da rade ono sto ne treba. Ok, ako bas ne mogu da ih umire, onda da im makar ukazu. Ima i ovde toga i naravno, niko ne kaze nista...

      Избриши